Књижевност: Чарлс Буковски, писац са друштвене маргине чије је дело неодвојиво од бурног живота

„Вечерас ћу вам читати узвишену поезију, на узвишен начин", отегнутим гласом говори Чарлс Буковски док седи за столом прекривеним хрпом папира кроз коју се пробија микрофон и флаша црног вина.

Споро повлачи дим из цигарете међу пожутелим прстима, гласно издишући јер је пред њим дугих, њему досадних 90 минута.

Тек што изговори прву реч долази један, па други гласни подриг.

Публиком се разлеже смех.

Буковски, наравно, ниједног тренутка не жели да буде узвишен, баш као што није желео да таква буду његова дела.

Овакви наступи, пијани испади и сиров „улични" језик, уз садржај његових дела за који је говорио да је 93 одсто аутобиографски, хранили су представу о Буковском као о маргиналцу, алкохоличару, анти-интелектуалцу и насилнику.

Писац кога су критичари жудели да мрзе, а публика једнако обожавала колико и презирала и данас, тридесет година после смрти, само ретке оставља равнодушним.

„Буковски је био писац који се није лако уклапао у очекиване категорије, а онда су га ипак уклопили", каже професор Владимир Гвозден, шеф одсека за Компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду.

Тако је завршио „у једносмерној улици", у коју су га сместили „и обожаватељи и квази-елитистичке универзитетлије", а време је да се амерички писац из ње ослободи, сматра Гвозден.

Буковски је написао више од 5.000 песама, стотине прича и шест романа: „Пошта", „Жене ", „Фактотум", „Блудни син ",„Холивуд ", „Палп", продатих у милионима примерака широм света.

„Већина писаца пише тако што свесно одлучи да ће свакога дана устати, писати три сата, потом направе паузу, па се врате.

„Код Буковског је то била чиста потреба", каже Флавио Ригонат, преводилац и издавач више романа овог америчког писца.

Стварао је скоро до последњег дана живота и последњи роман, „Палп", објављен је месец и по дана после његове смрти од леукемије 9. марта 1994.

'Није тако бизарно као што звучи, али скоро да јесте'

Чарлс Буковски је рођен је 16. августа 1920. у Андернаху, у Немачкој, одакле се после три године породица сели у Америку.

Детињство и адолесцентске године у Лос Анђелесу су му обележили физичко злостављање оца, немаштина усред Велике депресије и кожа обасута акнама, које су оставиле доживотне ожиљке.

Буковски је у интервјуима и делима говорио о злостављању, како би га, пресавијеног преко каде у купатилу, отац крвнички ударао каишем по голом телу.

„Када вас бију довољно дуго и довољно јако, стекнете навику да кажете шта стварно мислите, истерају свако претварање из вас и ако се извучете из тога, шта год да остане, обично је искрено.

„Мој отац је био велики учитељ књижевности: научио ме је смислу бола - безразложног бола", говорио је Буковски.

Усамљен и изолован, време је проводио читајући и пишући, откривајући и свет пијанства у неугледним баровима.

Покушао је да студира новинарство на Градском колеџу у Лос Анђелесу, али напушта факултет после две године.

Да би преживео, радио је свакојаке послове, као физички радник, продавац, возач - и мрзео је сваки од њих.

Био је спреман да живи на чоколадицама само да би одложио налажење још једног „осмочасовног посла испуњеног празнином", пише Хауард Саунс у биографији Буковског „У загрљају лудог живота" .

У Филаделфији је у једном бару зарађивао бесплатна пића дозвољавајући бармену да га пребије како би забавио госте, епизода која је касније постала важна потка полубиографског филма „Барска мушица".

Тада упознаје и Џејн, на којој је заснован лик Ванде из овог филма, која постаје муза многим песмама и прози.

Између физичких послова и опијања, Буковски пише, али нема много среће са издавачима.

Крајем 1940-их је објавио причу у часопису Портфолио, раме уз раме са признатим ауторима попут Федерика Гарсије Лорке, Хенрија Милера и Жана Пола Сартра.

„Запослен сам: брусим, полирам и пакујем рамове за слике у једном складишту. То није тако бизарно као што звучи, али скоро да јесте", написао је у биографији уз причу.

Између немачке дисциплине и нужности

Писање је било једина константна у животу Буковског, испуњеног лутањима, повременим пословима и кратким и бурним везама.

Дела је слао на све стране и до 1970-их и сарадње са издавачем Џоном Мартином углавном је објављиван у нискотиражним часописима, познатим уском кругу људи.

