Београд: Како су настале градске пијаце, „стомак, срце и душа" престонице

Сиве, чађаве зграде београдског Зеленог венца и непрегледне низове аутобуса на окретници разбијају црвено-бели кровови пијаце, која на истом месту формално стоји већ 97 година.

Опасана је белим, мермерним зидовима, део пијаце прекрива метална конструкција зелене боје, али право шаренило крије се на тезгама.

Иза једне од њих, на којој стоје полупразне гајбе са зеленим тиквицама, спанаћем и јарко црвеним парадајзом, стоји Мила Јелисавчић, која на пијаци Зелени венац ради више од три деценије.

„Ту сам већ 33 године, сваки дан. Ускрс, Божић и крсна слава - само тим данима ти ја нисам овде", прича за ББЦ на српском ова онижа жена тамних очију.

За то време се штошта променило, тврди 69-годишња трговкиња.

„Када сам дошла на ову пијацу, сећам се и да је кров прокишњавао, нису га поправљали и мој брат је хтео да ми то урадимо сами, о свом трошку, да нам вода не пада на главу, али нису дали.

„Кажу - то је држава заштитила и ти не смеш да дираш", објашњава.

Период који за њу представља готово цео радни стаж, за ову београдску тржницу је тек трећина постојања.

Пијаца Зелени венац формално је отворена 1. октобра 1926. године, на месту где је од 1847. године постојао „пазар" и данас је најстарија активна пијаца на Балкану, према наводима са сајта Београдских пијаца.

Оригинални објекти пијаце, чија је изградња започета 1920. године, данас су под заштитом државе.

Али, Београд је прву званичну пијацу, којом је управљала градска власт, добио више од једног века раније, 1824. године, када је на месту данашњег Студентског трга, надомак данашњег Капетан Мишиног здања, отворена Велика пијаца, забележено је на сајту Београдских пијаца.

Велика пијаца на данашњем Студентском тргу

Настанак прве београдске пијаце био је плод незадовољства пољопривредника из сеоских оближњих крајева, па су турске власти одлучиле да је граду потребна уређена трговина намирницама.

„До тада су сељаци своје производе износили на прилазима граду, али су турски војници принудно откупљивали намирнице и по знатно вишим ценама препродавали у граду", описано је на сајту Београдских пијаца.

Одабрано је и место у самом центру града - пијаца је „никла" код данашњег Капетан Мишиног здања и Студентског парка, у близини тадашњег„пута за Стамбол", где је претходно било турско гробље, додаје се.

Названа је Велика пијаца, а 1864. године именована је Пијацом Светог Андреје током владавине кнеза Михаила.

Али, „питање је колико је то име уопште ушло у употребу, као и друга имена пијаца названих по светитељима", каже за ББЦ на српском доктор Борис Милосављевић, научни саветник Балканолошког института Српске академије наука и уметности (САНУ).

Детаљан опис пијаце дао је 1870. године Јан Неруда, чешки песник и новинар, чије речи преноси Милосављевић:

„Озбиљним кораком пролазе бројни, у црно одевени попови с камилавком на глави. Црнац носи лопату на рамену, иде на посао; син етиопских брда овде надничи.

„Сакаџија са сакама узвикује, нуди воду и 'слатко' - укусно кувано воће. Жене носе воду на глави у красно направљеним амфорама. Леп, витак младић стиже на малом турском коњу…

„Пешак, наравно у народној ношњи као и сви овде, купује мноштво намирница и дели их војницима који га спроводе да купљену робу однесе у касарне - то је робијаш или кажњеник, али без окова.

„Ту су продавци и продавачице. Жене имају разноврсне, али занимљиве фризуре, некада је то коса очешљана у пунђу, некада као венац, с тепелуком на потиљку украшеним новцем. Често главу покрива фес, обавијен марамом или без ње… Продавци сасвим лепог мушког стаса, држао под мишком петлове или јагњад".

Неруда наводи и производе који су се тамо могли купити, међу којима су „црни лук, сир, зеље, салата, семење, боб, лој, суво месо, хлеб, кобасице, а поред тога - за домаће потребе - још и ципеле, кесе за новац, папуче, ремење, ременарски, коларски и ковачки алат".

