Шиљци – и други начини на које се особе са инвалидитетом боре против нежељеног додира

Бронвин Берг се толико смучило што је људи додирују без питања да је поставила шиљке на инвалидска колица. И није једина. Будући да је све више људи који се жале на нежељено додиривање, неки су почели да предузимају конкретне кораке да то сасеку у корену.

Гледате своја посла кад - ниоткуда - човек кога никад нисте упознали спушта руке на ваша инвалидска колица. Он креће да вас гура улицом и ви немате контролу над тим куда идете.

Ово се десило Берг. „Било је стварно застрашујуће", каже она. Упркос њеним повицима, „ниједна особа се није зауставила да ми помогне."

„Помислила сам: 'Како то да ми нико не помаже?' Да немам инвалидитет и да ме неки мушкарац одводи, да ли бих имала другачије искуство?"

Инвалидска колица нису препрека за путовања по свету

Глуви и наглуви у Србији: „Странци у сопственој држави“

Берг, која користи колица откако је претрпела оштећење мозга пре пет година, после овог инцидента додала је металне шиљке на ручке својих колица како би људима било теже да преузму контролу над њом.

Шиљке, који не могу да пробуше кожу, направио је њен партнер Хал након што је приметио да се она унервози сваки пут кад чује како јој се приближавају кораци.

„Суштина је да желим да се осећам безбедно у овом свету", каже Берг, која живи у Британској Колумбији, у Канади, и заиста се осећа сигурније сад кад има шиљке. Она објашњава да су њена колица продужетак ње саме и кад их неко зграби, то је исто као да је неко зграбио њу.

Многе особе са инвалидитетом пречесто проживљавају додиривање или хватање незнанаца без упозорења или пристанка. Иако људи верују тако помажу, нарушавање личног телесног простора уме да буде застрашујуће.

Након што је прихватила помоћ од неког ко је прво питао да ли сме то да уради, пешак са инвалидитетом Клои Тер је твитовала: „Заиста ценим кад људи ПОНУДЕ помоћ, уместо да само аутоматски претпоставе да ми је она потребна."

Кад би неко пришао особи која није инвалид и додирнуо је, не бисте се изненадили кад би почели повици на тог неког или када би био оптужен за насртање.

Зашто, дакле, у ово доба просвећености, потпуни незнанци делају без питања?

„Мислим да се многи људи у Великој Британији успаниче због инвалидитета", каже докторка Ејми Кавано, слабовида активисткиња.

„Осећају се непријатно и ми знамо да многи људи не желе да имају превише контакта с особама са инвалидитетом. Тако да се успаниче и њихов природни инстинкт је да користе руке уместо речи."

Истраживање добротворне организације Скоуп показало је да се две трећине британске јавности осећа непријатно у разговору са особама с инвалидитетом. Конкретно, они узраста између 18 и 34 године били су двоструко склонији томе да им буде непријатно него старије особе.

Докторка Кавано је одувек имала слаб вид, али је приметила значајну промену у понашању према њој пре две године кад је почела да користи бели штап у необавезној шетњи.

„Имала сам магични нови штапић који ми је омогућивао самосталност", каже она. „Али одједном сам почела да доживљавам свет као видљива особа с инвалидитетом - и на основу тога сам схватила колико се другачије људи понашају према вама ако вас доживе као некога ко није способан да ради ствари сам."

Открила је да су је додиривали готово свакодневно и то јој је толико сметало да је започела кампању да укаже на овај проблем.

Од тада је подељено стотине прича о нежељеном додиривању међу женама и мушкарцима с инвалидитетом уз хештег #JustAskDontGrab - а неки су изнели детаље о томе шта све може да пође по злу кад људи то раде.

„Возач аутобуса гурао је моја инвалидска колица постранце да би ме центрирао и додирнуо јастуче код мојих ногу, оба без питања. Није било ни злонамерно ни љигаво, само дехуманизујуће, као да сам парче пртљага", написала је Кејти на Твитеру.

„Гурање мојих инвалидских колица може да ме повреди и нанесе скупу штету мојим колицима. Додиривање мене, чак и благо, може да ми нанесе неиздржив бол", написала је Кирсти Фарнфилд.

„Човек је покушао да ми 'помогне' тако што ће ме одгурати са трамваја пре него што је Барни одобрио да је безбедно да кренемо", написала је Стефани Андерсон на Фејсбуку. „Применила сам силу у разумним оквирима да га удаљим од себе... Кад имам пса водича у једној руци, а две кесе у другој, веома је опасно да покушате да ме бацакате около."

Друге особе с инвалидитетом пријавиле су сломљене зглавке и ишчашене прсте као последицу гурања или вучења без одобрења.

А Берг сматра да проблем настаје зато што особе са инвалидитетом „изазивају осећање сажаљења, кривице и страха".

„Једна ствар коју желим јасно да ставим до знања јесте да је у реду питати да ли нам је потребна помоћ. Не противим се помоћи. Било је тренутака кад ми је помоћ била потребна да се успнем уз брдо, на пример."

„Али немојте одмах да прелазите у дефанзиву ако кажемо 'не'", каже Берг. „Ја нисам преосетљива особа, ја сам интроверт."

У случају жена с инвалидитетом, кад им неки незнанци помажу, то може да се граничи са нежељеним сексуалним додиривањем, што проблем подиже на један сасвим нови ниво.

Докторка Кавано каже да отприлике двапут месечно доживи да је мушкарци „испипају, добацују ми непримерене сексуалне коментаре или покушавају физички да ме спрече да напустим неку локацију."

Она каже: „Незнанци ме пипкају сваки божји дан и чак и ти добронамерни додири - нисам витка жена и кад ме неко ухвати за руку обично се очеше о груди - просто су веома интрузивни и интимни чинови без мог одобрења."

Докторка Кавано каже дас се због озбиљност и учесталост проблема осећа као „наказа" којој је потребна помоћ.

„Особе с инвалидитетом могу да буду самосталне и то је нешто чега ово друштво не би требало да се плаши."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]