Култура: Како је омладинско позориште Дадов у Београду стварало познате глумце

Унутар пространог дворишта оивиченог бетонским зидом од посивелих зграда, недалеко од центра Београда, ушушкан је Дадов, омладинско позориште које „исписује историју од 1958." године.

На ову поруку са фасаде указује пајац са црном капом на глави и преко очију, маскота која годинама симболично дочекује и испраћа из просторија чувеног аматерског театра.

Тик уз жовијални мурал на омањем зиду прекопута, на клупицама седе ђаци суседне Треће београдске гимназије, гледајући на реновирану зграду где су прве глумачке кораке стицали и многи њихови старији школски другови.

Један од њих је и Иван Зекић који је као гимназијалац постао члан Дадова и тамо се „заљубио у позориште и стекао пријатеље".

„Ту испред, док смо блејали, упознао сам директора позоришта Владу Мијовића који ми је говорио 'глумац дођи у Дадов, глумац дођи у Дадов'.

„И ја дођем и направим најбољи потез у животу", говори 37-годишњи глумац за ББЦ на српском.

Многи великани домаћег глумишта различитих генерација су прва искуства стицали управо на позорници Дадова, попут Светлане Бојковић, Јелисавете Саблић, Мире Карановић, Предрага Ејдуса, Феђе Стојановића, Даре Џокић, Милоша Самолова, Марије Каран и Милоша Биковића.

„Њима је то била друга кућа где могу да свирају, певају, имају све могуће услове за рад и слободу да буду на даскама које живот значе, а не знајући још шта им значе", говори Марко Челебић, редитељ и уредник програма Дадова, за ББЦ на српском.

За 65 година постојања, у Дадову је одржано 269. позоришних премијера у режији многих позоришних редитеља, између осталих и Јована Ристића, Кокана Младеновића, Ивана Меденице, Југа Радивојевића и Алисе Стојановић.

Дом за аматере

Драмски атеље Дома омладине Врачар (ДАДОВ) формиран је 1958. у Београду као „прво репертоарско омладинско-аматерско позориште".

Иницијатори оснивања били су омладински активисти и заљубљеници у позориште Михаило Тошић, Зоран Ратковић, Јован Ристић и Момчило Баљак, пише у монографији Тамо где снови почињу, објављеној поводом 65 година Дадова.

Глумачка трупа је настала спајањем драмских секција Четрнаесте и тада Класичне, данас Треће београдске гимназије.

Међу глумцима аматерима била је и Јелисавета Сека Саблић.

Уочи оснивања Дадова, драмска секција њене Четрнаесте гимназије играла је комад „Ово имање је напуштено", америчког писца Тенесија Вилијамса.

Славна глумица тумачила је улогу коју ставља „у ред најбоље одиграних у животу".

„Захваљујући тој представи основан је Дадов, то је једина истина", говори Саблић за ББЦ на српском.

Прва представа изведена на сцени новоформираног омладинског позоришта била је „Градинар" по мотивима дела индијског књижевника Рабиндраната Тагореа, 27. децембра 1958. године.

Режирали су је Милош Жутић и Милан Буњевац.

„Свега се сећам, сваког момента, музике, дивних стихова које су говорили други. То је био велики успех, то је почетак Дадова", прича данас прослављена глумица.

У наредној расподели, Саблић је добила „малу, споредну улогу" у представи „Рашниране ципеле", што ју је после почетних успеха разочарало.

„Главну улогу је добила једна лепа девојка, која јој је вероватно и припадала, да кажем сада, из ових дана.

„Нисам то могла да преболим, плакала сам данима и толико сам била повређена јер сам већ полетела као велика звезда и мислила сам да мени све припада", сећа се доајенка домаћег глумишта.

Глумом је наставила да се бави у другом омладинском театру, а потом дипломирала на Факултету драмским уметности.

У краткој епизоди у Дадову прошла је, каже, „симболично целу мапу и пут једне каријере" која ју је сачекала касније у животу.

