Србија, Власи и секс: Шта је стрнџање и да ли је овај обичај заиста постојао

Културни мозаик Србије састављен је од различитих обичаја, па на коју год страну света да кренете и на том простору народ сусретнете, постоји могућност да ћете наићи на неке који ће вас или одушевити, или пренеразити, али свакако вас неће оставити равнодушним.

Један такав обичај - стрнџање - на танком леду између мита и стварности, ушушкао се између Хомољских планина и Дунава, у селима на истоку Србије, код вишевековних српских комшија - Влаха.

Неки етнолози тврде да се овај обичај упражњавао пре много деценија, други, пак, тврде да је реч о миту.

„Под стрнџањем се подразумевало грљење и миловање.

„Младима је био дозвољен разговор, грљење и миловање, али само изнад паса", написала је Зорица Дивац у научном раду „Предбрачни односи - улазак у свет одраслих", објављеном у Гласнику Етнографског института Српске академије наука и уметности (САНУ).

Током теренског рада и истраживања предбрачних односа у селима на истоку Србије, Дивац се у разговору са саговорницима старијим од 50 година, сусрела са овим обичајем.

Већ тада, пре четири деценије, није се више упражњавао.

„Уверена сам да се практиковао у време младости казивача, с обзиром на то да ми је више њих идентично описало главне моменте те праксе", каже за ББЦ на српском етнолошкиња у пензији.

Ипак етнолози из источних крајева Србије говоре да је посреди етнолошки мит.

„Било је крађа девојака из љубави и намештених свадби, где су родитељи уговарали бракове, али није било стрнџања", каже за ББЦ на српском 36-годишњи етнолог Александар Репеџић из Мајданпека.

Каже да је за тај термин, иако зна влашки језик, чуо тек крајем 1990-их када су медији почели да пишу о „бизарном секс обичају - оргијама маскираних Влаха у пећини", на тај начин „мистификујући један народ".

Стрнџање као превазиђени обичај

У оквиру мултидисциплинарног пројекта поводом изградње хидроелектране Ђердап 2, Зорица Дивац је од 1979. до 1982. године истраживала предбрачне обичаје у источној Србији.

Истраживања су показала да се у традиционалним селима посебно водило рачуна о припреми младих за будући брачни живот.

„Да би припремила децу за рани брак, заједница се труди да их кроз обичаје уведе у свет одраслих и убрза њихово полно сазревање", написала је Дивац у раду.

Тако су на одређене пролећне празнике, који су призивали плодност, породица и сеоска заједница одобравали удварање, односно „слободније понашање младих и њихово интимно упознавање".

Такав начин флертовања се на истоку Србије, у околини Хомоља, код Влаха називао стрнџање.

Стрнђ - на румунском strange, значи стегнути, док стрнџање представља грљење и миловање.

Овај обичај се, између осталог, упражњавао током Белих поклада - последњег дана пред почетак ускршњег поста, каже Зорица Дивац.

И познати српски етнолози Боривоје Дробњаковић и Слободан Зечевић, са којим је Дивац ишла на терен, направили су забелешке о томе.

У књизи Етнологија народа Југославије из 1960. године Дробњаковић пише да је код Влаха у Хомољу обичај да „о белим покладама момци и девојке насред села пале велике ватре, прескачу их и око њих играју".

„Момци хватају девојке, одводе их даље од ватре и са њима се забављају.

„Ако коју девојку момак није одвео, њени родитељи то сматрају неуспехом јер ниједан момак није њихову кћер бегенисао (пожелео)", пише и књизи.

На такве податке је и Зорица Дивац наилазила истражујући по селима Неготинске крајине.

Каже да су током појединачних разговора људи из тих крајева, где се рано ступало у брак, говорили о стрнџању као обичајној пракси, да се млади боље упознају у контролисаним условима.

„Свако понаособ ми је говорио исте податке - одређено време и прилика када се стрнџа, место на којем се одвија, јавност дешавања, тј. међусобна контрола између парова, добронамерни став родитеља и средине", присећа се Дивац.

Додаје да су тада - крајем 1970-их и почетком 1980-их, истицали да се тај обичај по селима не практикује годинама, те да „млади одрастају без контроле, те да су разуларени".

„Истицали су да је у њихово време било више морала и поштовања старијих и традиције", каже Дивац.

Припрема за брак

Стрнџање је почињало тако што су младићи бирали девојке, а оне обавезно прихватале позив.

Обављало се током дана - између 17 и 19 часова, на пропланку са високом травом и жбуњем, где су се парови међусобно могли видети и чути.

Родитељи, као и сеоска средина на стрнџање су гледали благонаклоно и сматрали су га пожељним.

Синови и ћерке су сами одлучивали када ће се прикључити овом виду удварања.

Стрнџању су приступали са првим знацима заинтересованости за супротни пол, обично у узрасту од десет до дванаест година, и тако „постајали момци и девојке", наводи Дивац у раду.

Била је то једна врста иницијације у свет одраслих и припреме за брак.

Стрнџање је имало функцију „контролисања сексуалног понашања, јер се дозвољавањем оваквих контаката спречавао, у ствари, потпун сексуални живот са свим могућим последицама", пише Дивац.

Додаје да је тиме „омогућено одржавање моралних норми шире заједнице, постизање породичних интереса и контролисано задовољавање еротских потреба појединца."

Међутим, истовремено су важила и „строга правила патријархалног морала", која су „налагала смерност у понашању младих у свакодневном животу".

Девојке су, сходно томе, биле у незавидном положају.

Родитељи су посебно били поносни на девојке које су момци често бирали, док су оне са само једним удварачем изазивале „подозрење, оговаране су и мало поштоване".

Најгоре су окарактерисане девојке које се нису стрнџале или су ретко биране.

