Кошарка и Југославија: Прво злато из Љубљане, „досањани сан“ југословенске кошарке

Док на семафору љубљанске дворане Тиволи пише да је остало нешто више од шест секунди до краја утакмице, Никола Плећаш, кошаркашки репрезентативац Југославије, изводи слободна бацања, а читавом двораном ори се „плави, плави".

Био је то надимак југословенске селекције која је имала шест поена предности над Америком, а резервни играчи, тренери и публика из првих редова нестрпљиво су се тискали припремавши се да улете на терен.

Тим селектора Ранка Жеравице чекао је само да истекну преостале секунде, јер је победа над Америком значила и прву златну медаљу у историји југословенске кошарке, иако је требало да се одигра последњи меч против Совјетског Савеза.

„Последња секунда је истекла, Југославија је првак света!", узвикује коментатор на словеначком, а стотине људи улећу на терен дворане Тиволи и скачу у загрљај репрезентативцима.

Југославија је после пет сребрних и једне бронзане медаље са европских, светских и олимпијских турнира, коначно освојила златну, што је за ову, али и претходне генерације кошаркаша у тој земљи био „досањани сан", каже Драган Капичић, члан тима из Љубљане, за ББЦ на српском.

„То је била фантазија. Прво, имали смо осећај значаја, урадили смо нешто што је од жеље постало стварност", прича 75-годишњи Капичић, који је много година касније обављао и функцију председника Кошаркашког савеза Србије (КСС).

Атмосферу у Љубљани, али и свим другим крајевима Југославије, после освајања злата описује као „необјашњиву еуфорију и транс".

„То је дало потврду кошарци која после првенства постаје национални спорт, југословенско дело и систем, који други немају", додаје Капичић.

После првог злата 1970. године у Љубљани, на првом Светском првенству у кошарци одржаном ван тла Јужне Америке, покренут је златни низ југословенске кошарке који је трајао готово непрестано до почетка 1990-их и распада земље у рату.

Пет пута је Југославија била првак Европе, три пута шампион света и једном победник на Олимпијским играма до 1991. године.

Низ је наставила Савезна Република Југославија, државна заједница састављена од Србије и Црне Горе, која је још три пута покорила Европу и два пута победила на Светским првенствима.

Застава до заставе у Љубљани

На шампионату је учествовало укупно 13 селекција, а једино је домаћин имао обезбеђен пролаз у завршну фазу.

Од преосталих 12, половина је кроз три групе у Карловцу, Сплиту и Сарајеву, обезбедила пласман даље, док је преосталих шест после тог дела првенства сачинило „утешну" групу, чији су се мечеви одигравали у Скопљу.

Најбољих седам селекција света сусреле су се у Љубљани, главног града тадашње југословенске републике Словеније, где је живео Миро Ферлин.

Овај правник у пензији из Љубљане, који тада био 17-годишњи дечак, неколико месеци раније сазнао је да ће његов град угостити најбоље кошаркаше планете.

На церемонији отварања завршне фазе носио је заставу Уругваја, а током вежби он и други младићи делили су халу са играчима Југославије и других селекција, што је тада била „велика ствар", препричава Ферлин у разговору за ББЦ на српском.

„Када сам их видео, било је шокантно за мене - били су по метар виши од мене", смеје се Ферлин.

Овај пензионер памти и да је тих дана Љубљана била „пуна људи" и да је „све било украшено".

У граду је била „застава до заставе", а највише су се вијориле југословенске, додаје он.

„Сви смо се надали да ће нешто направити, али ја нисам веровао да ће освојити златну медаљу, јер смо се бојали Совјета - они су нас побеђивали стално, били су опасни и јаки", каже Ферлин.

Набој су додатно појачавали штампа и телевизија, а „на свакој насловној страни била је кошарка", сећа се.

„Амбијент је био мало предимензионисан и плашио сам се да ћемо то скупо платити, али на срећу нисмо", смеје се он.

Сумње су имали и репрезентативци.

„Сви смо били опчињени чињеницом да ћемо први пут играти на Светском првенству пред домаћом публиком, што је била добра шанса да освојимо титулу први пут, али ја нисам био убеђен да ћемо победити", прича Драган Капичић.

Међутим, функционери Кошаркашког савеза, публика, али и државни службеници, трудили су се да им покажу да верују да је такав сценарио могућ.

„И сам председник Јосип Броз Тито је отворио првенство, све је рађено да се ова генерација уведе у реалност освајања златне медаље.

