Хокеј у Србији: Без леда, без новца, али с много љубави

Две кике, везане розе гумицама, вире испод хокејашке кациге. На леђима, изнад броја 71, пише - Катарина.

Леденом двораном Пионир одзвањају блиски сусрети штапова и пака, ту и тамо се чује шкрипа клизаљки и леда, док тренеров глас даје инструкције и савете.

Младе наде београдског Партизана тренирају.

Деси се и да неко падне, али се брзо подигне и настави даље, од чега би могла да се направи добра животна филозофија.

На леду су, између осталог, један Веселиновић са бројем 14, Ђукић и Гаврић који носе 10, као и Мартиновић којем на леђима пише 86.

Извесни Муња се одлучио за 12.

Међутим, ускоро нико од њих неће моћи да клиза, јер крајем априла Ледена дворана Пионир остаје без леда и фајронт траје до пред крај лета.

Притом, на територији Србије укупно постоји „три и по клизалишта", на којима леда у просеку има тек за неколико месеци, након чега хокејаши морају да се сналазе како знају и умеју.

То понекад значи ролере, хокеј на бетону и свима омиљене „суве тренинге".

„Замислите да тренирамо ватерполо и да смо шест месеци у базену, а онда нам неко извуче воду и ми се само додајемо", каже за ББЦ на српском Владан Дроздик из ХК Војводина.

„И онда ти кажеш да се баш лепо додајеш и шутираш, али си слаб пливач... 'Па ништа, дођи кад научиш да пливаш'".

Лед

Београд је ове недеље домаћин Светског првенства за хокејаше млађе од 18 година - Друга дивизија, Б група - а у априлу Светског првенства за сениоре.

Међутим, најбржем колективном спорту на свету у Србији нимало није лако.

Највећи проблем је инфраструктура, јер у три хокејашка центра - Београд, Нови Сад, Суботица - нема довољно леда за све.

„Имамо лед од средине септембра до почетка маја или краја априла, а у свим земљама тај период траје 11 месеци. То је велики хендикеп", каже за ББЦ на српском председник Савеза хокеја на леду Марко Миловановић.

„И кад бисмо дошли у ситуацију да имамо пет или шест врхунских клубова, не бисмо имали где да клизамо... Не би било услова за такмичење, јер нема леда".

А нема ни много клубова - ту су Звезда, Партизан, Војводина, НС Старс и Спартак, од чега се само београдски и новосадски црвено-бели такмиче у сениорској конкуренцији. Реч је Интернационалној хокејашкој лиги, у којој учествују и тимови из Словеније и Хрватске.

Проблем је и новац, којег, наравно, нема, а хокеј је веома скуп спорт - редовно се купује много опреме, а процес доласка до пристојног хокејаша прилично је дуг.

На пример, будући хокејаш требало би да почне да тренира већ са три-четири године, када учи основе и покушава да не буде као Бамби на леду и да тренира читаву деценију.

„Не може дете, као на фудбалу, да у шестом разреду дође са улице и буде најбоље у екипи", каже Дроздик, који у Војводини ради са млађим категоријама.

„За учење хокејашког клизања су потребне су године. Мања деца се мање боје, али спорије уче, док старијима иде мало брже, али су њихови вршњаци већ далеко", истиче Дроздик.

Ту се опет намеће питање леда којег нема довољно ни за оне који су вољни да толико дуго тренирају.

„Са три и по клизалишта у Србији не може... То је како да трчиш маратон, а тренираш на стази од 100 метара", наводи Урош Брестовац из суботичког Спартака.

„Мада, не желим да кукам и плачем. У оваквим условима, сви смо одлични. Сви. И Звезда и Партизан и Нови Сад и Суботица. Можете да доведете НХЛ тренера, ни он неће урадити много више".

На тренинг у Мађарску

Најекстремнија ситуација је управо у Суботици, где још од 1945. живи хокејашки клуб Спартак.

„Имамо само отворено клизалиште и осуђени смо на максимално три месеца леда - од децембра до краја фебруара", каже Брестовац за ББЦ.

„У та три месеца треба урачунати један Божић, други Божић, Нову годину, време кад пада киша, снег... Кад све то сабереш заправо добијеш два месеца леда, што је апсолутно недовољно".

