НАТО бомбардовање 1999: Сведочења радника Рафинерије у Панчеву - „Морао сам поново да учим да живим"

Сат који је висио у командној соби нафтног постројења стао је тачно у четири сата ујутру и 29 минута.

„Зора је мирисала на зло.

„Било је то на крају треће смене, пред јутро. Седео сам у фотељи када ме је из ње избацио јак ударац. А онда, прекид филма", каже Слађан Перошевић, један од четворице преживелих у НАТО бомбардовању Рафинерије нафте у Панчеву 4. априла 1999. године.

После неуспеха преговора представника Србије и Албанаца са Косова о престанку крвавог сукоба, НАТО савез је започео ваздушне ударе по територији тадашње Југославије, први пут без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Током 78 дана бомбардовања 1999. године, панчевачка рафинерија, највеће постројење за прераду нафте у СР Југославији, гађана је седам пута.

Рафинерије главне ратне мете

Енергетски извори снабдевања у рату су од великог значаја, објашњава Александар Орловић, професор хемијских реактора на Технолошко-металуршком факултету у Београду.

„Све армије имају стратешке резерве, а уобичајено је да када се напада земља, једна од првих ствари буде елиминација снабдевања војске горивом.

„То је исто као да се ускрати храна, виђамо овакве ствари и на другим местима, није то било само у Србији", каже Орловић.

Због сукоба на Косову Југославији су 1998. године поново уведене санкције, те није било увоза робе, па ни нафте.

Србија је тада експлоатисала нафтне бушотине, већином на подручју Војводине.

„Гађали су резервоаре, постројења, разне инсталације, а велики пожар се видео и из Београда.

„Уз нафтну, ту је и хемијска индустрија, која ако има неки значај за војску, такође буде мета", каже професор.

Доктрина ратовања подразумева тежњу „да нанесете непријатељу удар тако да га онемогућите да се креће", објaшњава Петар Станојевић, професор енергетске безбедности на Факултету безбедности Београдског универзитета.

„Када нема горива, не могу да раде тенкови, авиони не лете, становништво не може да се креће и то су увек исти циљеви, зато је индустријска зона и била једна од главних мета.

„Могло је да се очекује да ће Рафинерија бити један од циљева", каже Станојевић.

Кобна трећа смена

И радници Рафинерије су слутили да могу да буду мета бомби, сећа се Перошевић док руком пуном избледелих ожиљака, сведоцима бола са којим живи већ 25 година, замишљено држи шољу чаја.

Са сваким преузимањем смене, у погонима се осећао страх. додаје 58-годишњак док разговарамо једног прохладног поподнева у панчевачком парку.

У бомбардовању Рафинерије 4. априла 1999, 60 одсто тела му је било прекривено опекотинама другог и трећег степена, опасним по живот.

„Када сам дошао себи, око мене је био густ и таман дим, кроз који се пробијао чудан црвено-љубичасти пламен, изгледало је нестварно.

„Поред мене је лежао је колега, гелер му је разнео пола главе", сећа се Перошевић, очију пуних суза.

Било му је страшно вруће када је успео да се извуче напоље из разореног погона, иако је јутро било хладно.

„Легао сам на ледени бетон, то ми је пријало и чекао санитет".

Његов колега Бошко Нешић се се сећа да је смена тог јутра била као и свака друга - мало напета, пуна страха и зебње, али јој се ближио крај.

„А онда... Не могу речима описати тренутак језиве ломљаве, грмљавине, удараца и ватре око мене", говори данас.

Успео је да се извуче из погона кроз прозор разваљен од детонације и потражи помоћ.

„Кожа на рукама ми је висила, а коса и тело су били спаљени и опечени", сећа се Нешић.

Скоро половина тела, 42 одсто, била је у опекотинама.

Нико крив

Тог 4. априла у панчевачкој Рафинерији погинула су тројица радника - Мирко Дмитровић, Дејан Бојковић и Душко Богосављев.

„Бомбе су те ноћи разориле многе породице", тихо изговара Нешић.

Бојковић је преминуо неколико дана касније од задобијених повреда.

Дмитровић је био син јединац и његова „породична лоза је била угашена", каже Нешић.

За погибију радника Рафинерије до данас нико није одговарао.

„Били су тамо и Мирослав Станојевић и Мирко Крстић, њих пројектил није физички озледио, али психички и те како јесте", каже Нешић.

„Мирослав је био шеф нашег блока, па су га годинама кривично гонили и теретили да је одговоран што смо ми повређени и што су колеге настрадале."

Никада се није сазнало ко је одлучио да Рафинерија уопште и ради, као и друге фабрике које су гађане у Панчеву, попут Петрохемије, и Азотаре, која је правила вештачко ђубриво.

Сведочили су у корист Мирослава Станојевића, каже.

