Инвалидитет и млади: Шта им доноси крај школовања у Србији

Андрија има мали рез на стомаку.

Испод фино испеглане кошуље крије се гастростома, катетер повезан за желуцем, који се ставља људима када не могу да унесу довољно хране на уста због проблема са гутањем.

Од када је јуна 2023. завршио средњу школу за децу са инвалидитетом, овај 19-годишњи младић из Београда може да се ослони искључиво на породицу, и то по први пут у 12 година.

Андрија је вишеструко ометен - има редак синдром, нарушеног је здравља и не може да говори, али је интелектуално очуван, веома комуникативан и самостално се креће.

За младе попут њега, крај школовања неретко значи повратак у круг породице на неизвесно дугачак период, док чекају на посао, место у дневном боравку или у програму за становање уз подршку.

Из Министарства за рад, социјална и борачка питања кажу за ББЦ на српском да „нису надлежни" за евиденцију о томе колико младих са менталним сметњама у Србији је завршило средњу школу, а налази се у оваквом вакууму, и упутили су нас на Министарство просвете.

ББЦ се овим поводом обратио и Министарству просвете, али одговор нисмо добили до објављивања текста.

Док се и млади са физичким инвалидитетом суочавају са бројним изазовима у проналажењу посла, за ментално и вишеструко ометене, ови изазови су још већи.

Млади са менталним сметњама су вишеструко маргинализовани, не само у Србији, него и у другим земљама, каже Лазар Стефановић, докторанд права на Универзитету у Бечу и коаутор истраживања о положају младих са сметњама Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом (МДРИ-С).

„Закони и јавне политике писани су тако да се формално испуне међународни стандардни, али се потом не примењују", наводи он за ББЦ на српском.

Србија је 2009. године ратификовала Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, а те године је усвојила и Закон о забрани дискриминације, између осталог како би омогућила ефикаснију заштиту људи са инвалидитетом.

Крај школовања

Лето 2023. године било је велика прекретница у Андријином животу. Престао је да буде ђак.

Кроз образовање је имао личног пратиоца, помоћника у свему у чему није самосталан, као што је узимање хране и одржавање хигијене.

Према прописима, услуга личног пратиоца доступна је само током школовања, а школска година званично траје до 31. августа.

„А онда смо се пробудили 1. септембра и ја више нисам имала подршку", каже 45-годишња Ана Кнежевић, Андријина мама.

„Он не може самостално да једе, а ја више немам са ким да га оставим и нисам више она жена од 26 година, као када сам га родила", додаје Кнежевић, која води удружење родитеља за децу са сметњама „Ево рука".

Андрија је један од 44 деце и младих у Београду, којима је у школској 2022/2023. обустављена услуга личног пратиоца јер су завршили школовање, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту Града Београда, у које је ББЦ имао увид.

Ову услугу тренутно користи око 850 деце са сметњама у Београду.

Већ две године од када је завршио школу, искључиво на помоћ породице ослања се двадесетједногодишњи Филип Бринза из Београда, који има Даунов синдром.

„Родитељи су отишли свако на своју страну, чувамо га баба и ја", каже 73-годишњи Ђорђе Бринза, Филипов деда и пензионисани возач.

„Нас троје живимо од моје пензије, која није велика, а примамо и 14.000 динара накнаде за туђу негу и помоћ", додаје.

У питању је давање које треба да покрије трошкове бриге о члану породице са инвалидитетом.

Износ варира у односу на степен инвалидитета - на пример, Андријина породица прима увећан износ, од око 36.000 динара.

„Али, чак ни то није довољно да покрије трошкове бриге", каже Кнежевић.

Додаје да издаци варирају, у зависности од здравственог стања особе са инвалидитетом.

Када брига спадне на породицу, каже Кнежевић, један родитељ мора да се одрекне посла и остане код куће.

„Не смем ни да замислим како је самохраним родитељима", каже Кнежевић, која осим Андрије има супруга и седамнаестогодишњег сина, Андријиног млађег брата.

Поглејдате видео: Како изгледа живот са невидљивим инвалидитетом

Шта после

Андрија и Филип су се школовали за паковање амбалаже у специјалним средњим школама у Београду.

Међутим, Филип је због инвалидитета лишен пословне способности - има Даунов синдром и интелектуалне тешкоће.

„То је веома чест случај за младе са менталним инвалидитетом, али стручњаци сматрају да процес процене треба променити, јер је превише окренут дијагнози, уместо да проверава њихове капацитете и каква врста подршке им је потребна да би радили", појашњава Стефановић.

Према Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, то углавном значи да не може формално да се запосли, нити да буде плаћен за сопствени рад.

