Југославија и историја: Како су Тито и Јованка отворили први драгстор у Београду, Газелу и ауто-пут, све у једном дану

Јосип Броз Тито, у црном капуту, са шеширом на глави и смеђим шалом око врата, пење се пешке док се поред њега покретним степеницама вози другарица Јованка, руку покривених елегантним белим рукавицама и чувеном пунђом сакривеном шубаром из које се цакле бисерне минђуше.

За разлику од црно-белих фотографија, видео снимак сачувао је боје отварања прве продавнице која је радила 24 сата у центру Београда тог 4. децембра 1970. године.

Свечано су га отворили тадашњи југословенски председник Тито и његова супруга Јованка, заједно са градоначелником Београда Бранком Пешићем.

Али то није био једини новитет у престоници социјалистичке федерације тог дана: у саобраћај су пуштене деонице ауто-пута кроз Београд, мост Газела преко Саве и Теразијски тунел.

По изласку из тунела, Тита су поздравиле хиљаде Београђана, на уласку у подземни пешачки прелаз дочекале су га девојке са цвећем, пројектанти, инжењери и Чедомир Јеленић, директор предузећа Робних кућа Београд, јер је драгстор био део овог југословенског гиганта.

Тог свечаног дана пре пола века, бетон је био углачан, а прилази спремни под конац. Покретне степенице су потмуло брујале.

Укупна површина пешачког пролаза је 1.700 квадратних метара, а до модерно опремљене робне куће водила су четири улаза, као и данас.

Простирао се између Нушићеве и улице Моше Пијаде, данашње Дечанске.

Драгстор је већ годинама затворен, а замениле су га кинеске продавнице и велики супермаркет.

Због тренутних радова на реновирању пролаза, заклоњени су иза металних ограда, а тек покоји купац је спреман да се спусти степеницама газићи малтер и блато.

Велики дан за престоницу

Председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), познат као пасионирани фото-аматер, дуго се задржао поред изложених фото-апарата, известила је Политика дан после отварања, 5. децембра 1970.

„Пролазећи крај аутомата за продају топлих напитака, сендвича, погачица и друге прехрамбене робе, председник је упитао у шали Чедомира Јеленића:

'Хоће ли ови апарати и да раде?'

'Наравно', одговорио је Јеленић, а затим убацио динар и добио погачицу", писало је у Политици.

„Крај бижутерије, прилично јефтине, председник се такође нашалио: 'Ово мора да је од чистога злата'", пренеле су новине.

Међутим, у Политици је отварање драгстора било само цртица у великој причи са насловне стране, на којој је, уз чланке о блоковским поделама у свету, једина објављена фотографија приказивала како Тито пресеца врпцу и пушта ауто-пут у саобраћај.

Уз њега је стајао Бранко Пешић, један од најуспешнијих градоначелника Београда у историји, јер су у истом дану, уз брзу саобраћајницу, у рад пуштени и мост Газела преко Саве и Теразијски тунел.

После отварања ауто-пута код хотела Национал, близу аеродрома, колона аутомобила у којој су били Тито и Јованка је прешла Газелу, а на кратко су застали да би разгледали појас око савске обале са Железничком станицом.

У центру града, Тито је кроз Теразијски тунел прошетао са делегацијом.

Иако су тог дана колону црних луксузних аутомобила поздрављали окупљени грађани на више места у Београду, Тито је одбио да држи митинг, каже историчар Слободан Селинић у писаном одговору за ББЦ.

„Пуштање у саобраћај ових објеката за мене представља највеће изненађење", рекао је тада Броз на пријему у Скупштини Града.

„Импресиониран сам што је све ово урађено у тако кратком року.

„Још пре неколико дана, на градилиштима су биле машине, а данас их већ нема", поручио је.

Димензије објекта и лепота превазишле су његова очекивања, забележиле су новине.

„Београд, иако милионски град, добио је овим велеградско обележје", рекао је Тито, захваливши се и Пешићу и архитектама и инжењерима.

