Светски дан борбе против сиде: „Лекари у Србији годину дана нису открили да сам заражен ХИВ-ом"

Марко* је пре више од годину дана почео да осећа замор, нелагоду, имао је температуру и кашљао је.

Отишао је код лекара. Он није успео да пронађе узрок симптома, али му је приписао антибиотике.

Овај сценарио наставио се наредних годину дана, све док, на своју руку, није урадио тест на ХИВ. Био је позитиван.

„Након годину дана тортуре и агоније, бар сам сазнао шта ми је".

„Сазнао сам да имам ХИВ, неизлечиву болест, а мени је лакнуло", говори Марко за ББЦ на српском.

*Име је промењено ради заштите идентитета, право име је познато редакцији

Почетак симптома

Прво сам осетио као да имам прехладу или грип.

Нешто је ипак било другачије, осетио сам да није у реду, али не могу да вам опишем шта је било другачије.

Мислим да је више ствар у томе да је јако дуго трајало и нисам могао да се понашам како када сте неколико дана болесни и након тога све нестане.

Како је време пролазило, све више се појачавало.

Први пут када сам попио све антибиотике које ми је лекар дао, тада је било најчудније.

Попијете лек и навикли сте да вам буде боље, а не да све се наставља.

Онда сам отишао код другог лекара, он је имао идеју да је неки вирус, али другог типа.

За то време стрепим - да ли јесте нешто или није.

Опет ми је дао антибиотике, а резултати теста на вирус на који је мислио били су негативни.

Када почнем да пијем терапију, чини ми се да ми је првих дана боље, ваљда се психички понадам.

Али када то прође, мени опет буде лоше.

Па кренем да трагам.

Дијагноза

Процене УНАИДС и Светске здравствене организације указују да је крајем 2018. у Србији 3.000 људи живело са ХИВ-ом, од којих 400 није знало да је инфицирано, објавио је Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут".

Код две трећине људи који знају свој ХИВ статус, ХИВ инфекција је дијагностикована када им је имунолошки систем био већ значајно нарушен, чак и када нису имали знаке и симптоме болести, а када је ризик од оболевања и умирања од сиде (синдрома стеченог имунолошког дефицита) значајно већи.

Ишчекивање

Сви су имали ову или ону идеју.

Урадили би ми крвну слику, не би ништа нашли и опет ми кркнули антибиотике.

И све у круг. Из дана у дан, недеље у недељу, месеца у месец.

Полако је почела да ми расте температура тела.

Варирала је од 37,6 до 39 степени Целзијуса, а у једном тренутку сам имао 39 температуру пуне две недеље.

Не знам како да одговорим на питање где сам се све лечио.

Променио сам заиста много клиника. Боље је питање - где нисам ишао.

Био сам код свих специјалиста који постоје - од ОРЛ до кардиолога. Не могу да избројим лекаре.

Сваки је гледао свој део, из свог бунара и сваки би ми рекао да није ништа из његовог реона.

Мислили су да имам наследни породични рак, да су се проблеми са мигреном из средње школе погоршали, да имам неки посебан вирус...

Међу њима су била и два инфектолога, то ме је највише и збунило.

Јер, ја сам све време размишљао овако - нема шта да се правим паметан, ако стручњак каже да је све океј, онда је све океј.

А опет, стално сам се осећао као да сам болестан.

Ту сам почео и да се повлачим од људи. Једноставно, такав сам када имам неки проблем.

Нисам причао много са пријатељима или бих им говорио да ми је боље.

Основни ризици за пренос ХИВ инфекције

*Извор: Батут

Епидемија корона вируса

Онда је дошла корона, а ја и даље нисам знао шта ми је.

Изолација и безбедносне мере додатно су све отежале.

Код год бих покушао да закажем код лекара, рекли би ми - немој сад, корона је.

После више нисам ни могао да уђем нигде, због температуре.

Зато су ме стално слали у ковид одељења.

Три пута сам радио тест, радио сам и ПЦР и серолошки, сваки пут су били негативни.

Ни не помишљам колико сам био изложен ризику од добијања још једног вируса у тим тренуцима.

Овај период током короне ми је био најгори, јер су ме стално избацивали из домова здравља или амбуланти.

Где може да се тестира на ХИВ

У 25 Центара за јавно здравље у Србији нуди се тестирање на ХИВ.

Тестирање нуде и неке од организација, попут Асоцијације Дуга, Удружења Превент или Организације Јазас.

Мноштво приватних медицинских лабораторија међу својим услугама нуди и тестове на ХИВ.

*Извор: Потент и Батут

„Надао сам се да је рак"

Делује чудно, али време много брзо пролази када вам је лоше.

Ја сам мислио да је то било неколико месеци, а када сам се окренуо схватио сам - друже, ти већ годину дана идеш код лекара, уразуми се.

Покушавао сам да се скинем са интернета, јер када читам добијем идеју да имам неке болести за које први пут чујем у животу.

Негде од почетка епидемије сам већ полако одустајао од државних лекара и почео да заказујем код специјалиста у приватним болницама.

