Реке, језера и екологија: Како долази до помора рибе у Србији

Угинули клен, мрена и друге рибе плутају по површини реке, на дну се назиру остаци слузи од претходног инцидента, а долином се шири несносан смрад.

Овакав призор дочекао је Стевана Гајића 23. августа ујутру када се на позив локалног пецароша упутио ка реци Пек која протиче кроз његово родно село Браничево, на истоку Србије.

„Ужасно. Ја онако велики помор риба нисам доживео на Пеку", говори 27-годишњи Гајић за ББЦ на српском.

Он тврди да се раније током лета догодио већ један помор када је део корита покрила „плаво-бело-црна скрама", која је у реку, према сумњи мештана, доспела из оближње хладњаче у власништву фирме Coolfood.

На питања ББЦ новинара да ли је било испуштања отпадних вода из хладњаче у Пек те августовске ноћи или тог јутра, као и како хладњача третира отпадне воде из постројења, до објављивања текста из овог београдског предузећа које тргује воћем нису одговорили.

Поред Пека, слике мртвих риба стизале су овог лета и са Голијске Моравице, Велике Мораве и још неколико других река у Србији, а помори су забележени и на појединим језерима и ритовима.

„Узроци могу бити различити - од загађења које је антропогеног (људског) порекла, до ексцеса и акцидената на пловним путевима, па и криза кисеоника", објашњава професор Бранко Миљановић са Департмана за биологију и екологију, Природно-математичког факултета у Новом Саду.

Шта се догодило златоносном Пеку у Браничеву?

Уместо честица злата мештани села Браничево у општини Голубац, како кажу, крајем августа из реке су вадили мртву рибу.

Претходно посивели, златоносни Пек је и побелео.

Када је стигао на лице места, Стевана Гајића је дочекао велики број угинулих риба на обали и површини Пека.

Смрад који се годинама шири низводно од цеви, за коју Браничевац каже да води до хладњаче, био је „толико интензиван" да га је осетио и код куће, пре него што је стигао до воде.

„Не могу да га упоредим ни са чим, баш је било гадно и неподношљиво", истиче Гајић.

Убрзо су дошли и други становници села, као и рибочувари који су касније уклонили мртву рибу, претходно је раздвојивши по врстама.

Одмах су, наводи Гајић, „алармирали све службе и институције".

На терен је изашао и инспектор за заштиту животне средине општинске управе Голубац, а надзор је, додаје, обавио и у хладњачи „одакле је спроведена цев из које се излива отпадна вода".

Мештани Браничева сумњају да је узрок помора управо испуштање отпадних вода из овог објекта за складиштење воћа.

„Знамо да је цев спроведена одатле, знамо да река не смрди изнад, већ само ту код цеви где се излива отпадна вода, и знамо да је угинулих риба било само низводно", тврди Гајић.

Он каже да је помора риба било и у првој половини јула, када се на Пеку појавила „сива слуз".

Тада је, додаје, контактирао хладњачу где му је речено да је то „потпуно зелена фабрика".

„Нико није за то да се хладњача затвори, таман посла, али ово мора да се регулише и буде у складу са животном средином, нећемо ваљда дозвољавати да трујемо реку која нам тече кроз село", каже Гајић.

Узорци воде и угинулих риба су, додаје, предати надлежним институтима и сада чекају резултате анализа.

Који су узроци помора риба и коме се обратити ако до тога дође?

До помора риба може доћи на различите начине - испуштањем отпадних вода из фабрика или насеља, спирањем околног земљишта које је контаминирано хемикалијама, губитком кисеоника у реци или језеру, као и пресушивањем водотока.

„Све отпадне воде - индустријске или комуналне, потенцијални су загађивачи и узрочници угибања риба не само у рекама, акумулацијама, каналима, већ у свим екосистемима где имате директан уплив", објашњава професор Бранко Миљановић за ББЦ на српском.

Комуналне воде из домаћинстава доспевају у реке путем канализације, док се индустријске испуштају из фабрика.

Тако у реку или језеро доспевају и органске материје у чијем процесу разградње се троши кисеоник, због чега рибе остају без истог.

Ове године стање је додатно погоршао и низак водостај - ниво воде у речном кориту или језеру, условљен дуготрајном летњом сушом.

„Количина воде је далеко мања, па је концентрација отпадних материјала већа, што доводи до велике потрошње кисеоника тих органских материја и кризе кисеоника, а затим и помора.

„Тамо где су виши водостаји углавном дође до разблажења, па се не осети толико", наглашава доктор биолошких наука.

