НАТО бомбардовање 1999: „Црни дан за Ниш", када су центар града засуле касетне бомбе

За столом нишке кафане, чије зидове красе старе слике највећег града на југу Србије, власници и конобар гласно разговарају о фудбалу.

Под ногама им је бело-сиви камени патос истачкан рупама од експлозије, а иза шанк, на чијим полицама годинама стоји слика њихове раднице и колегинице чији је живот, баш на том месту, прекинут пре четврт века.

„На улаз су пале три бомбе, а овде је пала Гоца, видиш рупе доле.

„Била је изузетно дете, то мајка не може да роди, односио сам се према њој као да ми је ћерка", говори на ивици суза Живорад Митић Мацан, власник кафане „Три фењера", за ББЦ на српском.

Гордана Секулић, 27-годишња куварица овог локала, била је једна од 16 жртава напада касетним бомбама НАТО авијације на Ниш 7. маја 1999.

Ова специфична муниција, данас забрањена у више од 100 земаља, расута је по центру града, удаљеном више километара од војног аеродрома, званичног циља напада, према тврдњама Алијансе.

Валтер Јелц, немачки генерал-мајор, рекао је дан после напада на конференцији за штампу да је „потврђена штета на пијаци и клиници НАТО оружјем које је промашило циљ".

„Још једном, наравно, цивилне жртве никада нису биле предвиђене и НАТО жали због губитка живота и нанетих повреда", говорио је портпарол Врховног штаба савезничких НАТО снага у Европи.

Део касетних бомби је пао око Универзитета, аутобуске станице и пијаце, усмртивши људе у Шуматовачкој и улици Анете Андрејевић, адреси Три фењера.

Остатак је изручен нешто даље, поред зграде патологије нишког Клиничког центра, где је у улици Љубе Ненадовића страдало више особа.

„Године 2000. тврдио сам да су високе стопе бомби које не експлодирају и природа широког подручја и непрецизност циљања довеле у питање легалност НАТО употребе касетне муниције 1999", говори Вирџил Виб, професор права из Сједињених Америчких Држава (САД), за ББЦ на српском.

Контејнер са касетним бомбама пао је на Ниш и 12. маја, ранивши више особа, док је један мештанин насеља Дуваниште страдао месецима касније, окопавајући башту.

Tоком кампање, НАТО авијација је искористила око 1.080 касетних бомби на око 218 локација у тадашњој Југославији, од чега је 155 на Косову.

НАТО бомбардовање државе коју су чиниле Србија и Црна Гора уследило је после пропалих преговора Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.

Повод за интервенцију, према званичном образложењу НАТО-а, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Акција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Вечно сећање

Вест да су на његову кафану пале бомбе и усмртиле радницу, Живорада Митића затекла је пар километара даље, у предузећу где је набављао хлеб.

Било око пола 12, десетак минута пошто је напустио локал, који је, како каже, по налогу власти, током бомбардовања држао отвореним цело радно време, све док „не крену сирене за ваздушну опасност".

Сећа се да је при поласку по намирницу чуо авионе и видео људе како гледају ка небу, али није ни слутио какав ће га призор дочекати при повратку.

Улица Анете Андрејевић је изгледала потпуно уништено: јецаји преживелих и рањених, поломљене гране посвуда, покидани каблови, срча од попуцалих прозора, али и трагови гелера на фасадама кућа.

Јурнуо је поред полицајца који му је „запретио да ће пуцати" и на прагу кафане видео супругу која му је рекла да је њен рођак већ одвезао рањеног комшију и преминулу радницу у хитну помоћ.

„Гоцо, бежи унутра, опасно је, бију", викала је пријатељица младој куварици из радње прекопута, али је било касно.

Детонација бомбе бацила је конобара иза шанка, одакле је пузећи кроз прозор, побегао до оближњег подрума.

„Ту где је пала бомба, били су столови, тог јутра седело је нас петнаестак - да смо остали, био би масакр", додаје Митић.

