Тестирање на ХИВ: „Црв сумње је постојао, иако нисам имао ризичне односе"

Иван Л. из Београда је на наговор другарице одлучио да се тестира на ХИВ.

„Били смо на једној журци на којој се налазио и импровизовани шатор за тестирање. Двоумио сам се, јер сам мислио да није довољно стерилно, ипак смо били на журци", каже Иван за ББЦ на српском.

Са људима који су му узели крв за тестирање, разговарао је о сексуалним навикама, превенцији и заштити, као и о начину преношења и ризичним односима.

„Потом су ми извадили крв из прста и то је трајало мање од секунде", каже Иван.

Резултати су били готови за двадесетак минута. Ивану је деловало предуго, осетио је анксиозност, „био одсутан и паралисан".

„Иако сам дубоко у себи знао да нисам угрожен, црв сумње се родио, јер сам неколико пута упражњавао незаштићен орални секс", каже Иван.

Резултат је био негативан и Иван је осетио велико олакшање.

Ипак, питао се како ли људи који рационално знају да су велике шансе да су добили вирус.

„Ја сам релативно пазио" , каже он и додаје да ће му увек на уму бити тај осећај да је због једног односа могао читав живот себи да промени.

Процењује се да у Србији са ХИВ-ом живи око 2.700 особа, од којих шестина - око 500 особа - не зна да је инфицирана, кажу у Институту за јавно здравље Србије „Батут".

Тридесетчетворогодишњи Београђанин са ХИВ позитивним статусом, који ради у саветовалишту удружења Потент за особе са ХИВ-ом при Инфективној клиници у Београду, за ББЦ на српском каже да је, када је отпочео са лечењем 2006. године узимао терапију која се данас више не користи.

Од тада се много тога променило, каже - „данас већина људи попије једну или две таблете дневно и забораве на ХИВ."

„Нажалост, велики проблем имају људи који живе у мањим местима и од којих се захтева да прибаве упут лекара опште праксе", каже он.

„Иако већина медицинских радника обавља професионално свој посао, ипак има примера дискриминације приликом пружања медицинске помоћи које одвраћају људе од лечења."

Лечење ХИВ-а у Србији

Да у Србији не постоји здравствена култура, сматра Ђурица Станков, који већ више од 15 година живи са ХИВ-ом.

„Могу рећи да у Србији имамо једну од модернијих терапија, а оно што још увек недостаје је континуирана дијагностика и праћење те инфекције, као на пример тестови ЦеДе4 и Писиар, који проверавају ниво имунитета", каже Станков.

У свету се ради на развоју нове, до скора експерименталне терапије, примењене прошле године на пацијента у Енглеској који је позитивно реаговао на матичне ћелије донатора отпорног на ХИВ.

Стручњаци у Србији од 2014. године користе лекове нове генерације, а од 1997, сви трошкови лечења који подразумевају високо активну комбиновану анти-ретровирусну терапију иду на терет Републичког фонда за здравствено осигурање.

Лекове прописује лекар специјалиста, за разлику од других болести које прописују лекари опште праксе на основу налаза специјалисте и саговорник ББЦ-ја на српском каже да му оваква процедура „доста олакшава лечење."

„Много ми значи и што ме из апотеке подсећају да треба да дођем по терапију и брину да без ње не остане ни један пацијент" каже.

Ипак, желео би да се олакша и „издавања лекова на више месеци у случају путовања или студирања у иностранству. Сналазимо се, али мислим да би се то морало омогућити", каже он.

Значај едукације

Стручњаци упозоравају да је неопходна широко распрострањена едукација која ће бити дугорочно разрађена и спроведена. Предлагано је увођење посебног обавезног предмета у школама, на којем би се ученици упознавали са здравственим проблемима попут полно преносивих инфекција.

Живот са ХИВ-ом данас, уз терапију коју пацијенти свакодневно узимају, омогућава им да најнормалније функционишу и обављају дневне активности. Они могу да имају здраво потомство, зато је важно да се свакој трудници у првом тромесечју трудноће понуди тест на ХИВ.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]