„Страшна емотивна енергија, љубав огромна, све што постоји у мени било је уложено у тај Дадов и онда страшно разочарење, излазак из целе те гужве, прелазак и промена у животу.

„То је све што ме је касније чекало поново, али вероватно на неки начин ублажено", закључује Саблић.

'Мрестилиште'

Дадов је почетком 1960-их увео стални репертоар који је временом растао и постајао све разноврснији.

Један од оснивача, Михаило Тошић, говорио је да су желели да се у овом позоришту игра оно што други „нису хтели, могли или смели".

Тако је Дадов постао својеврсна „позоришна лабораторија" у којој се експериментисало постављањем и извођењем комада домаћих младих драмских писаца, савремених страних аутора, али и класичних дела, наводи се у монографији Тамо где снови почињу.

Вероватно највећи успех позоришту у тој декади донела је представа „Избирачица", Косте Трифковића, у режији Небојше Комадине, премијерно одиграна на Светском фестивалу аматерских позоришта у Монте Карлу 1965. године.

Светлана Бојковић, Бранко Цвејић и Зорица Јовановић играли су у представи којој је додељена прва награда овог фестивала, у конкуренцији позоришта из 21 земље света.

Дадовци су наредне, 1966. покренули иницијативу за Београдску ревију аматерских малих сцена (БРАМС), у којој су учествовала позоришта из целе Југославије.

Позоришни програм је и данас на првом месту, иако су у Дадову често организовани концерти и изложбе.

„Школа глуме и говора нам је база и, наравно, представе које црпимо и радимо са децом", објашњава Челебић.

Понекад се играју и представе са професионалним глумцима, па и оне које режирају студенти.

Кроз Дадов су прошли бројни глумци који су касније постигли завидне каријере, те је позориште попримило симболични надимак - расадник талената, па и „мрестилиште".

„Али није само да пројектујемо глумце и спремамо их за пријемни, него их спремамо, на неки начин, за живот", додаје Челебић.

Прва глумачка, али и животна искуства у Дадову

На шкрипаву позорницу Дадова, хиљаде младих, аматерских глумаца стизало је након аудиције, коју је септембра 1971. прошла и Мирјана Карановић.

Тадашња ученица Пете београдске гимназије, која је у основној школи већ глумила у једном драмском студију, видела је позив на огласној табли у близини.

Пријавила се, први пут изашла на сцену под рефлекторе и успела.

Састанци су били сваке недеље у подне у позоришту, али до краја године није било представа, па су многи одустали.

Карановић је била истрајна, а упорност се исплатила - редитељ Оливер Викторовић донео је текст пријатеља Божидара Зубе Љумовића „Ако су живи лепо им је и данас", где добила је улогу Пламенке.

Представа је доспела и на Фестивал београдских аматерских позоришта (БАП) на којем је додељивано „десет равноправних глумачких награда".

Међу њима је било и име Мирјане Карановић.

„Била ми је то прва награда у животу, никада нећу заборавити како сам се осећала.

„После сам добијала појединачна признања, али то што сам била једна од десет, било ми је, чини ми се, важније од свих награда које сам касније добила", говори Карановић за ББЦ на српском.

Трчала је и скакала од среће при повратку кући из Дадова, пробивши те вечери све родитељске рокове јер је вест о наградама стигла око поноћи.

Уследиле су нове представе, гостовања, прва путовања без родитеља и фестивали широм земље.

Позориште је тада за њу „постало и до дана данашњег остало стална љубав".

Али Дадов није доносио само глумачка искуства, већ и животна.

„То сценско искуство и како сам се развијала као глумица било је подједнако битно како сам се и као особа, као људско биће, као жена, тада тинејџерка, развијала", каже Карановић.

Било је „дивних и страшних ствари, узбуђења и опасности, као када се ступа у свет одраслих".

„Тако је наше дружење у Дадову и бављење аматеризмом заправо за мене био кључни догађај у мом животу", закључује глумица.