Архивске фотографије Велике пијаце објављивали су корисници друштвене мреже Икс, можете их видети овде.

Детаљан опис пијаце дао је и Херберт Вивијен, британски новинар, који је у Београду боравио 1896. године.

„Овде, као и на свакој српској пијаци, паприка је артикал који преовлађује: велике гомиле светло-зелених плодова, свеже узабраних… велики завежљаји плодова који су осушени на сунцу подсећају на пузавице из Вирџиније када су најлепше, затим отворене вреће пуне ових истих црвених плодова, у фином праху, који привлаче пажњу као пожар", записао је Вивијен у књизи Србија: Рај сиромашног човека.

Рађање модерних пијаца у Београду

Последњи дани на Великој пијаци нису били весели, о чему је извештавала тадашња београдска штампа.

„Нова пијаца на Зеленом венцу отворена је најзад, и на старој Великој пијаци остаће, временом, само пацови.

„Можда ће тек сада такозвани надлежни увидети где је било легло многих заразних болести од којих су Београђани страдали", преноси београдски портал Калдрма новинске натписе натписе из тог доба.

Првог октобра 1926. на пијаци је био и репортер београдског листа Време који запажа да је „престала она врева, вика и гужва, која је пре подне често закрчивала и колски и трамвајски саобраћај", док је „неколико преосталих продаваца јуче последњи пут отворило старе ислужене бараке и купцима понудило своју робу".

„Средина пијаце је већ порушена, већи број барака њихови сопственици (власници) су однели. Остале су само по негде старе даске, крпе и по који убијени пацов", наводи се у репортажи.

Одборници београдске општине су још у пролеће 1886. године одлучили да се део простора поред Велике пијаце уреди и направи парк, који је тада назван Малим парком, наводи се у студију Споменик природе „Академски парк" коју је издао Завод за заштиту природе.

Касније ће бити проширен, а данас је именован као Академски парк, иако је, због близине Ректората и бројних факултета који га окружују, познатији као Студентски парк.

Главна београдска пијаца, макар привремено, постаће Зелени венац, чија је изградња почела још 1920. године, а на том месту се трговало и деценијама раније, указује историчар Борис Милосављевић на појаву овог имена још 1864.

„Постојала је и пијаца 'Зелени венац', али није била у складу са прописима и налазила се на приватном земљишту.

„Један градски одборник је тврдио 1887: 'Ено данас постоји на приватном имању (зеленом венцу) пијаца мал не равна великој, која доноси прихода сопственику, по доста поузданом рачуну на 12.000 динара", описује историчар.

На истом месту одржана је и прва Скупштина пиљара Србије 1918. године, наводи се на сајту Београдских пијаца, а 1. октобра 1926. званично је отворена.

„Велика маса народа" се окупила, а „свечаност је отворила музика Краљеве гарде", записано је у листу Време 2. октобра 1926. године.

Церемонији су присуствовали председник тадашње Београдске општине Коста Кумануди уз претходника Милоша Бобића, а Кумануди је истакао да је баш Бобић најзаслужнији што је пијаца настала пошто је од 1920. године радио на њеној изградњи, наводи Време.

Како су грађани, али и властодршци, били незадовољни хигијеном на Великој пијаци, решили су да на новој примене строжа правила.

„Да би убила вољу пацовима да се селе на Зелени Венац, Општина је издала дуги низ строгих наредби о одржавању беспрекорне чистоће и савршеног реда на новој пијаци", преноси портал Калдрма новинске написе из 1926. године.

На Зеленом венцу је било строго забрањено „дозивање купаца и рекламирање робе виком", продавци су морали да „имају тело и одело чисто, послуга да носи беле мантиле од платна и увек чисто", што је била и обавеза месара.

Женама је било прописано ношење белих капа, за увијање намирница користио се „искључиво пергамент", а продавцима је „за време рада са публиком забрањено пушење и пљување".