Органска материја у реке не доспева само испуштањем индустријских и комуналних вода, већ и природним путем - спирањем земљишта које је засићено разним хемикалијама.

Питање загађења и страдања рибе је, каже Горан Секулић из Светске фондације за природу (WWF), у надлежности инспекција при Министарству заштите животне средине.

„Када нам се неко обрати са тим проблемом, упућујемо на инспекцију за заштиту животне средине - они евентуално реагују", говори он за ББЦ на српском.

Секулић сматра да је стварно стање на терену далеко горе, те да већина помора „прође незабележено".

„У последње време је порасло интересовање за такве проблеме, али бојим се да доста ствари прође незапажено и непримећено, што од грађана и медија, а још мање од надлежних органа и инспекције", додаје.

Из Министарства заштитe животне средине нису одговорили на питања ББЦ новинара о томе коме грађани могу да се обрате када дође до помора рибе и какве су казне за одговорне.

Од Голијске Моравице и Велике Мораве, до Чонопљанског језера и даље

Само током овог лета је на неколико хидролошких објеката у Србији страдала велика количина рибе.

Почетком августа је у два наврата дошло до помора на Великој Морави - прво код Лапова, а затим и код Баточине.

Очевидац првог помора изразио је сумњу да је за угинуће риба заслужна Лепеница, једна од најзагађенијих притока Велике Мораве, која се недалеко од Лапова улива у њу.

Она на том потезу припада IV класи квалитета вода или ванкласном току, а од опасних материја пре 15 година у њој су регистроване веће количине гвожђа, мангана и танина.

Други пут је реаговала и општина Баточина упутивши захтев Министарству пољопривреде за хитном истрагом јер се мештани овог поморавског места „снабдевају водом за пиће са бунара који се налазе управо у овом атару".

Већа количина рибе угинула је тих дана и на Голијској Моравици код Ариља.

Еколошки активисти су навели да је помор узроковало нагло испуштање воде и наноса из водозахвата мини-хидроелектране Брусник, док су из те централне рекли да су акумулацију празнили у складу са прописима, а да је река затрована отпадом који се у њу баца.

Нешто раније, почетком јула забележен је помор риба и у Пустој реци код Лесковца и на ушћу реке Рашке у Ибар.

Један од највећих помора рибе у водама Србије догодио се почетком 2000. када је дошло до изливања цијанида из рудника злата у близини румунског града Баја Маре, у реку Самош, притоку Тисе.

Еколошка катастрофа је захватила и Србију, а професор Миљановић каже да се тада говорило о „тоталном помору рибе" у „сахрањеној Тиси".

Мртве рибе су овог лета могле да се виде и на површини појединих језера у Србији.

„Имамо акумулацију Чонопља (код Сомбора) где је био масовни помор јер је остала без воде, а тамо немате директне загађиваче", наводи новосадски биолог.

На ритовима око Зрењанина недавно је угинуло око 400 килограма рибе, већином због недостатка кисеоника, а после „интензивних падавина након дугог периода суше".

Примера из блиске и даље прошлости је много и готово да не постоји водоток у Србији који би могао да избегне помор рибе.

Од овог правила изузете су само реке које не протичу кроз насељена места, поред фарми и индустријских постројења и којих нема много.

Како стати на пут даљем помору риба?

Горан Секулић из Светске фондације за природу сматра да је посреди „комплексан проблем", те да нема „једноставног решења, у кратком року".

Потребна су, каже, и велика финансијска издвајања да би се дошло до напретка на овом пољу.

„Треба ићи формалним путевима - казне, инспекција, контрола, али мислим да је потребан и притисак друштва, као и да се кроз медије утиче на одговорност загађивача", оцењује Секулић из WWF-а.

По њиховом досадашњем искуству, додаје, казне нису биле сразмерне „обиму инцидента и страдања".

„Углавном су то занемарљиве казне, нешто што загађивачима није нека велика ставка, а можда им је чак и јефтиније него да збрињавају отпадне воде на адекватан начин."

За професора Бранка Миљановића један од начина да се спрече узроци који доводе до ових еколошких инцидената је и превенција, где се „јако мало одмакло".

„Ми имамо сјајне законе, урађена је законска регулатива, само што их не поштујемо", сматра биолог.

Каже да постоје и уређаји за пречишћавање отпадних вода, али углавном не раде.

Ипак, најважније је „пружити шансу природи да се регенерише", што такође човек не чини.

„Помор рибе је само врх леденог брега, све друго је поремећај у ланцима исхране, у екосистему - пуца карика, а кад она пукне, оде цео ланац и треба му времена да се опорави", закључује Миљановић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]