Недовољан број места у српским затворима: Казне које се никада не одслуже до краја

„Замислите стан од 100 квадарата у ком живи пет људи. Али ако у том стану нико не користи 40 квадрата, већ сви живе у осталих шездесет, онда је тесно."

Овако бивши осуђеник Милош Симић објашњава проблем пренатрпаности српских затвора.

Симић, бивши високи функционер у Влади Србије, осуђен је због злоупотребе службеног положаја.

Према извештају Савета Европе о стању у европским затворима за 2017. годину, Србија се налази међу осам земаља које се суочавају са проблемом пренасељености затвора.

Према подацима истраживања, Србија има 109,2 затвореника на сто расположивих места у затвору.

Ипак, Симић истиче како је у питању „релативно тачан податак".

„На тај број додајте барем још десет одсто преко, јер се неадекватни простори воде као капацитети српских затвора", каже Симић за ББЦ на српском.

„У њима нема никога, док се осуђеници смештају у осталим просторијама."

А тесно окружење у затворима проузрокује бројне друге пробелеме.

Иза решетака

У периоду од 2008. до почетка 2018. године, стопа затварања је у Србији порасла за 19,5 одсто, наводи се у извештају Савета Европе.

Никола Вујичић, истраживач сарадник из Института за криминолошка и социолошка истраживања каже да Србија није усамљена у овом проблему.

„Питање пренасељености затвора не представља проблем само у Србији, већ и у добром делу европских земаља", каже Вујичић за ББЦ на српском.

И заиста, током истог периода, стопа затварања у Сан Марину је порасла за 186,6 одсто.

У Северној Македонији та бројка износи 33,6, а у Португалу 27,5 одсто.

На крају 2017. године, укупан број затвореника у Србији био је 10.807, што је готово идентично са 2016. годином (10.672).

И док се Србија по овим статистикама налази у средини, у једној категорији предњачи - броју затвореника у односу на број становника.

Према подацима Савета Европе, стопа затварања у Србији је 154,4 затвореника на 100.000 становника.

То је знатно више од европске средње вредности која износи 102,5 затвореника.

Вујичић истиче да овакви подаци показују „да се Европа окреће алтернативама".

Алтернатива затвору

Висока стопа затварања не значи нужно да је стопа криминалитета највиша у Србији, објашњава Вујичић.

„Многи би помислили да је у Србији много већи број кривичних дела, али то заправо није тако."

Објашњава да овакви подаци само указују да је казнена политика у Србији таква „да се ми често опредељујемо за казну затвора тамо где можда не би требало да је примењујемо".

За разлику од Србије, каже Вујичић, већина европских земаља се одлучује за алтернативне казне када је реч о лакшим кривичним делима.

Истовремено, сматра да би Србија требало да примени исту праксу.

„Не би требало систем оптерећивати таквом врстом затвореника", каже Вујичић.

„Казна затвора је крајње средство, али казнена политика не би требало да се креће ка томе да се по сваку цену изриче казна затвора."

Додаје да је према истраживању које је Институт спровео у сарадњи са ОЕБС-ом, доказано да је поврат био најмањи код лица којима је изречена казна рада у јавном интересу.

Нови затвори, боље бројке?

Ако не могу да поправе слику, могу ли нови затвори барем да поправе статистику?

Министарство правде издало је саопштење поводом извештаја Савета Европе, у ком се осврће на отварање новог КПЗ у Панчеву, који може да прими 500 лица.

У саопштењу се наводи и да је у току изградња КПЗ за жене у Пожаревцу, као и да се праве нови објекти у КПЗ у Сремској Митровици, Пожаревцу и Окружном затвору у Лесковцу.

„Узимајући у обзир да је прошле године отворен нови завод и да су уложени додатни напори у унапређењу смештаја, очекујемо да следећи извештај СЕ за 2018. годину буде повољнији за Србију", наводи се у саопштењу Министарства правде.

Иако Никола Вујичић сматра да би отварање новог затвора у Панчеву могло „донекле да побољша слику, јер ће део осућеника прећи у ту установу", каже да то не може да буде дуготрајно решење.

„Пренасељеност је велика у свим заводима у земљи и то не може да се решава отварањем нових затвора", каже Вујичић.

Опада једино смртност

Стопа смртности у српским затворима је готово преполовљена, показују подаци Савета Европе.

Са 60,6 одсто, колико је износила током 2015. године, стопа смртности је спала на 32,4 одсто.

Милош Симић, који је у КПЗ у Сремској Митровици провео четири, а у затвору у Пожаревцу непуне две године, каже да стопи смртности доприносе и услови у којима се затвореници лече.

„У затвору, ако си здрав, можеш да функционишеш. Ако си иоле болестан - ћао здраво!", каже Симић.

Он систем здравствене заштите у затвору назива „непостојећим" и сећа се неких примера током његовог служења казне.

„Човек је у затвор дошао на две ноге. Шест месеци касније су му одсекли једну ногу, годину дана касније је умро. Зашто? Зато што се посекао на рђу."

„Ако си болестан можеш да добијеш антибиотик. Ако си нервозан - лекове за смирење. То дају на тоне", каже Симић.

Док је служио казну током 2017. године, у КПЗ у Пожаревцу забележена су три случаја самоубиства.

„Тачни су подаци о смртности, али морате правити разлику између природне и насилне смрти. Ти подаци варирају", каже Симић.

Казна која се никад не одслужи до краја

Али чак и када напусте затворске просторије, бивши осуђеници се суочавају са великим проблемом и чувеним питањем - шта сад?

Према речима Николе Вујичића, велики проблем је што постпенална подршка у Србији не функционише.

„Лако је некога пустити из затвора, али ако та особа нема програм где ће да ради, врло лако може да склизне у кршење закона", каже Вујичић.

Милош Симић претходно је био заменик министра трговине, туризма и услуга, а сада је председник невладине организације Трећа шанса. Удружење Трећа шанса бави се заштитом права и пружања помоћи притвореницима и затвореницима.

Још током служења казне је другим затвореницима писао молбе за спајање казни и условне отпусте, а каже да му сада сваког викенда из затвора стигне барем 30 молби и захтева.

Симић каже да осуђеници „нису препознати и не постоје ни у једном закону, осим у Закону о извршењу кривичних санкција".

„Нису препознати као група која има право да ради. Једна од ствари које ће било која државна фирма тражити јесте потврда да нисте осуђивани".

„Дакле, не можете да радите ни у градској чистоћи."

Симић каже да и они осуђени на најкраћу казну затвора ту казну „не одлеже никад".

„Осуда друштва прође. Научите да живите са тим и да се носите, али да се поново укључите у друштво, да се запослите, то је готово немогуће", каже Симић.

Преко организације се труди да помогне бившим затвореницима у процесу ресоцијализације.

„Ја имам завршена три факултета, могу да се снађем и снашао сам се. Али шта је са осталима? Не могу сви да отварају приватне фирме."

Али напредак, макар мали, постоји и одређени кораци се спроводе.

Мрежа организација за постпеналну подршку Србије основана је са циљем да се бившим осуђеницима пружи подршка за боље уклапање у заједницу по извршењу казне.

Никола Вујичић додаје да је пројекат подржала Управа за извршење кривичних санкција министарства правде.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]