Од примаријуса до професора - све сам их обишао.

Опет су сви говорили исто - решиће се то, сачекај мало, па ћемо видети шта ћемо или како је дошло тако ће и да оде.

Слали су ме на ултразвук срца, скенер плућа, на рентген, радио сам биопсију коштане сржи. Мислили су да имам леукемију и рак.

То су били стресови. Када су ми радили биопсију коштане сржи, размишљао сам да ли ћу се пробудити.

Све је било негативно.

Кад год бих чуо да је резултат негативан, био сам у исто време срећан, али и разочаран. Јер, ако то није - шта онда јесте?

Буквално сам се надао да је рак.

Рекао сам себи - нек имам и леукемију, само да знам шта да радим са њом.

Укинуте црне вреће

Крајем новембра 2020. измењен је члан Правилника о условима и начину поступања са посмртним остацима умрлог лица, по којем су раније преминули који су имали ХИВ били сахрањивани у црним врећама. О томе је и ББЦ на српском писао.

Иницијатива, коју је покренуло удружење Потент у октобру 2019.године, предлагала је да се прецизирају заразне болести које се лако могу пренети постмортално, а да се изузму сексуално преносиве болести као што су ХИВ и вирусни хепатитиси.

„Потент је скренуло пажњу доносиоца одлука и јавности да се дискриминација према особама које живе са ХИВ-ом наставља и после њихове смрти", кажу у овој организацији.

„Не поступање према посмртним остацима особа са ХИВ-ом, као према сваком другом лицу, њихово сахрањивање у црној врећи и металном сандуку нечовечна је и антицивилизацијска пракса која се у нашој земљи у тишини спроводила до данас".

Пажњу удружења Потент привукао је случај породице преминулог од сиде, као последице нелечене ХИВ инфекције.

Чланови породице нису могли да виде тело преминулог, нити да га обуку и достојно припреме за сахрану.

Уместо тога им је речено да се тело допрема у црној врећи која се не отвара, као и да се тело преминулог хигијенски не обрађује, већ да би требало да се врећа стави у метални сандук и завари.

Једна фасцикла и много папира

Почели су и други проблеми. Како сам једном недељно вадио крв и ишао стално код лекара, већ су ме сви знали по клиникама.

Имао сам огромну фасциклу са папирима и документацијом коју сам свуда носио.

Осетио сам како ме људи гледају.

Лекари би ретко погледали фасциклу.

Неколико њих је са мном прошло кроз целокупну документацију, али најчћешћи су били они који би погледали последњи извештај - и само прекопирали шта у њему пише.

Нисам баш могао ауто да купим, али сам сигурно потрошио више од 200.000 динара.

Како се ХИВ не може пренети

*Извор: Батут

„Осетио сам олакшање када су ми рекли да имам ХИВ"

Нико није ни посумњао на ту могућност, да имам ХИВ, ма какви.

Буквално сам отишао да се тестирам када више није било ништа што бих могао да учиним.

Мислим да је то било у тренутку када сам већ одустао од лекара.

Прошло је било већ годину дана.

Ушао сам у Потент и урадио тест за 15 минута.

Осетио сам олакшање када су ми рекли да имам ХИВ.

Знам да звучи глупо, али сад барем знам шта ми је и шта могу да урадим.

Испоставило се да у крви имам велику количину вируса и да су ћелије имунитета биле јако слабе.

Онда сам одмах добио терапију и у Потенту си ми много помогли да се опоравим од првог шока и добијем све информације.

Годинама од лекара до лекара

Марков случај није усамњен.

„Искусан лекар би требало да уради и претрагу на ХИВ, посебно ако пред собом има симптоме имунодефицијенције или/и сексуално активну особу", каже за ББЦ на српском Братислав Прокић из Националног центра за сексуално и репродуктивно здравље Потент.

„Чест је случај да особе месецима и годинама упућују од лекара и лекара, а дешава се и да на крају у веома тешком стању буду хоспитализовани.

„Неки изгубе и живот као последицу нелечене ХИВ инфекције".

Они који сумњају да су заражени могу да се тестирају и у Потенту брзим тестом који је готов за 20 минута.

„Потом иду на потврдни тест на Инфективну клинику и тамо се добије за максимум седам дана резултат и креће се са терапијом", додаје Прокић.

„Међутим, будући да је то инфекција која споро прогресира, многи људи развију нетипичне симптоме које не указују директно на ХИВ инфекцију".

Најгоре - да не знаш

Када упоредим два периода, много ми је било горе док нисам знао шта ми је.

То ударање главом о зид је најгоре.

Када сам сазнао, било ми је тешко, нисам рекао свим пријатељима и са само неколико људи могу отворено да причам.

Мислим да нема потребе да ширим тај круг.

Не знам да ли би и шта било другачије да живим негде другде, али сам видео у најгорем светлу наш здравствени систем.

И даље ми није јасно - мислим да имамо добре стручњаке.

Али зашто они не могу да раде свој посао и да направе овакав пропуст - стварно не знам.

Када урадити тест на ХИВ?

*Извор: Батут

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]