Пећине, спелеологија и Србија: Шта се крије испод површине и како победити унутрашње страхове

Широке драперије висе са таванице над огромном кадом пуном воде, поред које се налази стуб настао срастањем две врсте накита, док су недалеко одатле и бисери просути по поду дворане.

Испрва делује као сценографија неке позоришне представе, а заправо се ради о унутрашњости пећине и многим раскошним украсима који се тамо налазе.

Међутим, посетиоце не мами само ова грациозна ризница.

Пећинама провејава мистериозни дух, њени мрачни подземни ходници и канали пружају скровиште многим животињским врстама - од којих неке милионима година нису угледале светлост дана, а такође бројним археолошким налазиштима чува и сећање на праисторијског човека.

Појединима су пећине места за истраживање и учење, полигони за вежбу, а некима и кутак за подизање самопоуздања.

„Ја сам дошла са гомилом страхова, нисам могла да спустим руке у блато, имала сам фрку од затвореног простора, мрака, висине", каже Наташа Кристић, професорка ликовне културе у ваљевској гимназији.

Пре неколико година је почела да се бави спелеологијом и од тада редовно обилази пећине ваљевског краја, иако се испрва бојала блиског сусрета са њима.

Каже да је „савладала многе демоне", док су поједини страхови остали, додуше, сведени на пожељну „егзистенцијалну меру".

„Интересантно је како човек доживљава свет изнад земљине коре, а овде се спустиш под земљу са уверењем да нема ничега, а доле читав један други свет ".

У спелеолошке воде је још 2005, сасвим случајно - на наговор друга, упловио и њен суграђанин Владимир Ранковић.

„Кад сам први пут видео опрему и уже, само ми је севнуло да је то нови начин кретање кроз живот, тад ми се све отворило", каже једини спелеолог у Србији који има звање монитора - инструктора који обучава друге спелеолошке инструкторе за рад у пећинама и јамама.

Иако је био део многобројних експедиција у иностранству, као омиљени објекат који је посетио, чак 18 пута, бира Понор код Чекове куће на планини Тари, на крајњем западу Србије.

Последњи пут је тамо био крајем новембра када је провео 19 сати у овом захтевном понору.

„Кад смо сишли доле кували смо супу, грејали воду, сушили се, загрејали, ручали и наставили да се провлачимо кроз меандар који нам је одузео додатних 5,6 сати", препричава тридесетчетворогодишњи Ранковић још свеже утиске.

Према Завода за заштиту природе укупан број спелеолошких објеката - пећина и јама у Србији износи 82.

Познате пећине у Србији су: Ресавска (Деспотовац), Рајкова (Мајданпек), Стопића (Златибор), Церемошња (Кучево), Рисовача (Аранђеловац), Потпећка (Ужице), Боговинска (Бољевац) и друге.

Проучавањем ових подземних крашких облика бави се интердисциплинарна наука - спелеологија.

У сусрет Петничкој пећини

Многе пећине у Србији доступне су и за туристичке посете, а једна од њих је у месту Петница, недалеко од Ваљева.

Петничка пећина се налази у непосредној близини Истраживачке станице и уједно је и главно вежбалиште спелеолошке групе из ваљевског Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда".

Састоји се из Доње - подно брда Осој, и Горње пећине, неких двадесетак метара изнад.

Ка Горњој воде камените степенице, које су тог децембарског јутра биле прекривене опалим лишћем и натопљене кишницом.

Срећом па их на читавој дужини прати зелени гелендер, који је у пар наврата спречио могући пад због проклизавања.

На самом улазу се налазе омања дрвена врата, остатак сета серије која је овде недавно снимана.

Неочекивана и несвакидашња, али испоставиће се изузетно корисна јер спречавају промају и додатно смрзавање по ниским температурама.

Одмах по ступању у унутрашњост овог природног објекта, сачекао ме је велелепан призор.

Огромна дворана обасјана дневном светлошћу која допире из два вигледа - отвора на таваници пећине.

Ту су и спелеолози, али и школарци који су први пут дошли на вежбалиште.

Поглед ми се на тренутке губи по самој дворани, али више ка мањем, десном вигледу, својеврсном порталу ка спољашњем свету, одакле висе конопци, а на њима и спелеолози.

Настављам да шетам и делује ми као да корачам по површини месеца.