„Када смо схватили како је све то припремано и ко су људи који нас воде, колико смо опчињени тиме да будемо прваци света, онда је постало јасно да ћемо бити успешни", присећа се бивши кошаркаш Црвене звезде.

'Месец ваш, злато наше'

У завршној фази такмичења са седам тимова свако је играо против свакога, а Југославија је на путу до кључне утакмице са Америком савладала Италију, Уругвај, Бразил и Чехословачку.

Жеравицин тим до свих победа дошао је „глатко", осим прве утакмице са Италијом, која је решена у тесној завршници, прича Александар Милетић, аутор књиге „Џез баскет" посвећеној југословенској кошарци, за ББЦ на српском.

„Играчи су причали да су били крути после месеци припрема, Тито је седео у првом реду, ишао је уживо пренос на телевизији и мало су им се везале руке, био је то велики терет за први меч", додаје дугогодишњи новинар и уредник листа Политика.

Остао је најтежи посао - мечеви са Американцима и Совјетима, који су дотад углавном побеђивали југословенске кошаркаше.

После уводне четири победе Југословена, али и два пораза Совјетског Савеза, постало је јасно да наредна утакмица за Југословене постаје - финале.

Навијачи су испунили халу Тиволи, а један транспарент убрзо је постао симбол првог југословенског кошаркашког злата.

„Луна ваша, злата наша", писало је на словеначком.

Домаћа публика алудирала је на то да су Американци годину дана раније постали прва нација која је слетела на Месец, али да титула првака света у кошарци треба да остане у Југославији.

Миро Ферлин памти да су навијачи у Љубљани били „непријатељски настројени" према америчкој селекцији, а атмосфера у хали била је „на нож".

„Американци су некако били баш арогантни, имали су став као да су они на првом месту, а онда сви други.

„Они су пре тога већ изгубили један меч, што је нама у Југославији дало елана да бисмо и ми могли да им дамо још једну 'порцију'", кроз смех препричава овај пензионер из главног града Словеније.

„Порција", како је Ферлин назива, испоручена је Американцима, Југославија је победила 70:63, па је последње коло против Совјета, дотадашње рак ране Жеравицине селекције, постало неважно - злато је било обезбеђено.

У тренутку када је последњи звук сирене означио крај меча, „одушевљење је било на ивици апсолутног", сећа се Драган Капичић, један од нових јунака нације.

„Ми смо одједном добили статус неких вансеријских људи, извођача нечега чему се цела земља клања и због чега се захваљује, постали смо коначно најбољи", прича он.

И његову свакодневницу променило је звање првака света, којим се окитио у Љубљани.

„Када смо ишли улицом, људи би стално прилазили и тражили аутограме, добијао сам дневно по 100 или 200 писама, у којима ми се људи захваљују и честитају, носиле су се и мајице са нашим сликама", каже некадашњи ас репрезентације Југославије.

Поред славља на терену и у хали, уследила је дуга прослава на улицама Љубљане, а међу хиљадама веселих навијача био је и Миро Ферлин.

„Ноћ после освајања пехара је трајала до следеће ноћи, преклопили су се дани", смеје се Миро.

„Певало се и пило, сви локали и гостионе су били отворени, читаве улице су биле пуне", описује он.

Репрезентативци су после великог успеха као награду добили пријем код председника Јосипа Броза.

Предвођени Станетом Доланцом, југословенски кошаркаши уручили су му златну медаљу као поклон за 78. рођендан, који је Тито прослављао 25. маја, само дан после завршетка Светског првенства.

Тим Југославије који је освојио Светско првенство у Љубљани:

Селектор: Ранко Жеравица

Посртања пред Љубљану: Кораћева смрт и Цветковићев изостанак

Уочи првенства, било је догађаја који су репрезентацију вратили неколико корака уназад, а најзначајнији била је смрт Радивоја Кораћа, тада најбољег играча Жеравициног тима и једног од ретких који је наступао у иностранству.

Жућко, како су га саиграчи називали, погинуо је у саобраћајној несрећи у Босни и Херцеговини 2. јуна 1969. године, непуних годину дана пред Светско првенство у Љубљани.

Његову смрт Драган Капичић описује као „ударац за цео свет кошарке, а не само за репрезентативце".

„Жућко је био јединствен и као играч и као човек, оно што је он умео да направи на терену, то други нису могли, знао је све о кошарци.

„Мислим да би извесно био у том тиму - толико је био вољен и цењен, верујем да би због тог угледа сигурно био члан репрезентације, без обзира на то да ли би убацивао 30, 40 или 10 поена", прича Капичић, који је са Кораћем неколико година наступао за национални тим.