„Као да је он могао да угаси постројење и да нас избаци, то једноставно није било могуће и то су сви знали".

„Али кад имаш омчу око врата за три живота и пет повређених колега ти једноставно не можеш мирно да спаваш. То га је скоро уништило", каже Нешић.

Опоравак

Перошевић је провео више од два месеца у болници, оперисан је небројено пута, а осим великих унутрашњих повреда и интервенција, урађена је и трансплантацију коже.

„Никада нећу заборавити тај страх у очима код људи који су ме видели одмах после несреће", сећа се Нешић.

Али најтеже је тек следило, додаје.

„Нисам могао да спавам и нисам смео да будем сам, колико сам се плашио".

Погледи других су им најтеже падали.

„Свуда смо ишли са белим рукавицама, не смемо на сунце, а кад их скинемо у превозу или банци, рецимо, људи су се згражавали од наших руку.

„Све је то оставило дубоки траг у нама", каже Перошевић.

Када је изашао из болнице, није могао сам да једе, руке нису биле од корист, а одлазак до тоалета и на туширање је био немогућа мисија.

Обојица су, уз охрабрење и подршку, потражили психолошку помоћ.

Када је одлазио на прву терапију, Нешић каже да се, ушавши у зграду, освртао да види да ли га неко посматра.

„Помогла је да се вратимо у нормалу, колико је то могуће", прича данас.

Обојица су следећих година имали неколико корективних и естетских операција.

„После седме интервенције, нешто ми је кврцнуло у глави, рекао сам само да више не идем нигде.

„Такав сам, какав сам", одлучно говори Нешић.

Последице

Велике су биле последице бомбардовања хемијске индустрије у Панчеву, сматра Владимир Бескоски, професор Хемијског факултета у Београду.

„Током бомбардовања, Србија није одређивала концентрацију опасних материја у ваздуху, али су подаци о загађењу стизали и из околних и из удаљених држава, попут Грчке или Шведске, јер су тамо измерене повишене вредности", каже Бескоски.

Ослобађање великих количина опасних материја током и после бомбардовања Индустријске зоне у Панчеву, негативно је утицало на имунолошки систем, па чак и да изазове различите врсте болести, додаје он.

Извештаји Војска Србије и Министарство одбране указују да је „велики број људи" био изложен утицају токсичних материја, које могу да утичу на здравље. Мештани неких насеља поред саме Рафинерије су касније евакуисани.

У овим документима наводи се да су штeтне и опасне супстанце ушле у водотокове региона, угрозивши живи свет у рекама, док је у каналу индустријске зоне Панчева, био потпуно уништен.

У Петрохемији је горело и исцурело хиљаде тона отровне и канцерогене материје које се користи за израду пластичних маса, наводи се у истраживању Географског факултета у Београду.

Исцурело је и више тона живе, а извесне количине помешане са земљом и данас се налазе у кругу фабрике, упаковане под саркофагом од бетона и геотекстила.

Приликом бомбардовања Петрохемије, загађење изнад Панчева било је 8.600 пута веће од дозвољеног, објављено је у извештају Комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. по здравље становника.

Сваке секунде, стварало се 16 килограма чађи, што је био директан и тренутни утицај на здравље људи, пише у извештају Комисије коју је 2019. године формирала Скупштина Србије.

Независна истраживања последица бомбардовања Индустријске зоне нису до сада детаљно рађена.

Рафинерија некад и сад

После првих пројектила, Рафинерија је стала са радом, све до краја лета 1999. године, када су неки погони покренути.

Директна материјална штета нанета Рафинерији и другим објектима Нафтне индустрије Србије процењена је на неколико милијарди долара, кажу из ове компаније за ББЦ.

Уништена су и многа складишта широм Србије, бензинске станице и транспортна средства.

Тек после две године, настављено је прерађивање нафте на нивоу који је био пре бомбардовања.

Од када је Рафинерија приватизована и прешла у руке руске компаније Гаспром њефт, у последњих 15 година, уложено је 800 милиона евра, наводе из компаније.

'Морао сам поново да учим да живим'

Годинама уназад, сваког априла, Бошко Нешић и Слађан Перошевић кажу да гледају да се склоне, само да прође.

„Леди ме звук сирене.

„Кад дођу ти дани нисам свој, избегавам да видим људе, јер ми јесмо преживели, али нису сви", сузе тешко зауставља Нешић.

И данас се крију се од сунца, волан аутомобила држе у рукавицама, лети су више у кући него напољу, а смета им и велика хладноћа.

„Не мрзим никог, али ми је бомбардовање уништило живот.

„У најбољим годинама сам отишао у инвалидску пензију и морао сам поново да учим да живим", отресит је Перошевић.

Погледајте видео о НАТО бомбардовању:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]