„Ено га Данило горе", показује Наташа Кристић ка рупи на таваници осмехујући се.

Није много прошло, а кроз дрвена врата је наишао и Данило Томић, инжењер електротехнике, спелеолог са дугогодишњим искуством и домаћин са којим ћу провести наредних пар сати у утроби земље.

Кроз Медвеђу и Аждајину дворану

Пешачку туру по овом подземном крашком облику рељефа укупне дужине око 580 метара, почели смо у Концертној дворани, код степеништа које је крајем 1980-тих пробијено како би се спојила Доња и Горња пећина.

„Тада је Петничка пећина прилагођена за туристичке посете, али је и поремећена микроклима, па има више промаје", објашњава Данило Томић.

Обилазак настављамо ка Медвеђој дворани, која се налази у горњем делу, до кога воде велике, џомбасте степенице.

Петничка пећина, барем на овој деоници, не може да се похвали живописним накитом као неке њене друге крашке другарице.

Нема импозантних драперија, величанствених стубова, травертинских кадица, пећинских бисера и осталих очаравајућих украса.

Чак су и сталактити - акумулативни облици у рељефу који висе са таванице, готово неприметни, док су сталагмити - стубови са дна канала у почетној фази формирања.

Иако оскудева у пећинском накиту, јак утисак оставља златна боја зидова, која се готово уметнички разлива на појединим деловима ходника.

„Пећина је до једног дела уређена туристички, а после тога је потребно мало опреме и каљања, али има предивних канала и накита који су скривени од уништавања", истиче Данило.

У Медвеђој дворани, ушушканој у тмини подземља, налази се и археолошка сонда - налазиште правоугаоног облика.

Како и само име дворане каже, овде су пронађени остаци скелета пећинског медведа, као и риса, за које се сматра да потичу из последњег леденог доба, пре више од 10.000 година.

На овој локацији су забележени и трагови боравка праисторијског човека, али и савременог, не толико савесног, о чему сведоче стаклене боце на које смо наишли и понели их са собом.

При крају овог дела пута температура је наједном порасла, а кренули су и да пролећу слепи мишеви, па да не бисмо узнемиравали мале летеће чуваре пећинског реда и мира, кренули смо назад ка Аждајиној дворани и језеру.

Тамо нисмо срели неукроћену митску горопад, али јесмо поново слепе мишеве, који су све време летели изнад језера чија је дубина негде око осам метара.

Локална легенда каже да када аждаја мрда репом на површини језера се појављују мехурићи, а када је жедна и пије воду, ниво језера опадне.

Реалност ипак није толико маштовита - осцилације се јављају јер вода из језера понире и потом се јавља у Доњој пећини као река Бања.

„Као систем криве натеге (сифона), у неком тренутку повуче мало више воде, пресуши и зато долази до таквог понашања реке.

„У том процесу се и заробљава ваздух који у неком тренутку излази на површину језера, ствара буку и мехуриће, па одатле људи то зову Аждајино језеро", објашњава Данило.

Нисмо уживо успели да видимо све ове процесе, али смо чули сабласни звук „пулсирања реке" негде у утроби ове пећине.

Језив начин да се опростимо од ове водене површине.

На кречњаку крас, а у красу пећина

„Пећине су природне шупљине које настају процесом хемијског растварања кречњачких стена под утицајем падавинске воде", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Јелена Ћалић, научна сарадница Географског института „Јован Цвијић" при Српској академији наука и уметности (САНУ).

Уколико су, додаје, ходници или канали довољно велики да кроз њих може да прође човек, тек тада се овај подземни крашки облик рељефа може назвати пећином.

Као и други крашки облици рељефа и оне настају хемијским растварањем кречњака, односно крашким процесом.

„Целокупан, интегрисан систем ове интеракције воде и стене зове се крас, а у употреби су и синоними за исти појам - карст и крш", истиче докторка географских наука.

Kрас се одликује постојањем „сплета подземних канала кроз које циркулише вода, као у цевима".

Крашки терени Србије заузимају површину од око 9.300 километара квадратних, односно 10,5 одсто територије земље.

У оквиру крашког процеса настају површински и подземни облици крашког рељефа.

Пећине и јаме представљају подземне, док су шкрапе, вртаче, увале и крашка поља, површински облици крашког рељефа.