„Буковски се никада није трудио да набави индиго папир, тако да никада није имао копије, осим ако му песме нису враћене или објављене", пише биограф Саунс, те је велики део њеоговог дела заувек изгубљен.

Сличну нехајност, нимало карактеристичну за писце, показивао је и у избору дела за објављивање, препуштајући одлуку уредницима.

„Од прве књиге коју је написао до последње, садржај је бирао уредник.

„Буковски није имао времена да се враћа уназад јер је константно писао нове ствари", каже Абел Дебрито, аутор књиге „Чарлс Буковски, краљ подземља: Од опскурности до књижевне иконе".

Готово свакодневно је стварао и није се превише задржавао на једном делу.

„Буковски је имао немачку дисциплину", каже Дебрито.

Али поред дисциплине, писање је било и нужност.

„Ако не пишем недељу дана, разболим се. Не могу да ходам, хвата ме несвестица, лежим у кревету, повраћам.

„Морам да куцам. Када бисте ми одсекли руке, куцао бих стопалима", говорио је Буковски.

Инсистирао је на природном, органском импулсу стварања, говорећи да пише као што се чеше и врши нужду, каже професор Гвозден.

Позорницу на којој се одвија његово стваралаштво чиниле су писаћа машина, класична музика на радију, цигарете и алкохол.

„Почео би да пише око 10 увече до, на пример, два после поноћи.

„Прве песме обично нису биле довољно добре, последње, када би већ био потпуно пијан, потпуно неразумљиве. Али оне између, написане од 11 и 1, то су били златни часови", каже Дебрито.

Од разврставања поште до дружења са Мадоном

Преломни тренутак стигао је 1970, када је Џон Мартин, власник издавачке куће Black Sparrow, Буковском понудио 100 долара месечно како би напустио посао у пошти, где је радио десет година махом ноћу, и посветио се писању.

Буковски је пристао и за три недеље написао први роман, „Пошта", у коме ће заживети његов алтер его Хенри Кинаски.

Одједном је са потпуне маргине стигао под светла рефлектора, проводио време са славнима попут Шона Пена и Мадоне, али и да уживо извређа глумца Арнолда Шварценегера.

Присуствовао је концерту који му је посветио Боно из групе У2, купио скуп ауто, отплатио кредит за кућу, продавао романе у огромним тиражима, и затицао читаоце како се гурају у редовима само да би га поздравили.

Причао је да не воли људе, понекад бивао изузетно агресиван у тренуцима пијанства, често вулгаран, као када би на јавним читањима размењивао увреде са слушаоцима.

Понекад су се поетске вечери завршавале и насиљем пошто би публика почела да баца празне флаше ка писцу на бини, пише Саунс у биографији Буковског, Хауарда Саунса.

Али Дебрито сматра да „Буковски није био будала."

„Знао је шта се дешава и да људи воле перформанс и пружао им је оно што су хтели", каже.

Иако је говорио да је више од 90 одсто онога што напише аутобиографија, а остатак „унапређен живот", његови биографи верују да је проценат ипак нешто мањи.

Сигурно је, међутим, да је писао о ономе што је видео и доживео, повремено „позајмљујући" приче других људи које је сретао.

Бележио је сирово искуство, до детаља описане телесне доживљаје без посезања за стилским фигурама, и без претераних рефлексија, уз хумор и иронију, често на сопствени рачун.

Кратком и динамичном реченицом, мноштвом дијалога врцавих свакодневним језиком везивао је читаоце да не могу да испусте књигу из руке.

Критичари су, међутим, били строги и сматрали Буковског „незналицом" и „дактилографом" који само прекуцава стварност, каже Дебрито.

„Он користи веома просте начине да искаже ствари које нису једноставне", указује он.

Владимир Гвозден каже да се Буковски није појавио „ни од куда".

Хемингвеј је оставио трага у његовом писању кратким, сведеним реченица и поглављима испуњеним дијалозима.

Џона Фантеа називао је својим богом, а са јунаком његовог романа „Упитај прах", Артуром Бандинијем, се поистовећивао.

Нешто касније је открио и Фјодора Достојевског и „Записе из подземља" и Кнута Хамсуна „Глад".

„Још једна од заблуда о Буковском је да је био пијанац незналица.

„Можда није био Умберто Еко или Наом Чомски, али је био начитан", оценио је раније Дебрито.