Лазар, син Бранка Пешића, имао је тада осам година, али се живо сећа тог великог дана за Београд.

Иако му је отац, чувени Земунац, био и први човек Београда, сина је послао у школу, а не на манифестацију са политичарима.

„Једино ако Тито за неку свечаност пролази кроз Земун лимузином, мерцедесом са троја врата с једне стране, е онда смо излазили из школе на улицу да му машемо оним заставицама.

„Таман посла да идем било где", каже уз осмех Пешић за ББЦ.

Титова лимузина и заставице

Управо том лимузином, регистарских таблица Р 1852 и двема југословенским заставицама изнад предњих фарова, возио се Тито и пре 52 године да обележи свечаност у Београду.

Пре изградње ауто-пута, читав саобраћај од Ниша до Загреба кроз Београд, одвијао се преко Бранковог моста, каже Пешић, описујући колико је престонички саобраћај тада „продисао".

„Можете да замислите - и путнички и теретни (саобраћај), и камиони и аутобуси, тако да је то било огромно отчепљење за центар града", каже, а допринео је и Теразијски тунел.

Газела је била први мост изграђен у Београду после рата.

„Сећам се да је то била велика ствар за то време, а и данас би била, тадашње градско руководство је успело да заврши и у једном дану отвори више тих великих ствари.

„Данас је можда смешно, али и то је био догађај - први драгстор, радња која ради 24 сата", каже Пешић.

Живот унутар и испред драгстора

До тог децембарског дана, продавнице су затварале врата у осам сати увече и до јутра више нигде није могла да се купи ни храна, ни пиће, ни цигарете.

Бројне радње и трафике су и викендом радиле скраћено, само су овај драгстор у Нушићевој и касније отворена продавница на Бановом Брду целу ноћ чекали купце.

„Сећам се да многи нису могли да поверују да нешто може да ради 24 сата и да у 11 ноћу може да узме оно што би узео у подне, јер мора увек да буде свежег хлеба", описује Драгољуб Јуришић, који је читав радни век провео у Робним кућама Београд.

„Радник није постављао питање што ради трећу смену, јер је био награђен за рад и по учинку, чак и кад је радио прековремено", додаје.

Његов колега Љубиша Благојевић, једно време пословођа драгстора, каже да је распоред асортимана у радњи био јасно одређен.

„Десно је била углавном прехрана, пиће, преко пута кућна хемија и парфимерија, и на острву термика и акустика.

„У склопу тог објекта била је и печењара, пекли се пилићи, па пекара. Можете замислити кад наилазите ујутро у четири сата, миришу пилићи, кифле, жу-жу, паштете", описује Благојевић.

„А пијанци су већ ту", додаје уз осмех овај економиста у пензији, у разговору за ББЦ.

Назван по америчким продавницама лекова и хране које су отворене нон-стоп, драгстор је врло брзо постао уточиште за многе заборавне или окаснеле муштерије.

Испред радње је у свако доба дана и ноћи било живо.

Из Млинско пекарске индустрије је сваког дана стизало 15 до 17 камиона пуних хлеба који се у корпама спуштао у пролаз, док је мирис мамио и оне који нису ни намеравали да га купе, описује Благојевић показујући рукама колике су корпе биле.

Са рафова су купце привлачили махом домаћи производи из фабрика попут Бамбија из Пожаревца, Пионира из Суботице, Соко Штарка и Краша и осталих поноса југословенске прехрамбене индустрије.

У драгстору је било запослено стотинак продаваца, касира и пословођа и сви су радили у три смене.

У трећој смени су били редовни посетиоци они „који жицкају" испред за пиће, али и неке тада познате личности.

„Око четири сата долазе музичари који завршавају тезге по ресторанима и хотелима и они купују.

„Навраћали су глумци после представа кад им се затворе бифеи у позориштима, они су знали да диване доста дуго, рецимо Милош Жутић, Мики Манојловић, пуно њих", сећа се Благојевић..