Због Кораћеве изванредне способности да постиже кошеве, игра Југославије је „читаву деценију почивала на његовој игри", каже новинар Александар Милетић.

„Долазили су нови играчи, али се знало ко је Кораћ, две године пре тога је био најбољи стрелац олимпијског турнира.

„За играче је то био ударац јер су изгубили друга и саиграча, али и за читав концепт селектора", описује аутор књиге „Џез баскет".

Али, мукама ту није био крај.

Почетком 1970. године дошло је до свађе Иве Данеуа, аса љубљанске Олимпије и новог капитена репрезентације, и Владимира Цветковића, дугогодишњег репрезентативца и члана Црвене звезде.

Данеу је поставио услов селектору - „или Цветковић или он", прича Милетић.

„То је био велики проблем за Жеравицу, али му је Цветковић убрзо много олакшао - сам се повукао и рекао да није у реду да поквари Данеуу последње првенство у његовом граду", каже бивши новинар и уредник листа Политика.

Тако је Југославија остала без двојице најважнијих играча са Олимпијских игара у Мексику 1968. године, када је освојила сребро.

„То вам је као да данас Србија остане без Николе Јокића и Николе Калинића, на пример, јер су Кораћ и Цветковић били двојица искусних и врхунских играча, који су невероватно много дали репрезентацији", додаје Милетић.

Проблем је имао и капитен Данеу, тада 32-годишњак, који је читаве сезоне имао муке са повредама и није било извесно да ли ће бити на располагању Жеравици.

„Оштетио сам мишић бутине у јануару и имао сам напукнуће од четири центиметра", присетио се Словенац, преноси сајт ФИБА.

„Али, рекли су ми да ће се људи окренути против репрезентације, ако не будем играо.

„Тако да сам у тиму био нека врста везе између тренера, играча и навијача", испричао је Данеу.

Данеуово присуство за домаћу публику било је „заиста значајно", сећа се Миро Ферлан, тада 17-годишњи Љубљанчанин.

„За Словенце је био понос што су имали капитена, сви су се њега држали, то сам могао да видим и у хотелу међу играчима", препричава он.

Како је једна шетња донела Светско првенство Југославији?

Освајање златне медаље нису могли да спрече ни пехови, нити ју је директно донео повратак Данеуа.

Све је било детаљно записано у бележницама „очева оснивача" и других кључних фигура југословенске кошарке, каже Александар Милетић.

Један од првих корака била је идеја да се шампионат света одржи 1970. године баш у Љубљани, са амбицијом да југословенска кошарка на домаћем терену први пут дође до златне медаље.

Одлука је донета 1966. године баш у парку Тиволи у Љубљани, а кључни човек за то био је Борис Кристанчич, бивши и играч и капитен Олимпије и репрезентације, касније и тренер тог клуба, прича Милетић.

Милетић је током рада на књизи „Џез баскет" више пута разговарао са Кристанчичем, који му је описао сусрет са кошаркашким доајенима Бориславом Станковићем, Радомиром Шапером и Небојшом Поповићем, који ће, испоставиће се, заувек променити историју југословенске кошарке.

„Он је са Бором, Рашом и Небојшом шетао парком Тиволи и рекао им је те 1966. да је дошло време да Југославија баш ту, у Тиволију, постане првак света.

„Причао ми је да су се мало погледали и насмејали, али не у смислу да Југославија то не може, већ са мишљу да ми то можемо", препричава Милетић.

Шеф Организационог комитета шампионата 1970. године био је Стане Доланц, један од блиских сарадника Јосипа Броза и од 1969. године члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Док је Доланц користио политички утицај како би организација испунила очекивања, „душа тог организационог покрета и главни човек за све што има везе са кошарком" био је Кристанчич, каже Милетић.

Новинар Владимир Станковић баш у чињеници да до тада није одржан шампионат на тлу Европе проналази један од разлога да организација буде поверена Југославији.

„Већ смо представљали кошаркашку силу у Европи, имали смо низ добрих играча.

„Свакако и да је позиција Југославије као земље између два блока утицала, али верујем да су кошаркашки разлози превагнули", додаје Станковић за ББЦ на српском.

Милетић сматра да је помогао и „ауторитет" Борислава Станковића, тада помоћника Вилијама Џоунса, генералног секретара ФИБА и једног од оснивача те организације.