Таква ситуација је пре 40 година била у већини градова у региону у којима се игра хокеј, али су они у међувремену добили ледене дворане или барем неку врсту затворених клизалишта.

„Једино је код нас остало оно што је било пре Христа", истиче Брестовац.

Због тога је Спартак спас нашао преко границе - у Мађарској.

„Да бисмо држали корак са осталима, направили смо сарадњу са младим клубом из места Кишкереш, које има око 15.000 становника и нема довољно деце која ће тренирати.

„У селекцијама испод 12 и испод 14 година смо се фузионисали и заједнички наступамо у првенству Мађарске, кад нема леда у Суботици".

Брестовац истиче да та сарадња обухвата сву децу, а не само најбоље, па сви имају право да оду на клизање у Мађарску. Додуше, на тренинг путују 75 километара у једном правцу и то у другу државу.

„Родитељи их возе два пута недељно, а када су утакмице клуб пошаље аутобус на границу, коју деца пешке пређу и онда иду са њима до Дебрецина, Будимпеште или где већ треба да играју", истиче он.

А одакле Мађарима новац?

„Систем је тако уређен да се онима који дају новац за спорт то одбија од пореза. Две су опције - на пример, можеш 1.000 динара да платиш држави или 950 држави, а 50 за спорт, али свакако мораш да даш тих 1.000 динара".

У Новом Саду, еј

Ситуација у Новом Саду - у којем постоје Војводина и НС Старс - мало је боља него раније, али и даље прилично тешка.

Њихови хокејаши барем имају Спенс, иако ни он није у најбољем стању.

„Пре неколико година нам је сезона почињала првог новембра и то нису били никакви услови. Сад почиње првог октобра и траје до краја марта, па је могуће барем нешто урадити", каже за ББЦ на српском председник НС Старса Драгослав Пајић.

Његов клуб има све селекције до 15 година, које се добро носе са вршњацима. Међутим, за разлику од Суботице, старији су ти који одлазе преко границе.

„Чим заврше основну школу, ако мисле да наставе да се баве хокејом, наша деца иду у Марибор, који им нуди бесплатно школовање и лед од августа до краја априла, па је више од 20 наше деце тамо".

Он истиче да би све било знатно боље кад би Нови Сад имао лед од 1. септембра.

Међутим, како каже, постоји проблем и са клизалиштем у Спенсу, које је старо и економски неисплативо због скупих сати леда, па је потребно ново клизалиште чије ће одржавање бити јефтиније.

А како доћи до њега?

„Мора држава да помогне", одговара Пајић, истичући да је у његовом граду проблем добити земљиште.

„Иницијатива би свакако требало да крене од републике, али би и клубови, наравно, требало да учествују у неком делу финансирања".

Дроздик из ХК Војводина истиче и неке „обичније" проблеме, као што су термини тренинга у Спенсу који „временски нису прилагођени деци", као и проблем недостатка стручних кадрова.

Он има и предлог како би спорт могао да се развије: „У Војводини има доста мађарских и словачких села, као што су Руски Крстур или Бачки Петровац, чија деца хокеј имају у души. Кад би се тамо подигло барем клизалиште са тендом..."

Вечити ривали

Ситуација у Београду је боља, али то не значи да проблема нема.

Опет се све врти око леда - Звезда и Партизан се гурају у Леденој дворани Пионир.

Док Катарина и Муња јуре пак по леду, директор црно-белих Александр Јаковљевић каже да је једна дворана за град величине Београда - мало.

„Београд је велики град, имамо доста деце, али један лед је мало. Нарочито кад се има у виду да овде раде два велика клуба - Партизан и Звезда", наводи Јаковљевић, истичући да би још једна хала „спасла ствар".

Овако осам месеци имају лед, а четири месеца су „сакати": „Сви почињу да тренирају у августу, а тад смо сви још на грчком мору".

Јаковљевић каже да је ситуација у Србији апсурдна.

„Да би дошао до средстава за развој, мораш прво да направиш резултат. То није нормално. Како да то успеш ако ништа не улажеш?"