Историчар Слободан Селинић каже да је „отварање прве продавнице са непрекидним радним временом била новина у граду".

Ипак, додаје да су се „Београђани већ били навикли на крупне промене у начину снабдевања и куповине" када је 12 година раније отворена прва самопослуга на Цветном тргу, што је била „истинска револуционарна промена."

„Истовремено, први драгстор као да је био весник потрошачког друштва у Југославији 1970-их година када су Југословени, посебно у другој половини деценије, трошили много више него што су радом стварали, што ће почетком наредне деценије бити један од окидача за велику дужничку кризу", каже Селинић, сарадник Института за новију историју Србије, у писаном одговору за ББЦ на српском.

Потрошачки рај и златни животни стандард 1970-их у Југославији је прекинут готово преко ноћи

Већ почетком наредне деценије, због раста државног спољног дуга, како су касније говорили стручњаци, почела је криза и дошло је до несташице намирница.

Криза се поклопила и са смрћу Јосипа Броза Тита 1980.

Спољни дуг СФРЈ је порастао са око шест милијарди на око 16 милијарди америчких долара између 1975. и 1980.

Новац се користио за неке успешне и мање успешне инвестиције, али се преливао и у потрошњу, па су Југословени с лакоћом могли да купе ауто домаће производње, али и да опреме стан или путују.

Те благодети осећали су и запослени у Робним кућама Београд.

Имали су и додатне погодности: фризерски салон за запослене у свакој великој продавници, топли оброк, доручак и ручак у кантинама.

Носили су униформе са краватама, летовали у радничким одмаралиштима на приморју.

Многи од њих су се школовали баш за та радна места.

Средњошколци су ишли три дана недељно на плаћену праксу и тако су стицали и диплому и занат.

Запослени су добијали станове од предузећа, а додатне бодове на ранг листама су имали супружници.

„Ако ти се роди и дете и оно вуче бодове, ако си имао награду као најбољи радник или ако је одељење остварило добар резултат", сећа се Драгољуб Јуришић, један од некадашњих руководилаца.

Продавци су за успешан рад имали и стимулације, такозвани рад на проценат, те се дешавало да успешан трговац заради три плате одједном, колико и генерални директор.

Управо се то, после успешне продаје првих телевизора крајем 1960-их, десило и Јуришићу.

„Могао сам малтене за те три плате да купим новог фићу. Коштао је око 600.000, а ја сам примио 500.000 динара.

„Можете да замислите колике су те плате биле", каже Јуришић који је деценијама радио у Робним кућама Београд.

Истиче љубазност запослених, када се свакој муштерији говорило „Добар дан", а продавци су знали све детаље о производима и били изузетно одговорни.

„Није нико смео јогурт или нешто да узме, а није имао ни потребе да то ради, јер су плате биле солидне", каже Јуришић који је током хиперинфлације 1990-их био директор робне куће на Теразијама.

Искусио је најлепше и најстрашније године у трговини.

У периоду од 1992. до 1995, током хиперинфлације која је испразнила и џепове Југословена и рафове продавница, Јуришић није могао да верује се то и „њима дешава".

„Људи донесу кошуље испред радње и кутије које су добили директно од фабрике да продају испред робне куће за 500 динара, а унутра је она 750 јер порез мора да иде. И што би неко ушао?

„Дешавало се да је неко са чековима могао да дође данас и купи гондолу кошуља и да ти чекови сутра обезвреде", прича Јуришић.

Робне куће „Београд" историјат

Данас пустош

Робне куће Београд данас постоје само у сећањима, а драгстори су постали уобичајена трговачка пракса.

Отварање првог драгстора 1970. године сведочи и о сасвим другачијем времену од данашњег, сматра историчар Селинић.

„У том времену је било нормално ићи у центар града у куповину, а пословни простор у центру града је имао другачију функцију него данас.

„Изградњом великих тржних центара и променама у начину живота људи, продавнице у центру делимично су изгубиле купце, а бројни локали у пешачким пролазима постали празни и запуштени", додаје он.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]