Србија и вантелесна оплодња: Осамнаест година дуге и неизвесне борбе за бебу

„Осећала сам се као да су ми се сви снови испунили и да више немам дубоку тугу која је дуго била са мном", каже Драгана Крстић која је после 18 година борбе и три покушаја вантелесне оплодње (ВТО) коначно постала мајка.

Пут је дугачак и трновит, али је подршка много већа него раније - од институција, удружења, до парова који пролазе кроз исто.

Републички фонд за здравствено осигурање Србије (РФЗО) паровима који испуњавају услове финансира неограничен број покушаја за прво дете.

„Доста ту има суза, плакања, успона, падова, велике наде и разочарења", каже Драгана за ББЦ на српском.

Пре 35 година је ова процедура први пут обављена у Србији, а давне 1978, рођена је прва беба зачета на овај начин.

До сада је на свету путем вантелесне оплодње рођено више од осам милиона беба, показују подаци Европског друштва за хуману репродукцију и ембриологију и Америчког друштва за репродуктивну медицину.

Осамнаест година чекања

Драгана је са 20 година схватила да не може да затрудни.

Кренула је са испитивањима 2000. године.

„Прилично друго је трајало, зато што у то време није било удружења, нити било какве подршке у том смислу.

„Све сам морала сама да истражујем и проналазим лекаре који ће се бавити мојим проблемом", каже она.

У међувремену је добила дијагнозу - непроходни јајоводи.

Отклањала је проблеме један по један.

„У нашој земљи не постоји мултидисциплинарни тим који се тиме бави, тако да сам морала да идем од лекара до лекара и да проналазим решења", наводи.

После бројних процедура, уследила је вантелесна оплодња.

Једна, друга, па трећа - која је била успешна.

Сада има 40 и ћерку од две и по године.

„Цела ова прича је јако дуго трајала и стварно је била исцрпљујућа - и финансијски и емотивно.

„Донела је разне турбуленције и у друштву и у заједници у којој живим, и наравно, у брачном животу", каже.

Додаје да су она и супруг ипак „изгурали до краја", након скоро пунолетства чекања детета.

Шта је вештачка оплодња

Вантелесна оплодња обухвата све технике и случајеве када се спајање јајне ћелије и сперматозоида изводи ван организма жене, односно у лабораторији.

Александар Стефановић, директор Клинике за гинекологију и акушерство (ГАК) у Београду, објашњава да постоје два начина вантелесне оплодње.

„Техника оплођења in vitro подразумева да се помешају јајне ћелије и сперматозоиди, потом се оплођење у лабораторији врши спонтано - што је класична метода вантелесне оплодње (ИВФ).

„Такође, сперматозоид може директно да се убризга у јајну ћелију (ИСЦИ метода)", каже он за ББЦ на српском.

Да би дошли до овог корака, додаје, лекари морају да имају расположиве мушке и женске полне ћелије у одговарајућем броју, које се добијају различитим начинима.

„Ако је оплођење у лабораторији успешно, следи враћање ембриона у материцу три или пет дана након оплођења", наводи.

Индикације за потребу поступка вантелесне оплодње могу доћи са женске или мушке стране, као и због оба партнера.

Проблеми код жена

Проблеми код мушкараца

Директор Клинике за гинекологију и акушерство (ГАК) Александар Стефановић

Стефановић објашњава да када код парова не може да се установи узрок неплодности и поред свих анализа, креће период емпиријске терапије.

„Она иде од стимулације овулације и темпираних односа до интраутериних инсеминација (убризгавање сперматозоида директно у материцу у време овулације)", каже.

Додаје да је, после годину дана покушавања и испитивања на овај начин, последња степеница вантелесна оплодња класичном методом.

Како функционише процес вантелесне оплодње

Сандра Јовановић, председница Удружења Шанса за родитељство које се залаже за побољшање услова ВТО оплодње у Србији, објашњава како процедура изгледа.

„Да би пар испуњавао услове за ВТО мора да постоји медицинска индикација, што значи да мора постојати јасан медицински проблем.

„А да би се проблем открио, пар мора да уради низ анализа како би се проверило све и код мушкарца и код жене", каже Јовановић за ББЦ на српском.

Стефановић каже да жена мора да има уредне налазе вируса (ХИВ, ХбСАг, ХЦВ, ТПХА, Тохо, Рубела), колпоскопије, ПАПА теста и уредне бактериолошке брисеве.

Додаје да је потребно да мушки партнер има уредне анализе на вирусе и бактериолошке брисеве.

Јовановић каже се, после припремљених урађених анализа, уколико постоји јасна индикација и услови су испуњени, самостално заказује комисијски преглед.

„Доносе се све анализе у важећем року, обављају се додатни прегледи жене и мушкарца, бира се клиника која ће радити ВТО поступак, потписује се администрација и сагласност за ВТО", наводи.

Потом се чека позив од клинике за почетак ВТО процеса.

Стефановић објашњава да процес креће поступком симулације овулације.