Истовремено су отворене и Јованова пијаца, која се налазила на месту данашње Основне школе „Михајло Петровић Алас", недалеко од Велике пијаце, као и она на Каленића гувну, која је данас позната као Каленић пијаца.

Исте године, отворена је и пијаца покрај Бајлонијеве пиваре на Дорћолу и названа је Бајлонова, која ће касније бити преименована у пијацу Скадарлија.

Милосављевић напомиње да је две године касније реновирана и пијаца на Цветном тргу, која радила и пре званичног отварања пијаце на Зеленом венцу, а 1933. године настало је још неколико београдских пијаца попут оних на Душановцу, Карабурми, Вождовцу и Сењаку.

Према процени Београдске општине, пијаце које су постојале до 1926. године „нису могле да задовоље потребе грађана Београда ни пре Првог светског рата", каже овај стручњак.

„После рата Београд је почео нагло да се шири и развија, а број становника се увећавао", указује он на разлоге настанка већег броја пијаца.

Погледајте и причу о најстаријој загребачкој пијаци:

Пијаце пре пијаца

У Београду су, до настанка нових званичних пијаца, постојале и пијаце Цветни трг, Рибља, Сточна, Житна пијаца у Земуну, који тада није био на територији Србије, и пијаца на Сењаку, наводи се на сајту Београдских пијаца.

Радила је и Палилулска пијаца, једна у приватном власништву, којом је управљало Трговачко друштво „Милошевац", додаје се.

„У предграђима, односно прилазима граду постојале су и такозване 'сељачке пијаце'", указује Милосављевић.

Он наводи да је и на Теразијама постојала неформална пијаца, о чему сведочи запис Луја Лежеа, француског историчара, из 1867. године.

Налазила се „под самим прозорима кнежевског двора", записао је Француз.

„Ту се у гомилама износе на пазар намирнице које су непознате у нашим земљама на Западу: зелене диње или лубенице, главни део народне исхране у време јаких жега, смедеревско грожђе, чија зрна достижу огромне размере, џиновски плави патлиџани заобљена облика, паприка, чији се дугуљаст, зелен плод, позлаћен или пурпураст, налази на трпези сваког Србина и у свим паприкашима", описује Леже.

Историјски списи бележе и да су крајем 17. века „сељаци муштеријама у Земуну доносили робу 'на ноге', у установе и куће, јер господа тада није одлазила на пијацу, где се тада снабдевала земунска сиротиња", наводи се на сајту Београдских пијаца.

Како су сељаци мењали град, а како је Београд њих променио?

Пијаце су „места великог мешања људи", чиме остварују велики међусобни утицај, који је обликовао и живот у Београду током претходних векова, каже Милош Марић, музејски саветник у Етнографском музеју Београда, за ББЦ на српском.

Људи из руралних крајева су допринели да се традиционални обичаји задрже у урбаној средини, а „класичан пример за то је слављење крсне славе и у урбаној средини", напомиње етнолог.

„Сељаштво је на пијацама све до 1970-их и 1980-их година носило народну ношњу, чиме су подсећали урбано становништво на идентитет и порекло народа", описује саветник у Етнографском музеју Београда.

Упркос томе, утицај је био још израженији у другом смеру, а градски стил живота полако је улазио у навике досељеника.

„Људи са села су променили начин живота, одећу, начин становања - то је све било потпуно другачије у Београду од њиховог дотадашњег живота на селу, али то није био нагли пресек", наглашава Марић.

Становништво села у то време било је аутаркично, што значи да су сами могли да подмире сопствене потребе за храном, одећом и другим неопходностима, додаје.

„Како је долазила модернизација, био им је све више потребан новац, није више могла само да функционише робна размена, а урбаном становништву, које се увећавало, била је потребна храна", објашњава етнолог.

У почетку су на пијаце одлазили само мушкарци из градских домова, док су им се касније прикључивале и жене, истиче историчар Борис Милосављевић.

„Београђани су на пијацама проналазили и послугу уз асистенцију, односно препоруку локалне полиције, али обично из Прека (различитог етничког порекла), о чему постоје записи и успомене", описује.