Стефановић подсећа да овај закон предвиђа обавезу послодаваца да запошљавају обавезе са инвалидитетом, повластице за послодавце који то учине, али и финансијске пенале ако немају запослене са инвалидитетом.

„Првобитно, морали су да плате три минималне месечне плате годишње, а од 2013. је то смањено и обавезани су да плаћају 50 одсто једне просечне плате", додаје стручњак.

Како сматра, држава је тим променама „скренула од инклузије" и „отежала улазак младих са сметњама на тржиште рада, јер су послодавци још мање мотивисани да их запошљавају.

Такође, обојици је продужено родитељско старање, што значи да су, иако пунолетни, у очима закона ипак деца.

Пословна способност одузета је четвртини људи са менталним инвалидитетом у Србији, а око петина је под продуженим родитељским старањем, показало је истраживање МДРИ-С из 2021. године.

Последњих месеци, Филип три дана недељно волонтира у кафићу „Звуци срца" на Врачару, који води хуманитарна организација „Дечије срце".

„Конобаришем и продајем пиће трипут недељно по четири сата", каже Филип, док са његовим дедом испијамо кафу за једним од сточића.

На сваком стоји по једна касица за новац, јер кафић нема ценовник - плаћа се донацијама.

Деда Ђорђе га доводи и враћа кући кад заврши смену.

Док је Филип ишао у школу, имао је право на организовани превоз, али и то се губи по завршетку школовања, баш као и услуга личног пратиоца.

„Он се добро сналази у простору, али живимо на Чукарици и путујемо градским превозом, а он меша бројеве - не уме да прочита да ли је тролејбус 41 или 14", објашњава деда Ђорђе.

Решење које би требало да олакша бригу о члановима породице са инвалидитетом постоји, али за сада не функционише у пракси.

Центри за социјални рад предвиђају услугу помоћи у кући за децу са сметњама у развоју, а могу је користити и старији од 18 година, који су и даље под старатељством.

Међутим, ни ова услуга тренутно не функционише - обустављена је 2020. године, са почетком пандемије корона вируса, и још није обновљена.

„Крајем 2022. године покренут је поступак јавне набавке за наведену услугу, а коjи је окончан у априлу 2023. године", наводе из Секретаријата за социјалну заштиту.

Андрији тек предстоји процена радне способности.

„Надам се да ћемо успети да му нађемо посао, али и даље нисам сигурна шта би то могло да буде", каже Кнежевић.

Како додаје, Андрији би, када би се запослио, била потребна услуга персоналног асистента.

Али, ова услуга по закону припада људима са инвалидитетом које могу самостално да доносе одлуке, док млади са интелектуалним тешкоћама имају велики проблем да приступе овој услузи, показује истраживање МДРИ-С.

Шта на дуже стазе

Људи са инвалидитетом, који успеју да се запосле, у теорији могу да зараде пензију.

Из Министарства за рад, социјална и борачка питања нису одговорили на питања ББЦ новинара о томе колики је проценат особа са инвалидитетом које у томе успеју.

Према подацима Националне службе за запошљавање, закључно са августом 2023. године, на бироу рада је било око 11.000 људи са инвалидитетом.

Од тог броја, скоро 1.132 има лаке менталне и интелектуалне сметње, а 77 вишеструка оштећења.

За младе са сметњама који заврше школу и не раде постоји опција државног дневног боравка, где породице могу да их дају на чување током дана.

Према подацима Градског центра за социјални рад у Београду, услугу дневног боравка тренутно користи око 650 корисника, али нису одговорили на питање ББЦ новинара о томе колика је листа чекања.

Андрија и Филип проводе по неколико сати недељно у дневном боравку који води невладина организација „Ево рука".

Налази се у Земуну, а родитељи и старатељи сами организују програм.

„То је место које смо направили за подршку деци и родитељима, и није класичан дневни боравак са целодневним чувањем", појашњава Кнежевић.

Деца и млади који долазе у овај дневни боравак имају едукативне активности, ручак и ужину, а са њима раде волонтери и дефектолог.

Али, капацитет је мали - свега десеторо деце, и Кнежевић каже да то „није трајно решење, него начин да им се створе услови за социјализацију".

Као решење за Андријину будућност, његова мајка види континуирано становање уз подршку - услугу којом се обезбеђује смештај и стручна помоћ корисницима.

Право на ову услугу може се остварити трајно или привремено.

Ђорђе Бринза не би волео да његов унук Филип напусти круг породице.

„Постараћу се да наследи породичну пензију и надам се да ће ујак бринути о њему", каже 73-годишњак.

Погледајте видео: „Мој први одлазак у теретану од како сам остала без ноге"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]