Накнада за превоз: Зашто Београђани морају да одговоре на питање - „ко те вози кући“

Ивани М. су прошлог месеца на послу поставили питање - „ко те вози кући".

Одговор је био неопходан да би у рачуноводству фирме из Београда у којој ради са више хиљада запослених, знали да јој кажу како да правда трошак накнаде за превоз.

До ове промене је дошло после објављивања мишљења Министарства финансија у којем стоји да сви запослени морају да донесу доказ како су потрошили накнаду за превоз, било у форми „Бус плус" карте, рачуна за такси или гориво.

Мишљење Министарства је стигло на захтев градских власти престонице, у још једном покушају да се обезбеде извори финансирања Градског саобраћајног предузећа.

Док запослене грађане муче слични проблеми, рачуноводствене службе предузећа покушавају да се снађу у контрадикторним прописима. Има и стручњака који тврде да је ова одлука у супротности са постојећим правилима.

Многи кажу да уопште нису сигурни како да књиже ове трошкове, а да их на крају године не сачека пријава Пореске управе.

Шта кажу послодавци - „Човек који би само то радио у фирми"

Примена овог прописа у великим компанијама са више хиљада запослених може да значи и запошљавање нових људи само за тај посао, објашњавају у Савету страних инвеститора. Ова организација броји више од 100 великих међународних компанија које послују у Србији.

„Мислимо да мишљење Министарства финансија је изазивало значајну забринутост и недоумице међу фирмама", каже за ББЦ на српском Драган Драча, председник Пореског одбора Савета страних инвеститора.

Он каже да је мишљење „прилично спорно" јер „захтева да компаније прикупљају и чувају обимну документацију о надокнади трошкова превоза запослених."

„То је у супротности са одлуком Врховног касационог суда од пре неколико година. У њој стоји да запослени има право на накнаду за превоз и да нема обавезу да то доказује", објашњава Драча.

Ивану често до посла повезе комшиница којој баш и не може да тражи рачун за превоз.

„Када сам то рекла на послу, одговорили су да су, ако не предам рачуне, морати да платим порез и добити укупно мање новца.

„Не знам шта ми је више сулудо - то што мој шеф може да зна са ким се возим до посла или што ће ми смањити накнаду за превоз", каже она.

Мишљење Министарства финасија је, објашњава Драча, у супротности и са претходним мишљењем истог министарства из 2016. године у ком стоји да се уговор о раду и други интерни акти послодавца сматрају веродостојим исправама за документовање накнаде трошкова превоза на посао и са посла".

„Проблем је и организациони. У Београду постоји више опција за превоз па се запослени један дан возе једним, а други дан другим превозом или чак деле аутомобил, на пример.

„Не могу сви заједно да приложе један рачун за бензин."

Доказ за превоз

Министар финансија Синиша Мали је образложио мишљење речима да су „запослени дужни да, ако им компанија даје накнаду за превоз у новцу, оправдају да је тај новац потрошен за превоз".

„Та накнада (за превоз запосленима) је неопорезива и може да се користи само за превоз", речено је тада.

Горан Весић, заменик градоначелника Београда који је и покренуо ову акцију наплате, рекао је да је „нормално да држава инсистира на томе када наменски да новац без икаквих пореза, да се тај новац за ту намену и потроши".

„Убудуће ће морати да се докаже да је коришћен за превоз. То може да се докаже куповином 'Бус плус' картица, такси рачуном или рачуном са бензинске пумпе", рекао је Весић за ТВ Пинк.

Ову одлуку је образложио очекивањем да ће већи број грађана куповати карте за превоз, јер је до сада „Град дотирао ГСП са 18 милијарди динара, док је од продаје карата обезбеђено само око девет милијарди".

Сувише нерешивих питања - запослени се буне

Нова одлука изазвала је и рачуноводствени колапс, објашњавају у Савезу рачуновођа и ревизора Србије.

„Имамо две одлуке Министарства финансија и оне су међусобно искључиве. Друга је донета, а прва није стављена ван снаге. И како сада ми да знамо како да књижимо за фирме накнаду за превоз, а да нам сутра не дође Пореска управа и каже да нешто нисмо добро урадили?"

Запослени су, кажу у Савезу, почели масовно да скупљају рачуне и да их доносе рачуновођама, али они нису сигурни - шта да раде са тим рачунима.

„Одлука задире у много закона - у приватност радника и лична права на које су радници почели да се буне.

„Са правом питају - зашто морам послодавцу да објашњавам ко ме вози на посао или да му одајем ако имам ауто на лизинг?

Министар Мали је још и утврдио да они који долазе бициклом на посао - не могу да добију новац за пут до куће. Исто је и са онима који шетају.

„Сувише је нерешивих питања."

Предузећа и компаније би могле да на неки начин обавежу запослене да им дају доказ о томе како су дошли на посао, али многи постављају питање - на основу чега?