Дадов из редитељског угла

Марко Челебић је на врата Дадова закуцао пре неколико година, као студент Факултета драмске уметности, у жељи да режира комад „Када причамо о љубави, да ли причамо", по тексту Филипа Грујића.

Представа је одиграна у мају 2019. као 250. премијера позоришта.

„То је негде и бит Дадова, да даје прилику младима да направе професионалну представу, а са друге стране, рад са полазницима наше школе глуме и говора", каже Челебић.

Од представа на којима је овде радио издваја и римејк „Четири годишња доба" из 1988. Горана Головка, посебан по томе што „нема текста и све је у покрету".

Радња прати „цивилизацијски напредак - од каменог доба до савремене технологије", кроз музику италијанског композитора Антонија Вивалдија.

„Родитељи су ми прилазили и говорили: 'Наша деца никад нису играла у представи, а сад их гледам како плешу и лете'" прича Челебић.

Ипак, као један од највећих успеха позоришта откад је програмски директор, наводи 269. премијеру Дадова - „Капетан Џон Пиплфокс" по мотивима радио-драме Душана Радовића, у режији Кокана Младеновића, са „55 деце на сцени"

„То је историјски догађај и херојски подвиг - Кокана, позоришта и те деце", сматра 28-годишњи редитељ.

Школу глуме Дадова тренутно похађа више стотина школараца узраста од седам до 19 година.

Челебић каже да је идеја да што више деце учествује у представи, пре које се организује аудиција, па се углавном раде „две поделе и то од 12, до 15 глумаца", каже.

Шмирање, смејање и бежање са часова

Иван Зекић је у Дадову глумио од септембра 2002. до јуна 2005. када је уписао Факултет драмских уметности.

На пробе је, каже, трчао, а понекад и због њих бежао са часова, надајући се да ће трајати што дуже.

Памти добро и ентузијазам према позоришту „који се ретко понавља после у животу".

„Тада те држи јако пуно и јако дуго. То је предиван осећај, тај адреналин који се лучи том приликом", описује Зекић.

Трудили су се, додаје, да направе нешто вредно помоћу „сјајних ментора који су давали максимум и волели да раде са омладинцима".

„И у тој размени смо правили добре ствари", каже глумац.

Дадов ће заувек памтити и по „константном смејању и сталном шмирању", глумачком жаргону који означава пренаглашено додворавање публици различитим методама.

„Била је фора више да се праве глупости и извали боља фора, што и данас сматрам да је јако важно. Сећам се сталног смејања, и дружења, и смејања."

Дадов га је научио и шта значи „имати одговорност и обавезу према наступу, публици, представи", каже Зекић, који је у једном тренутку у позоришту играо у четири представе истовремено.

Дадовци о Дадову

Често је неколико чланова породице, различитих генерација, било део глумачке трупе Дадова.

Тако, на пример, унук Секе Саблић, Леон, тренутно глуми у Дадову, управо у представи „Капетан Џон Пиплфокс".

„Нашао је место које воли и где је одустао од игрица. Велика је то магија и за сада веома добро проведено време", каже Саблић.

Процена оснивача Михаила Тошића је да је више од стотину дадоваца „за стално прешло у професионална позоришта и медије".

А многи су му се касније враћали, попут Ивана Зекића.

Представа „Заштита пре свега", по његовом првом драмском тексту, постављена је управо у Дадову 2013, а 10 година касније је и екранизована.

„Дадов је важан јер у мору хаоса који се данас дешава и мору садржаја који могу да одведу на разне стране, једно место са традицијом 65 година ради на томе да се младим људима понуди нешто квалитетно и нешто што је радост.

„Не знам много таквих места и зато мислим да је екстремно битан", оцењује Зекић.

За Мирјану Карановић је Дадов годинама одржавао „имиџ посебног места" јер су многи управо тамо направили „бебеће глумачке кораке".

„Институција сама по себи не постоји или није битна уколико нема људи који ће то да понесу даље.

„И ту легенду, и сећање, и све те успехе које је Дадов постигао", закључује глумица.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]