Ћалић сматра да су пећине вишеструко важне, како по природу, тако и за човека.

„Као компоненте крашких система кроз које протиче драгоцена подземна вода, склоништа некадашњих људи, делови геонаслеђа једног простора и станишта ретких и ендемичних организама и као туристички објекти који помажу економији локалних заједница."

У Инвентару геонаслеђа Србије из 2005. године, у групи спелеолошких објеката нашло се 56 пећина, 10 јама и 14. понора.

Заштићено је 37 спелеолошких објеката, наводи се на сајту Завода за заштиту природе Србије.

„У највећем броју реч је о категорији споменик природе, док су неке пећине заштићене у оквиру већих природних добара - национални паркови или специјални резервати природе", објашњава Ћалић.

Највише пећина има у западној и источној Србији јер се тамо налазе кречњачке стене које су настајале током мезозоика - геолошке ере која је трајала у периоду од око 250 до 66 милиона година.

Међутим, карстификација - морфолошко одражавање крашког процес у рељефу, почело је знатно касније, током кенозоика - геолошке ере у којој и ми живимо.

Међународна спелеолошка унија (International Union of Speleology) прогласила је 2021. за Међународну годину пећина како би „скренули пажњу јавности" на ове објекте и терене.

Сидриште код Тита

Последња дестинација на овој спелеолошкој тури била је Доња пећина.

До подножја брда и почетног дела Петничке пећине упутили смо се истим оним клизавим и блатњавим степеницама с почетка приче.

Поред интересантне воденице, која тренутно не ради и побеснеле Бање која јуриша из извора, на самом улазу у пећину немогуће је не приметити, натпис црвене боје - Тито.

„Ми то зовемо сидриште или систем код Тита", напомиње Данило осмехујући се.

Име доживотног председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије исписао је Трулија, ветеран њиховог спелеолошког клуба који је формиран исте године када и Друштво истраживача - 1969.

„Наишао је неки партијски кадар и видео га како виси ту и потписује се, па му је довикнуо да напише Тито и подебља како би се боље видело", додаје.

Тај део Петничке пећине је у потпуности уређен за туристичке посете и рекреативне обиласке, о чему сведоче клупе за седење, бетонски под и расвета - која, додуше, не ради.

Интересантан детаљ, за оне са оштријим оком, представљају и зидови дворане у које су, каже Данило, уклесани ликови Јосипа Броза Тита и двојице народних хероја из Другог светског рата - Жикице Јовановића Шпанца и Стевана Филиповића.

Спелеолошка традиција ваљевског краса

Уз зидове Петничке пећине те децембарске суботе први пут се попело и неколико ученика и ученица средњих школа у Ваљеву.

Једна од њих била је и петнаестогодишња Тамара Косић, која је непосредно пре нашег разговора завршила прво пењање.

„Било је супер, мало страшно у тренутку када повуче уже на страну, али је прелепо", прича Тамара.

Она је за курс сазнала у школи током презентације о истраживачима.

„Од свих група ова ми се највише свидела јер сам чула да не може свако, да је потребна и физичка снага, па ми се то учинило занимљивим", додаје.

Пријатељство и опасности

За чланове клуба спелеолога Данила Томића, Наташу Кристић и Милоша Исића, најзахтевнији и уједно најлепши објекат је, локалпатриотски - Ленчина пећина, на обронцима Повлена, недалеко од Ваљева.

Наташа Кристић је пре неколико година почела да се бави спелеологијом и прва пећина коју је обишла била је управо Ленчина.

„Од свих лаганих пећина које људи пролазе, мене су на превару тамо одвукли", додаје кроз осмех историчарка уметности.

Искуснији Данило и Милош су обишли и поједине објекте у суседству, а један су успели и да открију - Јаму у Мајсторима на планини Ловћен у Црној Гори.

Тамо су провели 32 сата истражујући и стигли до дубине од 350 метара.

„Мени је најлепши део спелеологије увек било камповање, планинарење, дружење...", истиче Милош Исић, професор математике и дугогодишњи спелеолог.

Сагласан је и Данило који сматра да су „спелеолошка пријатељства много снажнија од других".

Иако на први поглед тако делује, електроинжењер каже да спелеологија није опасна дисциплина ако се ради по правилима и протоколима и опрема користи на прописан начин.

„Већина несрећа су људски фактор, односно грешке - или си погрешно укачио опрему, или си заборавио нешто да урадиш", истиче Данило.

Њихово Друштво истраживача носи име по Владимиру Мандићу Манди, ваљевском спелеологу који је на првој експедицији на Дурмитору у Црној Гори сплетом несрећних околности погинуо од повреда задобијених приликом пада са литице.

Тадашња стара техника абзел - спуштање уз осигуравајуће уже и металне мердевине, временом је замењен безбеднијим француским дед системом.

Данас се целокупном процесу приступа изузетно обазриво и далеко професионалније, а вежбалиште се на различите начине осигурава.

Води се рачуна и приликом постављања сидришта - систем веза између чврсте подлоге и ужета, помоћу карабинера и гуртни, док се терен пре вежбе чисти како не би дошло до одроњавања и слично.

„Ако слушаш стручњаке, безбедан си", закључује Данило на крају нашег разговора код излаза из Горње пећине, лагано спуштајући шлем са главе.

Најпосећеније и најдуже пећине Србије

Неке од најпосећенијих пећина у Србији су:

Најдуже пећине Србије су:

У појединим пећинама у Србији, попут Рисоваче код Аранђеловца или пећине Градац код Баточине у Шумадији, пронађени су и трагови људских заједница из палеолита - старијег каменог доба које је трајало до око 10.000 година пре нове ере.

Пећине и јаме као депоније смећа

Јелена Ћалић каже да је у пећинама забрањено „наношење било какве штете", изношење и додиривање пећинских украса, као и прављење буке и узнемиравање њених становника.

„Фотографисање је дозвољено, али у пећинама у којима има слепих мишева, забрањена је употреба блица", додаје.

Њена искуства са терена говоре да су пећине чисте у пределима где живи мањи број људи, док су недалеко од насеља загађене „јер становништво у њих одлаже смеће".

„Међу разлозима је често недостатак комуналне инфраструктуре, али такође и недовољна свест становништва о потреби заштите, недовољно познавање чињенице да вода у красу нема способност самопречишћавања.

„Ако загађење уђе на понору, изаћи ће на извору", тврди научна сарадница Географског института „Јован Цвијић" при САНУ.

Прошле године је Савез спелеолошких организација Србије, чији је члан и спелеолошка група Друштва истраживача Владимир Мандић Манда из Ваљева покренула иницијативу „Чисто подземље - Србија", по узору на акцију коју спроводе колеге из Хрватске.

Живи свет у пећинама

Поред пећинског накита и хидролошког богатства, природно подземље Србије крије и бројне животињске врсте које не срећемо на површини.

„Овоме доприноси и бурна геолошка историја ових простора, сушење Панонског мора, издизање и сустицање Динарида и Kарпата", наводи у писаној изјави Матија Петковић, биоспелеолог и докторанд Биолошког факултета у Београду.

Додаје да Србија на њеној територији такође бележи велики број ендемита - врста распрострањених на одређеној области.

Као пример наводи пећинску козицу - Ficticaris serbica, која је „неочекивано откривена" 2019. године.

„То је рак, сродан морским козицама који је напустио, не само светлост, већ и море.

„Сада живи само на једној локацији у планини Бељаници, те је његова заштита хитно потребна", наглашава Петковић.

На Мирочу, у најдубљој јами Србије - Ракином понору (303 метара), спелеолози су 2015. године описали и другу, дуго скривану врсту рака Niphargus mirocensis.

Још један биоспелеолошки драгуљ - стонога Brachydesmus sjenicae, пронађен је две године раније током туристичког обиласка Ушачког пећинског система.

Поред њих у пећинама Србије живе и многе друге животиње - од повремених посетилаца слепих мишева, преко разних инсеката и других бескичмењака.

„Блиски су површинским сродницима, али се потпуно разликују од њих пошто су светлост дана напустили пре више милиона година.

„Толико им одговара вечна тама да више нису ни способни да поднесу директне сунчеве зраке који могу бити и смртоносни", објашњава Петковић, који је спелеороњењем почео да се бави током студија.

Пећине у Србији током последњег леденог доба, пре више од 10.000 година, насељавале и друге животиње, о чему сведоче фосили пећинског медведа, риса, хијене, лава, рунастог носорога, мамута и других.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]