Уколико не одаберу ову варијанту, могу да накнаду за превоз исплате радницима заједно са платом. У том случају и фирма и запослени морају да плате порез, јер је део за превоз иначе неопорезован. Ако плаћају порез, на додатном трошку су и фирме, али и радници, којима се накнада смањује.

Да ли ће бити кажњен онај ко се оглуши о Весићев план?

Није јасно.

Мишљења Министарства финансија, објаснио је и ресорни министар Мали, нису обавезујућа.

Ипак, из Министарства финасија су за ББЦ на српском одговорили да су „према Закону о пореском поступку и пореској администрацији, мишљења Министарства финансија обавезујућа за поступање Пореске управе." То значи да би фирме могле да добију казну након годишње контроле Пореске управе:

„Контрола документовања трошкова превоза запослених вршиће се у склопу редовних контрола пореза и доприноса по одбитку."

Додали су и објашњење како изгледа идеални рачун:

„Рачун би требало да гласи на физичко лице (уколико постоји могућност да на бензинској пумпи издају готовински рачун који гласи на физичко лице).

„Уколико не постоји могућност издавања таквог рачуна, у том случају сматрамо да би било прихватљиво да фискални исечак (трошак горива) прати изјава физичког лица (запосленог) којом потврђује да се исечак односи на документовање трошкова превоза за то конкретно лице."

Из Пореске управе нису одговорили редакцији ББЦ на српском на питања у вези са контролама, као ни да ли ће кажњавати 'преступнике' који не сакупљају рачуне.

Покушаји и промашаји: Како је све град покушавао да примора грађане да плаћају карту

2012. - Уведена одлука о уласку свих путника на прва врата. На возила налепљене налепнице са ознакама за улаз и излаз. Налепницама улаз-излаз је опремљено око 1.800 возила и брендирано је око 100 возила

2013. - Укинута одлука о уласку на прва врата јер је нико није поштовао. Са возила јавног превоза скинуте налепнице за смер кретања путника. Најављено увођење по једног контролора у сваком аутобусу који би проверавао карте путника

2017. - Најављени нови валидатори који ће омогућити да се карта за превоз плаћа и Мастер кардом

2018. - Угљеша Митровић, градски секретар за јавни превоз, најавио ригорозније контроле

2018. - Заменик градоначелника Београда Горан Весић послао је, писала је Пиштаљка, захтев свим београдским општинама да запосленима у општини укину право да накнаду за превоз исплаћује у новцу. Он је тражио да свим запосленима у општинама купе претплатне картице „Бус плус". Ту одлуку је правдао објашњењем: „Већи број корисника не плаћа превозну услугу, што доводи до смањења прихода од наплате карата"

2019. - Мишљењем Министарства финасија, које није обавезујуће, се уводи обавеза правдања накнаде за превоз. Заменик градоначелника Београда Горан Весић је, према писању листа Данас, почео да шаље дописе на адресе директора београдских фирми, да директно купују карте за јавни превоз уместо запослених и да им на тај начин онемогућавају да добију новац у замену

Како су реаговали Београђани

Грађани су на друштвеним мрежама претежно били љути због додатних оптерећења, али су покушали и да буду духовити.

Огласио се и Родољуб Шабић, бивши повереник за информације од јавног значаја Републике Србије.

Како се то ради у другим градовима света

У Љубљани више од 90 одсто грађана плаћа карту у градском превозу, док је у Београду то случај са свега 30 одсто путника у градском превозу, изјавио је градоначелник Београда Зоран Радојичић прошле године приликом посете предузећу "Љубљански путнички промет" у престоници Словеније.

Међу светским градовима, дугачак је списак оних који нуде бесплатни јавни превоз грађанима. Међу њима четири града у Аустралији, један у Белгији, 13 у Бразилу, један у Бугарској, три у Канади, два у Кини, по три у Чешкој и Данској, пет у Енглеској, по један у Естонији, Финској, Фарским Острвима, више од десет у Француској.

Ту је и Исланд, Италија, Литванија, Малезија, Малезија, Норвешка, чак 30 градова у Пољској, Русија, Шкотска, Словенија, Шпанија по један град, седам у Шведској, један у Тајланду, Турској и Украјини, 33 града у Сједињем Државама и један у Велсу.

Идеја је да се смањи број аутомобила на улицама. Ипак, ови градови нису преузели на себе да плаћају грађанима да се возе аутобусом.

Градске власти Талина, престонице Естоније, донеле су одлуку да јавни превоз буде бесплатан за регистроване становнике који редовно плаћају порез. Истовремено су повећани трошкови паркирања.

После пет година од увођења мере, челници града тврде да немају губитака. Шеф канцеларије ЕУ у Талину Алан Алакула тврдио је да „не само да покривамо трошкове, већ имамо и вишак. Зарадили смо двоструко више него што смо изгубили од увођења бесплатног превоза".

Чак су и челници Париза изјавили да разматрају ту опцију јер сада не успевају од наплате да покрију трошкове јавног превоза.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]