Дугогодишњем угоститељу и њеном ментору, преминула куварица је остала у најлепшем сећању.

Радила је у кафани од отварања и издржавала породицу, а запослио ју је одмах по завршетку средње школе, на молбу њеног рођака.

„Рекао сам му: сутра нека дође, њен покојни отац ми је био школски друг.

„Уплашила се, казала је да ништа не зна, а ја сам јој рекао: 'Овде ћеш да научиш, само гледај шта ја радим'", додаје Митић трљајући наборано лице.

Каже да сваког 7. маја, колективно одлазе на гробље, претходно јој одајући почаст у објекту.

„Овде ставимо слику, свећу и скупимо се, у помен и сећање", закључује Митић сузних очију.

'Претекао сам'

Одјек касетних бомби у Шуматовачкој улици дочекао је 7. маја, нешто пре поднева, и нишког новинара Марка Смиљковића.

„То је био најцрњи дан за Ниш у новијој историји, посебно за мој крај.

„Власт (југословенског председника) Слободана Милошевића није спремила народ, да знамо на који начин да се понашамо, нико нам није рекао да ови злотвори имају касетне бомбе", говори срдито Смиљковић за ББЦ на српском.

Враћајући се на посао од куће, где се часком вратио по заборављени тефтер, недалеко од зграде Бановине, где је смештен Универзитет, спазио је на небу „кишобранчиће са лименком".

„Кад сам укапирао да су бомбе, легао сам иза једне капије", додаје.

„Кренула је експлозија, све фијуче око тебе - ја сам претекао."

Пошто се ситуација мало смирила, потрчао је кући, али је наишао на човека без ноге како лежи и вришти, а потом јурнуо ка улици Анете Андрејевић где је затекао сцену коју описује „као у филмовима (југословенског редитеља) Вељка Булајића".

„Овде су били потоци крви, прескакао сам мртве људе и само гледао да ли има деце", додаје.

Пошто се уверио да их нема, отрчао је кроз сокак који сада, по трагичном дану, носи име 7. мај, видевши страдалог комшију како непомично лежи.

У дворишту га је дочекао русвај, али у кући мајка и рођаци неповређени.

„Сутрадан ми се скотрљала једна бомба с крова и експлодирала, сва срећа нико није био ту", додаје гасећи цигарету.

Испод усијаног лима којим је била прекривена оближња пијаца, радио је тада Омер Саити.

„Било је стравично и опасно, уплашио сам се највише због деце", говори 60-годишњи продавац за ББЦ на српском.

Када је кренуло да пуца, склонио се у оближњи локал, са још двадесетак људи који су се ту задесили.

'Најжешћа ратна битка у Нишу'

Касетне бомбе су 7. маја падале и око Центра за патологију Клиничког центра Ниш.

Више од 20 аутомобила је изгорело на оближњем паркингу, а у суседној улици је страдало осморо људи, тврди Новица Ранђеловић, аутор књиге Ниш у ратном пламену о бомбардовању овог града 1999.

„Све хируршке сале су биле попуњене рањенима", говори нишки публициста и хроничар за ББЦ на српском.

Већ 12. маја поподне, Ниш је поново засут касетним бомбама, овог пута стамбено насеље Дуваниште.

Ранђеловић је тог дана, који у књизи описује као „најжешћу ратну битку у Нишу", био у породичној кући код војног аеродрома удаљенoг пет километара од места где су падале „жуте убице", како су касетне бомбе звале мештани.

„Ја сам се у једном моменту у сузама, страху и бесу опростио од мајке речима - ови неће да стану док нас не потамане", присећа се.

„Пуким случајем окршај је завршен без људских жртава, али сам огромном материјалном штетом", забележио је Ранђеловић у његовој књизи.

Годину дана касније, Владимир Јовановић, становник Дуваништа и 26. цивилна жртва НАТО бомбардовања у Нишу, страдао је од заостале касетне бомбе, окопавајући башту.