„Уколико су налази хормона жене уредни и искључено је присуство цистичних формација на јајницима, другог или трећег дана менструационог циклуса почиње примена хормонске терапије у виду инјекција свакодневно у истом временском интервалу.

„Ултразвучно и хормонски се прати пораст и број фоликула и то првих пет дана стимулације, а затим на други или трећи дан су прегледи", наводи.

Објашњава да када фоликули достигну одговарајућу величину, примењује се „стоп инјекција", те се након 24 до 36 сати се заказује интервенција пункције (пробадања) фоликула и извлачења јајних ћелија.

„За то време супруг даје узорак семена и врши се оплођење у лабораторији зависно од налаза", наводи Стефановић.

Након 24 сата у лабораторији се врши микроскопска контрола оплодње и пару се саопштавају резултати.

„Код пацијенткиње се након аспирације (прикупљања јајних ћелија) почиње са препаратима прогестерона (хормона) у виду таблета или инјекција.

„Ембриотрансфер (пласирање ембриона у материцу) се врши три или пет дана касније.

„Након 14 дана се утврђује успех процеса", наводи он.

Јовановић каже да је паровима често потребно више покушаја како би стигли до жељене трудноће.

Како жене без партнера и парови који не испуњавају услове и могу да користе ВТО процедуру

Закон у Србији дозвољава и женама које немају партнера да уђу у процес ВТО са донираним материјалом, каже Јовановић.

„Ипак донација се у Србији не ради још увек јер немамо доноре, нити развијен систем донације.

„Парови су принуђени да, уколико немају своје репродуктивне ћелије, иду у иностранство", објашњава.

Најближе земље које имају регулиса процес донације су Чешка, Грчка и Македонија.

Стефановић каже да је Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи предвидео и дозволио оснивање Банке за репродуктивна ткива и ћелије на Клиници за гинекологију и акушерство Универзитетског клиничког центра Србије.

Ова централизована установа за складиштење репродуктивног материјала почела је да ради 2019. године.

„Банка ће омогућити и поступке вантелесне оплодње са донираним јајним ћелијама, сперматозоидима и ембрионима, у зависности од строгих индикација и на тај начин побољшати успех ВТО у Србији", наводи.

Из Удружења Шанса за родитељство наводе да још увек не постоје ни правилници који ће дефинисати критеријуме за примаоце.

„Постоје мушки донори, али не постоје жене које хоће да буду донорке.

„Изостала је кампања, планирана за март 2020. године, када је стопирана због појаве пандемије корона вируса", наводе из Удружења.

Банка би олакшала процес паровима код којих је мушкарац стерилан.

„Парова са овим проблемом је заиста много", каже Јовановић.

Како је вантелесна оплодња регулисана у Србији

Стефановић наводи да РФЗО почиње финансирање поступака вантелесне оплодње 2006. године.

Законска регулативна о вантелесној оплодњи је неколико пута мењана.

РФЗО је раније плаћао само један покушај.

Уследило је финансирање два покушаја, а старосна граница за жене је померена (прво са 38 на 40, затим на 42, а убудуће 45).

Сада је број покушаја за прво дете неограничен је за парове који испуњавају услове.

У фебруару 2022. године, РФЗО је издао ново Упутство о лечењу неплодности биомедицински потпомогнутом оплодњом, смањивајући број услова које парови морају да испуне како би овај поступак обавили о трошку државе.

Омогућено је да се парови код којих мушкарац има дијагнозу азоспермије подвргну процесу вантелесне оплодње користећи средства РФЗО.

Такође, партнери који имају претходно замрзнуте ембрионе могу да изврше процес криоембриотрансфера о трошку државе, а број покушаја је неограничен за прво дете.

Међу новим правилима налази се и да није могуће покренути нови стимулисани поступак уколико нису искоришћени сви замрзнути ембриони из претходних покушаја.

Осим тога, РФЗО је препознао и секундарни стерилитет, односно парове који већ имају једно дете, а имају потешкоћа са зачећем другог.

Они сада имају права на два стимулисана поступка и три криоембриотрансфера.

Услови за финансирање поступака вантелесне оплодње

Коме се обратити и колика је успешност?

Стефановић каже да се питањем неплодности и ВТО баве специјалисти гинекологије и акушерства са супспецијализацијом из неплодности у терцијарним здравственим установама где постоје саветовалишта за ВТО.

„Неке од њих су Универзитетски клинички центар Србије, ГАК у Вишеградској, Клинички центри у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу", каже он.

Проценат успешности ове процедуре зависи од неколико фактора, каже Стефановић.

„Прво године жене и оваријална резерва, као и присуство и број сперматозоида у ејакулату.

„Сматра се да ако жена има мање од 35 година, успешност је око 35 до 40 одсто", објашњава он.

Ако жена има 40 и више година успешност је између 10 и 15 одсто.

„Након 43. године сматра са да фертилитет толико опада код жена, да се саветује рад са донираним јајним ћелијама", каже.

Када су у питању мушкарци и лош налаз спермограма, наводи, цифре успеха после 35. године опадају додатних 10 одсто.