„Постоји анегдота да је Џоунс од првог тренутка када је упознао Станковића потенцирао да није довољно да имате само добру кошарку и играче, већ да је потребно и да организујете велика такмичења - то је пут ка висинама и успесима.

„Говорио му је да је то начин да се промовише кошарка кроз велика такмичења из чега ће настати нови играчи и нова имена", прича Милетић, који је и аутор биографије Борислава Станковића.

Како се калило злато током сребрних година?

Разговор најважнијих људи југословенске кошарке током шетње парком Тиволи нису биле само празне речи - постојао је и јасан план како довести земљу до титуле шампиона света.

Те 1966. године југословенска јуниорска репрезентација освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у Италији, а на клупи селекције седео је Ранко Жеравица, ученик тадашњег селектора сениорске репрезентације Александра Николића.

Убрзо је Николић препустио кормило репрезентације Жеравици који је одмах из јуниорске селекције петорицу голобрадих момака повео у најјачи југословенски тим.

Један од њих био је Драган Капичић, тада тек пунолетни крилни играч Црвене звезде.

„Имао сам срећу да 1966. године будем део јуниорског тима који је у Италији освојио сребрну медаљу са Ћосићем, Симоновићем, Плећашем, Шолманом и још сјајних играча, уз подршку селектора Жеравице.

„Жеравица је био страшан ауторитет и као стручњак и као човек, а такмичења су показала да је имао јако добар осећај кога и када треба гурнути у тај тим", препричава Капичић.

Осим осећаја, Жеравица је имао и врло јасан план, а колико је веровао да ће Југославија бити најбоља на свету показује и један папир.

„Он је 1966. године на писаћој машини откуцао извештај под насловом 'Пут до првака света' пошто су његови јуниори у Италији били други у Европи, а тај документ постоји и данас", каже Александар Милетић.

„Тамо је навео шта треба радити и како тренирати да бисмо у Љубљани постали први на свету", додаје он.

Југославија је прву медаљу освојила на Европском првенству у Београду 1961. године.

Тада је она била сребрна, као и још четири пута на највећим такмичењима током 1960-их, уз једну бронзу.

Кобни по Југословене углавном су били Совјети, а највећи изазов били су центиметри, неретко врло важна ставка у кошарци, каже Милетић.

„Када смо 1961. на Европском првенству у Београду, Совјети су играли са пет двометраша, а наш први центар имао је 198 центиметара у патикама", појашњава кроз пример овај новинар.

Решење је стигло из Задра, приморског града у тадашњој југословенској републици Хрватској, и звало се Крешимир Ћосић.

Када се овај 210 центиметара високи младић појавио на припремама младе репрезентације 1966. године, са националним тимом био је и Драган Капичић.

„Појавио се један момак из Задра који је на неки начин деловао више наиван, него што је био.

„Био је весељак, шармер, који је знао да се шали и игра, али видели смо одмах да је стоодстотно атипичан са 210 центиметара и страшним осећајем за дриблинг, додавање, шут и одбрану", прича Капичић.

Ћосић и Капичић постали су цимери, што се није променило до краја њихових репрезентативних каријера.

Али, оно што се убрзо променило била је боја медаље, која ће за само четири године са Ћосићем у тиму за Југославију постати златна.

„Он је за мене и моју генерацију најбољи кошаркаш свих времена - и Симоновић, Плећаш, Шолман, Јеловац и остали би вам то исто рекли", јасан је бивши председник КСС.

И Александар Милетић сматра да је појава Ћосића била „веома важна" за освајања прве титуле првака света, а то ће се наставити све до 1981. године, уз 14 освојених одличја са репрезентацијом.

Ћосић је, каже Милетић, мењао кошарку и много година касније, па његов печат види и у најбољем играчу света, Николи Јокићу, иако је ас из Сомбора рођен тек три месеца пре него што је легендарни југословенски центар преминуо 1995. године.

„Ћосић је био центар који је први преводио лопту на противничку половину, играо је лицем ка кошу, донео нову ширину и могућности и ударао по пет блокада по утакмици, што је све скупа тада било невероватно.

„Он је једноставно претеча Николе Јокића и свих модерних центара који на терену могу да раде све", закључује Милетић.

Прва златна медаља из Љубљане била је тако „огроман импулс" за развитак југословенске кошарке, каже спортски новинар Владимир Станковић.

„Била је то прва златна медаља, а после се то претворило у навику - одмах су никли обручи на свакој бандери и сваком слободном дрвету широм Југославије", описује овај 74-годишњи хроничар кошарке.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]