У наредним годинама више пута је организовано чишћење ове муниције у граду, а Нишлије су их налазиле на најразличитијим местима.

Према неким подацима, на град је бачено 36 контејнера касетних бомби.

Шта каже међународно хуманитарно право?

Вирџил Виб, амерички професор права, каже да коришћење касетне муниције регулишу два акта који се преклапају: Конвенција о касетној муницији и међународно хуманитарно право.

Конвенција о касетној муницији је међународни споразум који је ступио на снагу 1. августа 2010. и до сада га је потписало више од 100 земаља.

„Циљ Конвенције је да елиминише употребу касетне муниције, заустави производњу, уништи залихе, пружи помоћ жртвама и подстакне сарадњу на овим задацима између држава чланица", објашњава професор Виб.

Међу потписницима нису многе велике војне силе, попут Русије и Сједињених Држава, које су прошле године Украјини испоручиле извесну количину касетних бомби.

Споразум о забрани касетне муниције није потписала ни Србија.

Као један од разлога зашто америчка и друге војске одбијају да приступе споразуму, Виб наводи да их „широки ефекти касетне муниције, како они тврде, чине непроцењивим оруђем у рату".

НАТО чланице Холандија и Велика Британија, које су користиле касетну муницију у бомбардовању 1999, после тога су напустиле ово наоружање, тврди он.

Касетне бомбе се тичу и међународног хуманитарног права које захтева од бораца у оружаном сукобу да „примењују одређене стандарде у избору и употреби оружја".

„То су углавном разликовање цивила од бораца, пропорционалност, односно уравнотежавање војне потребе са предвидивом смрћу и уништењем цивила, забрана неселективних напада и мере предострожности", објашњава Виб.

Технички проблеми, грешке и осуда

Осуда и критика НАТО пакта због употребе касетне муниције стигла је од невладиних организација за заштиту људских права, попут Хјуман рајтс воча и Амнести интернешнела.

На питање ББЦ новинара Марка Лејетија, упућеном на НАТО конференцији за штампу дан после гађања Ниша 7. маја, „колико је бомба промашила циљ, пошто се чини да је прилично дуг пут требало да пређе", немачки генерал-мајор Валтер Јелц рекао је да „увиђај о томе да ли је била системска, механичка или људска грешка још у току".

Претходно је истакао да је удар касетном муницијом био „усмерен на нишки аеродром", те да је напад имао за циљ „уништавање српских авиона на аеродрому, система ПВО и помоћних возила, мета за које је касетна муниција одговарајућа".

„Касетне бомбе се користе на ваздушним циљевима за које знамо да не може доћи до колатералне штете", говорио је Јелц.

Портпарол америчког Министарства одбране Кенет Бејкон је истог дана у Пентагону изјавио да „верују да је дошло до квара оружја, али да детаљи нису познати".

При Међународном кривичном суду за бившу Југославију (Хашки трибунал), у мају 1999. основан је Комитет са циљем да се испитају наводи о кршењу међународног закона током НАТО бомбардовања, па и употребе касетних бомби.

У финалном извештају Комитета наводи се да, на основу тренутно доступних информација, Тужилаштво не треба да започне истрагу о НАТО употреби ове муниције.

Ипак, професор Виб каже да се за системе наоружања НАТО алијансе раније знало да имају „проблеме око циљања, ефекат широког подручја и стопу неуспеха".

У извештају Амнести интернешнела из јуна 2000. пише да „употреба касетних бомби и чињеница да је напад извршен у доба дана када су цивили морали да буду присутни сугеришу да је НАТО можда пропустио да предузме неопходне мере предострожности, кршећи законе ратовања".

Конкретно је „прекршен члан 51 (допунског) Протокола I" из Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба, који се тиче заштите цивилног становништва, односно став 4 и 5 о забрани неселективних напада.