„У тим условима ми тек понекад успемо да бљеснемо и победимо богатије и веће клубове или земље. То је све ствар талента. Бог је таленат вероватно делио равномерно, али нама је мало више дао за тимске спортове", наводи Јаковљевић.

Директор Партизана каже да се у таквим околностима хокеј „надљудским напорима одржава на површини".

„Имамо среће да смо олимпијски спорт и у том смислу имамо одређену помоћ државе и града. Мало они, мало спонзори и добри људи који осећају одговорност и хоће да нам помогну... Без тога овај спорт би се угасио".

Стање у његовом клубу није нимало лако.

„С обзиром на то да је Партизан најуспешнији српски хокејашки клуб у историји и какав је био у време оне Југославије и сад... То је небо и земља".

Партизан је 11 година у низу, од 2006. до 2017. године, освајао првенство Србије, као и два пута регионалну Слохокеј лигу. Међутим, црно-бели данас немају сениорски тим јер су, према Јаковљевићим речима, све кренули из почетка, од млађих категорија.

„Од ове године смо ушли у регионалну Карпатску лигу, која је под окриљем Словачког савеза. Игра се турнирски, по куп систему... То нам одговара јер не морамо много да путујемо, па ту уштедимо, а лига је квалитетна, јер играју клубови из развијенијих земаља".

Неколико дана касније, поново у Леденој дворани Пионир, председник Звезде, Горан Ђаковић, за ББЦ на српском каже да му је важнији опстанак клуба од успеха.

„На челу црвено-белих сам 16 година, а никада нисам умео да клизам", каже кроз осмех.

Последњих година Звезда је преузела примат од највећег ривала, а Ђаковић истиче да је доминација Партизана била „заснована на сениорској селекцији".

„Звезда је пре десет година препознала да морамо да радимо од базе и у сезони 2017/2018 смо први пут убрали плодове нашег начина рада - били смо прваци у свим категоријама".

Како наводи, то јесте успех, али не значи да је све готово, јер је циљ финансијска стабилност клуба.

„Мора још да се ради. Сад бих потписао да Звезда буде друга или трећа у свим категоријама, ако ће клуб опстати".

Поделе

Било је и периода када су „вечити ривали" присно сарађивали. Барем неко време.

Те 2016. године основан је ХК Београд, са циљем да у њему играју најбољи хокејаши, а који је наступао у МОЛ лиги, са тимовима из Мађарске, Румуније и Аустрије.

„Идеја је била да сви клубови имају што више хокејаша у млађим категоријама, да би се спорт омасовио, а да се онда најбољи сливају на једно место и играју озбиљан хокеј", наводи Марко Миловановић.

Међутим, убрзо је све пропало. Шта се десило? Срби су се, гле чуда, поделили и посвађали.

Јаковљевић каже да је ХК Београд играо професионални хокеј, а да је све сада на аматерском нивоу.

„Да је било разума, он би опстао. Био је визија будућности, али клубаштво је надјачало. Партизан је био спреман да цео клуб стави у тај погон, али не може без учешћа и једних и других. На крају се завршило фијаском, нажалост", истиче директор црно-белих.

Како наводи, свима би циљ требало да буде што бољи национални тим, а ХК Београд је био пут до тога.

Има ли сад сарадње Звезде и Партизана?

„Како кад, некад да, некад не, али не могу да кажем да љубав цвета. Трудимо се да не сметамо једни другима и савез се труди да одржи какав-такав ниво. Једноставно, много смо оптерећени именима... Партизан, Звезда... Тај ривалитет се превише пренео са фудбалских трибина. Мислим да је то бесмислено и не видим у томе будућност".

Јаковљевић каже да Партизан боље сарађује са клубовима из Војводине, него са оним са којим живи под истим кровом.

„То је ненормално, али је нажалост тако. То је пресликано стање друштва, сви су поларизовани, једни су црвени, други црни, једни за ове, други за оне... То не води нигде".

Међутим, први човек Звезде каже да сарадња клубова „није постулат ни спорта, ни бизниса".

„Покушали смо са ХК Београдом и то није дало спектакуларне резултате. Не мислим да је то добро и да на томе треба све базирати. Здраво ривалство је добро, из тога иде конкуренција, жеља да будеш бољи и то је нешто што чини стратегију сваког клуба", каже Ђаковић.