Спас на тезгама у ратно доба

Баш су током Другог светског рата пијаце допринеле опстанку Београђана, наводи етнолог Милош Марић.

Оне су биле од „пресудног значаја" за становништво града, које тада није могло да се опскрби основним намирницама као људи на селу, каже.

„Урбано становништво је преживело захваљујући сељаштву које му је доносило храну, а највећи део те хране је купован управо на пијацама."

Оне су функционисале, али „веома отежано", наглашава историчар Милосављевић.

„Скоро ништа није могло да се купи и набави, док је већина трговине скренута у илегалу, односно на црно тржиште, а храна је поскупљивала све више, па су се за једно јаје давали и комади сребрног посуђа које је тада имало озбиљну вредност", додаје стручњак Балканолошког института.

Тада је у Београду радило седам пијаца, али робе није било у изобиљу.

„Током зимских месеци су пијаце готово нису радиле, тек је продавало понешто попут лук или воћа, ни пролеће није било много боље, док је током лета и јесени понуда била нешто боља, али опет недовољна за град величине Београда", описује Милосављевић.

У првој години немачке окупације цене робе биле су ограничене, што је многе произвођаче навело да се држе подаље од београдских пијаца.

„Према мишљењу сељака, цене су биле прениске, тако да им се није исплатило да робу износе на тезге", додаје историчар.

Долазило је и до илегалне трговине храном, а у Општинским новинама, дневном београдском листу из тог времена, писало се о „шпекулантима и црноберзијанцима" који се богате продајући намирнице по вишеструко вишим ценама од прописаних, указује он.

Такве активности нису заобишле београдске пијаце ни пола века касније, када је Југославију захватио нови рат у првој половини 1990-их година, овога пута између њених република.

Београд није био директно захваћен ратним вихором, али су се његове последице осећале на градским пијацама.

Последња деценија 20. века, уз рат, донела је и немаштину у домове, а на пијачне тезге и разнолику робу у коју више није спадала само храна, каже етнолог Милош Матић.

„Од 1990-их престаје да буде искључиво тржиште хране и појављују се такозвани бувљаци", додаје он.

Данас и сутра

Промене настале 1990-их година задржале су се и данас, а, поред шарених тезги пијаце Зелени венац испуњених свежим воћем и поврћем, трговци нуде одећу и кућну хемију, док су у локалима покрај тезги смештене продавнице великих ланаца супермаркета.

У надлежности јавног предузећа Београдске пијаце данас је 31 пијаца са више од 5.000 тезги, наводи се на сајту те институције.

„Све је мање хране, а последњих деценија све више текстилних и пластичних производа из Румуније и Кине на пијацама", кажу из Београдских пијаца за ББЦ.

„Али, упркос свему, пијаца је стомак, срце и душа сваког града", додају.

Произвођачи који продају сопствено воће и поврће данас су у мањини на пијаци Зелени венац, најстаријој у Београду која и даље ради.

„Можда само трећина нас смо произвођачи, ако и толико. Остало су препродавци", прича Мила нешто тишим гласом, као да не жели да увреди колеге препродавце.

„Тешко може да се преживи данас од овог посла, треба да се плати семе, радници, машине, гориво...

„Ја да вам кажем, ко данас успе да буде на нули од овог посла, тај може да каже да је газда и богат човек", прича 69-годишња жена стојећи иза тезге, већ поприлично испражњене у раним послеподневним сатима.

На опаску да је још ту, као и да је распродала готово сву робу, Мила се смеје док љушти банану и нуди ми да поделимо воћку.

„Сачувај Боже како је сада - народ нема пара, још су сада и прошли годишњи одмори, кренула школа, истрошили се људи.

„Али, мало спустиш цену, па се прода, та тактика се од почетка добро показала - нећемо да мењамо", прича Мила уз осмех.

Продаваца на Зеленом венцу још има, иако нису све тезге попуњене.

„Нема више старијих људи који су давно продавали овде - то је све сада помрло.

„Деца слабо хоће овим послом да се баве, шта ће бити - то не знам", закључује једна од пиљарки са најдужим стажом на најстаријој активној београдској пијаци.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]