„Сматра се да је укупна стопа успеха вантелесне оплодње након три покушаја око 50 до 60 одсто.

„Пошто женски фертилитет опада са годинама и то после 35. године, а значајно после 38, видимо да је то један од одлучујућих фактора и зато парови не смеју губити време", наводи Стефановић.

Број урађених поступака повећава се сваке године, каже.

„И поред стабилне стопе неплодности која у популацији износи од 10 до 15 одсто, постоји све већи захтев за овим поступцима, пре свега јер се парови одлучују за репродукцију у све одмаклијим годинама", наводи.

Јовановић каже да велики проблем у Србији представља нетранспарентност поступака.

„Не знамо колико се ВТО поступака тачно уради за годину дана нити какав је успех, јер немамо регистар.

„Удружење Шанса за родитељство интензивно ради на томе да Србија оформи регистар ВТО процедура како бисмо коначно знали колико људи има проблем са зачећем и колико се беба роди уз помоћ ове процедуре", наводи.

Из Удружења напомињу да покрајина Војводина и више од 40 локалних самоуправа финансирају додатне покушаје, или парове који не испуњавају услове, мимо РФЗО.

Препреке и реакција околине

Када је Драганина борба за бебу почела пре 20 година, највећа препрека била је неинформисаност.

„Нисам уопште могла да нађем информације како и где да се обратим, шта да урадим, а то је сада потпуно другачије", наводи.

Каже да се раније није тако лако могло доћи до неопходних података како започети пут испитивања неплодности, „а да он не буде вијугав и пун кривина".

„Други проблем је недоступност лекара у смислу да не могу тек тако да одем код једног лекара и да ми он реши проблем, потребно је да се укључи више њих", наводи.

Каже да се некада чекало и више од годину или две да се пар пријави за поступак ВТО.

„Поступак је олакшан, анализе имају дужи рок трајања, а потребно је мање времена за припрему документације, као и мање одлазака у установе", наводи.

„Сада се пријава заврши за четири-пет месеци - од почетка прикупљања документације до самог поступка", наводи.

Још један фактор јесте реакција околине.

Каже да је комшиница за њену ћерку изненађено рекла да је „иста као и све друге бебе".

Предрасуде су увек биле присутне, каже и додаје да „друштво препознаје овај проблем, али га не разуме у потпуности."

„Увек сам била нека жена без детета, неко ко не може да има децу и самим тим сам била обележена у друштву", наводи.

Прошла је кроз много потешкоћа, посебно психолошких.

„Питала сам се зашто се то баш мени дешава - све моје пријатељице и рођаке су добијале децу нормално како су улазиле у репродуктивно доба, али ето мени се то мало одужило.

„Доста је било тих психолошких питања и проблема како да прођем кроз све то, а да останем психолошки неоштећена", присећа се она.

Каже да људи који немају овај проблем не могу да разумеју колико он „утиче и на понашање и на свакодневни живот сваког пара који нема децу."

„Околина не прихвата тај проблем као нешто што је присутно, некако се мисли да смо ми сами криви", наводи.

Ипак је сада много боље у односу на раније, додаје, захваљујући удружењима и медијима.

„Неплодност је дошла на ред као тема и много више се прича о томе", наводи.

Јовановић каже да је ова тема табу јер се о њој не говори довољно.

„Често се наилази на непроверене информације које људима уливају несигурност и страх.

„Људи не знају довољно о томе како се овај процес спроводи, а новинари су склони томе да пишу да је у питању 'вештачка' оплодња", наводи она.

Друштво на тај начин стиче утисак, додаје, да се у лабораторији ствара нека „вештачка беба".

„То, наравно, није тачно", каже.

Како су пролазиле године, Драгана је сретала све више жена које су пролазиле кроз исти проблем и пружале су једна другој подршку.

„Када сам срела десетине и стотине жена, схватила сам да нисам сама..

„То ми је дало снаге да се бори и даље", наводи.

Каже да јој је супруг био највећа подршка.

„Без њега сама не бих могла да прођем кроз све", наводи Драгана.

Свим паровима саветује да не чекају уколико имају проблем и да траже подршку.

„Време је велики фактор - трудите се и не одустајте", каже она.

Јовановић каже да неки парови изгубе много времена тражењем решења у чајевима и код видара.

„Тек ако тамо не успе, јављају се лекару", наводи.

Удружење Шанса за родитељство део је Центра за вантелесну оплодњу у оквиру којег постоји бесплатан национални број (0800 333 030) преко ког се људи из целе Србије могу распитати о свему што их занима везано за овај процес.

Наводе да дневно више од 50 људи позове у потрази за одговорима и решењима.

Организована је и бесплатна психолошка подршка у сарадњи са Центром за ментално здравље.

„Трудимо се да паровима и појединцима што више олакшамо пут до бебе", кажу из Удружења.

Осим тога, организују се дружења и едукативне радионице, а доступан је и Водич кроз ВТО.Текст је ажуриран 28. марта 2022. године

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk