Дискриминација и Србија: Зашто људи са инвалидитетом не могу у поједине музеје

У жељи да са колегама из иностранства завири у чудесан свет достигнућа највећег научника са ових простора, Милан Вучковић из Краљева послао је имејл на адресу Музеја Николе Тесле са питањем - да ли је приступ објекту омогућен особама у колицима.

Добио је одговор да музеј „нема рампу за инвалидска колица, ни лифт", као и да „до улазних врата има неколико степеника".

„Прво сам се насмејао, јер с обзиром на то ко је био тај човек и шта је урадио за човечанство, очекујеш да једна таква институција са његовим именом има зграду која је прилагођена свима", говори 33-годишњи Вучковић за ББЦ на српском.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић рекла је раније овог месеца да је инвалидитет, од почетка постојања институције Повереника, сваке године међу прва три основа по броју случајева дискриминације.

„Нема дилеме да је дискриминација ако објекат није приступачан јер да бисте утврдили дискриминацију није услов да је постојала намера.

„Највећи број утврђених случајева је због неприступачности", рекла је повереница.

Из канцеларије Поверенице за заштиту равноправности за ББЦ на српском рекли су да свака особа која сматра да је дискриминисана може да поднесе притужбу овој институцији.

„Када је реч о приступачности, притужбе углавном подносе организације цивилног друштва, а оне се односе како на приступачност јавних установа, бирачких места и површина, тако и на приступачност јавног превоза, информација и комуникација", додали су.

Према важећем закону, забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.

Из Музеја Николе Тесле до објављивања текста нису стигли одговори на питања ББЦ новинара на који начин су до сада људи са инвалидитетом посећивали ову установу културе и да ли је у плану решавање овог проблема.

На питања упућена надлежном министарству о томе колико установа културе у Београду и Србији имају обезбеђен приступ за особе са инвалидитетом, ББЦ новинари такође нису добили одговор.

У Србији живи више од 700 хиљада људи са инвалидитетом, што је приближно сваки десети човек, наводи се у саопштењу Уједињених нација од децембра 2019.

Шта се тачно десило?

Милан је желео да испуни жељу колега из Немачке и са њима обиђе Музеј Николе Тесле приликом посете Београду.

Музеј је први пут посетио у основној школи, али није знао да ли је данас приступачан за људе са инвалидитетом.

Пре 15 година доживео несрећу и од тада се креће уз помоћ колица.

„У почетку се осетиш одбаченим од друштва јер као особа са инвалидитетом мени лично је најбитније да се не осетим другачије, а увек се осетиш другачије - када постоји неки степеник где не можеш да уђеш, када су пролази уски, када нема рампе…", истиче Вучковић.

Негативан одговор који је добио није га много изненадио, јер према његовом искуству велики део јавних установа у Србији нема обезбеђен адекватан приступ.

У нади да ће нешто променити, поделио је ову преписку на друштвеним мрежама, прецртавши име особе која му је писала.

„Ја не осуђујем људе који су ми одговорили на имејл и не кривим их ни за шта, него мислим да је то нешто што држава занемарује", каже он.

Позитивни и негативни примери у Србији

„Десило се и дешаваће се, не могу да контролишем друге, могу само да наставим даље да се културно уздижем, а временом ћу, надам се, моћи и на остала места", говори Вучковић.

Једно од места које је планирао да посети је и Народни музеј у Београду, на чијем сајту пише да су „све етаже изложбеног простора приступачне корисницима инвалидских и дечијих колица, као и другим посетиоцима којима је степениште препрека".

До сада је позитивна искуства имао са биоскопом у Комбанк дворани - некадашњи Дом синдиката, где унапред зна да „неће бити проблема".

Ипак, у родном Краљеву је далеко тежа ситуација него у Београду, тврди он.

„У две главне поште не могу да уђем јер не постоје рампе, као ни у зграду МУП-а када, на пример, треба да извадим неку личну исправу", објашњава.

Исто је и са зградом социјалног, испред које је, додаје, једном приликом морао да потписује папире које су му радници ове институције изнели.

Међутим, позитивних примера има и у његовом родном месту, па је тако Народни музеј у Краљеву 2018. године добио вредну донацију - такозвани гусеничар, справу која људима са инвалидитетом омогућава улазак у зграду.

Љупка Михајловска, председница Управног одбора Савеза за приступачност Србије, каже да се њиховој организацији често јављају људи са инвалидитетом, али и старији који се отежано крећу, како би им указали на „свеопшту неприступачност већине објеката у којима се пружају јавне услуге", од чега ни установе културе нису изузете.

„Оно што поуздано знамо јесте да је покренута иницијатива да се процени приступачност установа културе и ради се на уклањању препрека", наводи Михајловска у писаној изјави за ББЦ на српском.

Као добре примере приступачности наводи Народни музеј у Лесковцу и Галерију Матице српске у Новом Саду.

Какве су законске обавезе и коме се пожалити?

Према важећем домаћем законодавству, као и међународним уговорима које је држава потписала, постоји обавеза да све јавне установе буду приступачне и да особе са инвалидитетом могу да их користе без дискриминације, наводи Михајловска.