Наводно су после овог инцидента САД престале да користе касетну муницију, док је британско ваздухопловство наставило најмање до 4. јуна, неколико дана пре краја кампање, пише у извештају Хјуман рајтс воча.

Ова организација је осудила употребу касетних бомби, наводећи да их је „висока стопа неуспешности, односно неексплодирања подмуниције" која се налази у касетним бомбама, претварала у забрањене нагазне мине.

'Као и свако друго наоружање - нехумане'

Касетна муниција обично ослобађа велике количине мале, експлозивне подмуниције, која има разорну моћ на ширем подручју.

Те мање бомбе које су падале на Ниш биле су жуте боје, облика ваљка, објашњава Слађан Вучковић, бивши деминер из Ниша.

„Имају падобранчић и под великим су утицајем ветра који их разноси на све стране, тако да не могу погодити директан циљ", говори Вучковић који је приликом чишћења касетних бомби на Копаонику 1999. изгубио обе руке.

Предвиђене су, каже, за „уништавање оклопних возила, лако утврђених или утврђених положаја, материјално-техничких средстава и људске силе".

„Касетне бомбе су, као и свако друго наоружање, нехумане, а оне нарочито, зато што остају на терену дуги низ година", каже Вучковић.

Пошто се многе не активирају приликом пада на тло, постоји бојазан да при додиру или потресу страдају цивили.

Деца су посебно у ризику јер бомбице могу да личе на играчку и често их узимају из радозналости.

„Убија од деце до најстаријих, без обзира на пол, боју коже, и доказано је да не разликује аутобус или тенк, већ види циљ - људе."

На територији Србије, касетна муниција се још налази на површини од око 610.000 метара квадратних, док је у складу са међународним стандардима очишћена са око 13.500.000 метара квадратних.

Од произвођача оружја до деминера на Балкану

Скоро тридесет година, Вито Алфијери Фонтана производио је нагазне мине.

Његова породична фирма Текновар из Барија произвела је више од 2,5 милиона мина која је продавала широм света - највише у Египту, али и у САД, Француској, Јужној Кореји и другде.

Када га је осмогодишњи син Лудовико упитао: „Тата, да ли си ти убица?", упао је у кризу.

Одлучио је да затвори фирму, отпусти све раднике и учествује у кампањи за забрану производње нагазних мина, после чега је италијански Сенат 1993. изгласао предлог закона против њихове производње.

„Једног дана чуо сам на радију да једна невладина организација тражи оператере на Косову. Пријавио сам се и 15. септембра 1999. сам слетео у Приштину.

„Био сам и у Босни где смо чистили минска поља, а у Србији сам провео три месеца, када смо око Копаоника и у Нишу испитивали подручја где су бачене касетне бомбе", говори Алфијери Фонтана за ББЦ на српском.

Нашао се и у експертском тиму који је ангажовала словеначка невладина организација International Trust Fund ради провере циљева и врста бомби које су пале на Ниш.

НАТО снаге су користиле различите типове касетних бомби, а на Ниш су бачене ЦБУ-87, коју производи Америка.

У једном контејнеру има око 500-600 бомбица и 25 одсто њих не експлодира одмах, већ касније, при додиру, објашњава Алфијери Фонтана.

„Када експлодирају, оне су још горе од мина, јер се распадну на ситне делове који су оштри као жилет", додаје.

Током боравка у Нишу, обишао је два места - паркинг код болнице и дуванску индустрију.

„Наша мисија је била да проверимо да ли су били бомбардовани цивилни објекти. Паркинг је био тај објекат и није био случајан", сматра италијански стручњак.

Алфијери Фонтана је провео две деценије чистећи минска поља и уклањајући остатке бомби на просторима бивше Југославије.

„Разминирао сам на хиљаде мина, међутим тај број не значи ништа наспрам уништених живота за које сам одговоран", закључује.

Погледајте видео: Дан који ми је променио живот - прича ратног деминера Слађана Вучковића

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]