Увек на маргини

Једноставност којом је писао задавала је муке преводиоцима.

Флавио Ригонат, власник издавачке куће Лом која је објављивала његове књиге, почео је да преводи Буковског 1980-их.

„Највећи је изазов био превести дијалоге када користи живи говор.

„Већина преводилаца долази са факултета, и они имају књишко знање, али као да немају знање из живота или не умеју да га примене, па немају ни осећај за живи језик.

„Превод треба да буде као када човек говори како јесте", каже Ригонат.

И поред великог опуса, милиона продатих књига и бројних признања савременика, његова поезија и проза нису присутне у светским антологијама и ретко се проучавају на факултетима.

„На факултету се предаје канон, дела за која се очекује да их студенти познају и науче", каже Дебрито.

Ако замислимо ауто-пут, канон би био његова средина, што Буковски никако није желео, већ је ишао ка каналу (ditch), Дебрито описује користећи метафору легендарног музичара и песника Нила Јанга.

„Канон понекад може бити ограничен, тако да је добро бити изван.

„Буковски нам даје ствари које су изван. Он је волео да буде у каналу и да буде аутсајдер", каже Дебрито.

Био је поносан на титулу часописа који је 1960-их објављивао његова дела, „Аутсајдер године" да је то признање окачио на зид у његовом дому, препричава.

Владимир Гвозден оцењује да је, иако је од смрти Буковског прошло 30 година, „потребно је да прође неко време да би нешто постало канонизовано".

„Академија је прилично инертна и иначе се не бави савременим писцима... (већ) класицима који су прихваћени и неће истраживача водити у поље неизвесности рђавих процена", указује професор.

Дебрито верује да је разлог неприхваћености Буковског „љубомора" и уверење да поезија мора да буде комплексна, тешко разумљива, разрађена".

Присутно је и ограничено познавање његовог дела, сведено на роман „Жене" и збирку песама „Љубав је пас из пакла", тврди он.

Слично је и у српским књижевним академским круговима, због чега је Буковски доживљен као писац приземног, вулгарног, „неко ко је писао о сопственом животу, а то може свако", оцењује Флавио Ригонат.

„Уз то, код већине људи постоји притајена снобовштина.

„Буковски потиче из једне сиромашне средине и пошто је одбијао да се повинује устројству америчког друштва, остајао је на маргини, због чега га људи гледају другим очима", каже издавач.

Није све што је Буковски написао било добро, и сам је то говорио, каже Дебрито.

„Али за мене постоје дела која су лепа и веома снажна и неке од његових песама су подједнако добре као Шекспирове или Витманове", оцењује Дебрито, уредник неколико збирки Буковског.

Где је Буковски данас?

„Жене" и „Блудни син", први објављени романи у тадашњој Југославији, продати су у огромним тиражима, прича Ригонат.

Међутим, у 21. веку се нешто променило, „дошле су нове генерације које имају а приори ставове и за Буковског кажу, то је нешто вулгарно".

„Они воле литературу коју није лако читати, која је закукуљена, где писац представља себе као (Марсела) Пруста, иако је Пруст недостижан", каже Ригонат.

Владимир Гвозден верује да „миленијалцима опада интересовање за ауторе као што је Буковски јер је он везан за један временски контекст који они не препознају као свој".

„Чињеница да је био на маргини не подудара се са њиховим амбицијама.

„То није позиција коју савремена друштва подносе, она су прогнала боеме, мрзе маргину. Сви хоће да буду или део мејнстрима или неких заједница које су већ препознате", објашњава.

„Млађи људи читају писце који имају репутацију да су комплексни", каже професор.

Буковском данас не иде на руку ни мањак политичке коректности или некритички однос према насиљу, додаје.

„Неолиберализам никоме не дозвоља да буде одметнут, морате бити део система, нема социјалних и економских услова за одметнутост."

Међутим, читаоци који воле Буковског „често више обожавају његов живот од његове књижевности", упозорава Гвозден.

„Живот који је провео у алкохолу и на маргини фетишизују и доводе у први план подређујући му књижевност"..

једнако је неплодан и квази-елитистички однос, јер га посматра као тривијалног човека кафане, указује Гвозден.

„Јавља се нека врста отпора према његовој једноставности, директности, вулгарности".

Буковски је говорио да просто пише.

„Тајна је у томе да пишеш једну једну реченицу за другом.

„И да убризгаш смех у уметност, у стварање. Стварање није толико озбиљна ствар", говорио је он.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]