Да би их више младића бирало, родитељи су саветовали девојке „како да се понашају, о чему да причају, како да мазе и љубе младиће, шта смеју да дозволе, а шта не".

Уколико би савети уродили плодом, родитељи би с поносом говорили - „тако млада, а већ се са свим момцима стрнџа".

„И били су поносни што ће њихова ћерка ускоро да се уда, јер је овим обичајним понашањем, код деце већ у раном пубертету подстакнута жеља за браком, а самим тим и за потомством", писала је Дивац.

Стнџање су контролисали сами парови, родитељи и читава заједница, па су се ретко дешавали инциденти и одступања.

Ипак, како пише Дивац, крајем 1940-их година у селу Манастирица код Петровца, догодило се да је девојка током стрнџања затруднела и остала да се породи код мајке.

„Чињеница да овај догађај памти село четрдесетак година и да је девојка остала код мајке и није се удала, указује да су овакви случајеви били ретки, те да је средина осуђивала кршење постојећих правила."

Патријархална начела су налагала да девојка мора да уђе у брак као девица, па су предбрачни сексуални односи сматрани грехом, који је, негде се веровало, изазивао гнев виших сила.

Такви догађаји су, несумњиво, представљали велику срамоту и несрећу за породицу и читаво село, па је стога „разумљиво зашто су се сви укључивали да би се избегле такве немиле сцене".

Дивац каже да су после њеног истраживања, неке њене колеге говориле да стрнџање ипак није постојало.

„У време истраживања и даље се рано ступало у брак, али ова пракса која је имала важну друштвену улогу више није постојала", закључује етнолошкиња.

Стрнџање као уметнички мотив

У срцу Хомоља, у градићу Кучеву, 2008. године одржана је интернационална радионица „Секс у транзицији", на којој је учествовала Милана Пауновић, уметница из Београда.

Она је после семинара снимила уметнички видео и назвала га Стрнџање.

„Нисам била инспирисана самим догађајем, него ме је инспирисала прича те предивне госпође, а њена интерпретација је била повод да направим видео", говори Пауновић за ББЦ на српском.

Каже да видео, пре свега, представља уметнички рад са хумористичким приказом, а не документарни филм, како су га неки доживели.

Главни лик краткотрајног уметничког филма је Живојка Жујкић, песникиња из Кучева, која је претходно на радионици одржала презентацију о стрнџању.

Пауновић каже да је стрнџање учесницима било представљено као обичај који је „красио то поднебље", али без „документа који о томе сведочи".

Део Живојкине нарације из филма:

У пећини се окупе житељи околних места на Биљанин петак да доживе и упражњавају нешто љубавно и лепо што су чекали целе године.

Најстарији мушкарац уђе у пећину и заложи велику ватру да остане довољно жара да угреје пећину и да се људи распознају.

Скупљао се свако ко је хтео и старији, и девице, и отац, и кћи, и мајка, и син, и брат, и сестра, и сви су били под маскама, и сви су морали шапутати.

Бирали су се по фигури, дохватили су се у љубавни загрљај и водили љубав до изнемоглости.

По завршетку су се сви облачили и излазили у ноћ.

Сакрили су маску да се не зна ко је био, да се не сазна јер се могао десити и инцест.

Сваке године се правила нова маска, а једина последица по нека трудноћа или сломљено срце.

Поједини медији и данас о стрнџању пишу на сензационалистички начин, док етнолози то у потпуности негирају или демантују.

Пауновић каже да су многи њен уметнички рад доживели као документарни филм, па је не Јутјубу добијала разне увредљиве и критичке коментаре.

„То су небулозе, нисмо ми Власи такав народ, шта ова жена прича - само су неки од коментара, а било је и веома гнусних које сам брисала.

„У мањини су били они којима је то симпатично, који су помислили да је то било стварно и који су разумели да је то уметност", закључује Пауновић.

Стрнџање као мит

Етнолог Александар Репеџић из Мајданпека тврди да стрнџање није никада постојало.

„Теренским истраживањем и радом се бавим 16 година и никада на такву врсту оргијања нисам наишао, а често сам и питао саговорнике који нису ни чули било шта везано за стрнџање", каже Репеџић који тренутно ради у Музеју Понишавља у Пироту.

Каже да је до стварања нових митова и легенди дошло крајем 19. века када је на Филозофском факултету у Београду фромирана катедра за етнологију и антропологију.

Томе је, додаје, допринела књига Кроз наше Румуне, етнолога Тихомира Ђорђевића који у „путописној белешци износи податке о великом броју заражених сифилисом међу влашком популацијом".

„Сифилис је владао свуда, не само међу влашком популацијом и отуда се ствара мит о стрнџању", тврди Репеџић.

Сматра и да се ради и о неразумевању влашке културе из угла српских етнолога.

„Српска етнологија није разумела језик и није схватала културу на прави начин, те постоје одређене грешке код српских научника који су начинили током истраживачког рада, управо због неразумевања културе и обичаја."

До „мистификације културе и народа", са првим помињањем стрнџања, дошло је, каже, јер су и неки етнолози „наступали са предрасудама".

Наглашава да у влашкој култури постоји велики број забрана и табуа везаних за сексуални чин, попут онанисања где „не смеш да видиш сперму јер ћеш ослепети".

„То је извор који је пар екселанс, јер је из влашке културе и то ми је причао деда кога су тако научили", говори Репеџић.

Каже да је током дугогодишњег теренског рада, уз менторство етнолога Пауна Дурлића, обишао око педесет влашких села око Неготина, Деспотовца, у долини Млаве, у Поречу и Звижу и да у разговору са мештанима нико није помињао такав обичај.

„Једино се негде усталило као интерна шала, да сви то као раде", закључује Репеџић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]