То се, између осталог, односи и на установе културе, попут Музеја Николе Тесле.

Из канцеларије Поверенице за заштиту равноправности наводе да је Србија потписница Конвенције о правима особа са инвалидитетом Уједињених нација у којој је између осталог наглашена обавеза држава да обезбеде приступачност јавних објеката и површина особама са инвалидитетом.

Поред тога 2015. године донет је и Правилник о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којим се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старијим особама и прописују стандарди који дефинишу шта се мора испоштовати приликом градње како би се осигурало несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом.

Ипак, у Србији је и даље велики број објеката неприступачан, а постоје и објекти који су под заштитом као споменици културе или који немају просторних могућности за изградњу рампи.

Додатни проблем су и јавне површине које су недовољно прилагођене особама са инвалидитетом, наводе из ове институције.

„Област приступачности захтева континуирани рад свих надлежних органа и институција и на томе се мора интензивно радити."

Међутим, Михајловска сматра да је дуг пут до остварења законских прописа.

„Интересантно је да постоје и казнене одредбе за непоштовање Закона о планирању и изградњи и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, али још увек није забележено да је неко кажњен.

„Чини се да је ово једина област на коју се не примењују санкције", тврди Михајловска.

Према члану 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.

Под објектима у јавној употреби сматрају се објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма и слично, док се под јавним површинама подразумевају паркови, тргови, улице, пешачки прелази и остало.

Уколико се особа са инвалидитетом осети дискриминисаном, може се, каже Михајловска, обратити Поверенику за заштиту равноправности.

„Овај корак је важан јер ће Повереник утврдити да ли има елемената дискриминације и наложиће установи, у овом случају културе, да отклони узроке дискриминације, у овом случају, неприступачност.

„Уколико установа то не учини, Повереник може покренути стратешку парницу, а ако то не учини, дискриминисана особа може поднети тужбу", објашњава она.

Михајловска сматра да у том смислу сав терет пада на особу са инвалидитетом која „тако обесправљена и онемогућена у готово свим сегментима" треба да покреће судски поступак.

То је, додаје, „нереално за очекивати", о чему сведочи свега неколико забележених тужби по том основу.

Процедура за поступање по притужбама је иста за све, а исход зависи од онога што је у поступку утврђено, наводе из канцеларије Поверенице за заштиту равноправности.

„По правилу тражи се изјашњење оних против којих је притужба поднета, а тамо где је потребно траже се и мишљења других надлежних органа".

Поступајући по притужбама које су се односиле на приступачност објеката у јавној употреби, стамбених зграда и јавних површина, Повереник је током 2020. године донео више мишљења којима је утврдио да ти објекти нису приступачни особама са инвалидитетом, посебно онима које за кретање користе колица, истичу из ове институције.

У вези са тим дате су препоруке да се особама са инвалидитетом омогући самосталан приступ и боравак, као и коришћење услуга равноправно са другима.

Савез за приступачност Србије, уз подршку Министарства културе и информисања тренутно ради на изради индикатора за процену инклузивности установа културе, што је шири појам од приступачности.

То ће, тврди Михајловска, бити алат који ће послужити установама културе да процене степен инклузивности, који се односи на инклузивне политике које установа усваја, запошљавање особа са инвалидитетом и друго.

На недавно одржаној завршној конференцији у оквиру пројекта „ЕУ за приступачне јавне установе" у Београду министар грађевинарства Томислав Момировић изјавио је да је у току реализација реконструкције и адаптације 28 јавних објеката у 14 јединица локалне самоуправе у Србији по питању доступности, пренела је Политика.

Истакао је и да се ради на изменама Закона о становању и Закона о планирању и изградњи у делу који се односи на приступачност.

Дарија Кисић Тепавчевић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања рекла је да је у претходном периоду постављено више од 100 рампи у више од 40 локалних самоуправа у Србији.

У иностранству, приступачно

Милана животне околности нису омеле да обиђе велики број европских градова и њихових музеја, који су углавном приступачни за особе са инвалидитетом.

„У већини случајева је обезбеђен приступ, а и ако није на сајту јасно пише да је тако или да има два степеника и да ће неко помоћи да уђете", објашњава Краљевчанин.

Каже да је Беч „најприлагођенији град" који је посетио.

Током посете музеја Албертина у главном граду Аустрије, запазио је да се водило рачуна и о томе да ли сви могу да прочитају шта пише поред експоната, па су тако натписи постављени у висини особа у колицима.

„Тамо постоји и мали лифт који те помера једно пола метра између нивоа што делује смешно, али су ишли до тих детаља да баш нигде нема никакве препреке", истиче Милан.

По њему изразито приступачним показали су се још Музеј модерне уметности и музеј Леополд у овом граду, као и Ријксмузеум у Амстердаму и Лувр у Паризу, за који каже да држи златни стандард.

Међутим, Вучковић би волео и да у његовој земљи овакве важне институције и установе буду приступачне особама са инвалидитетом.

„Прва жеља је да имаш приступ, а ако имаш приступ следећи корак би био да имаш прилагођено искуство - у музејима, ресторанима и на другим местима", закључује Краљевчанин.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]