О сарадњи са Партизаном каже да постоје договори око термина тренинга у Пиониру, али да око тога „обарају руке".

„Правити од два клуба један... Тај клуб нема навијаче, нема ништа и то је била мањкавост од самог старта. И финансијска подршка је била скромна, говорим о граду пре свега", наводи он.

Ђаковић истиче и да су за професионалан клуб потребни професионални играчи.

„Ми имамо момке у првом тиму који махом студирају и двојицу-тројицу који раде. Они не могу да одсуствују на 15 дана због гостовања по Русији, Мађарској или где већ. Када ће да студирају, уче, полажу колоквијуме... То је нека друга димензија".

Бразилци

У таквим околностима најбољи млади српски хокејаши излазе на полагање великих испита, и то пред домаћом публиком.

Млади су недавно велики испит положили са десетком, освојивши у Загребу Светско првенство Друге дивизије Б групе. Редом су пали Мексико (6:1), Хрватска (4:1), Израел (5:0), Белгија (5:1) и Холандија.

И какве су им шансе на првенству?

„Млади имају велику прилику", каже први човек српског хокеја Марко Миловановић.

„Играчи из Загреба ће бити костур тима, добро се познају, сјајни су момци и уз помоћ публике зрели су да понове успех. Морам да истакнем Драговића, који је био сјајан у Загребу, а ту је и Савовић из Чикага".

Код сениора је ситуација нешто компликованија.

„Не што се тиче нас, ту је јасна слика. Имамо само играче из Звезде и Војводине, уз неколико њих који играју у иностранству", јасан је Миловановић.

„Међутим, не знамо какви ће бити противници, јер би њихови хокејаши из руских клубова тад могли да играју у плејофу тамошње лиге. У зависности од тога биће ослабљени или у најјачем саставу".

Пошто у Србији нема много оних који прате хокеј, можда би им било јасније каква је репрезентација Србије ако бисмо направили поређење са фудбалом.

Миловановић истиче да је то тешко, јер је хокеј много другачији.

„Колико су велике нације отишле од осталих... То је небо и земља. На пример, кад у фудбалу играју Бразил и неко доста слабији, онда њихови играчи барем могу да подједнако трче и тактички сметају Бразилцима. У хокеју тога нема, разлике су енормне".

Ипак, како наводи, Србија је у свету негде на средини „и тежи ка горњој половини", мада он ни тиме није задовољан.

„У спорту сам мотивисан да побеђујем и то је то. Наравно, битни су едукација деце и друштвена одговорност, али резултат је број један".

Будућност

На крају, може ли се живети од хокеја у Србији?

„Не. Не може", одмах одговара Брестовац.

„Неколико ентузијаста се бави овим спортом само због велике љубави. Има ту удела и српског ината, али ко мисли да ће његово дете од хокеја зарадити не знам ни ја какве паре, на погрешном је месту".

А да ли ће хокеј преживети?

„Хоће", такође одмах одговара Дроздик.

„Нажалост, веома је тешко пошто су трошкови огромни, али ми у Србији не одустајемо лако, не само од хокеја, него од било чега".

Пајић каже да хокеј „опстаје већ годинама, па ће опстати и сад":

„Да знате, потребно је заиста много воље, жеље и љубави да би се нешто направило у хокеју. Већ 20 година причају да је клизалиште у Спенсу пред распадом, како је лоше... Кад бисмо добили само мало боље услове, резултати би били много бољи".

Ђаковић помиње приватизацију клубова, док из Партизана наводе да је циљ само један.

„Победници у хокеју су сви који остану до краја. А то је тешко. Самим тим је сваки резултат који направимо на међународној сцени велики".

„Победници су сви који опстану", кажем му.

„Тако је, тако је. То је закључак".

А зашто хокеј?

„Можда и не знам да објасним зашто волим хокеј", наводи Марко Миловановић кроз осмех.

„То је начин живота, увуче ти се под кожу... Толико га волим да не знам како да опишем. Једноставно, ето, волим хокеј".

Миловановић истиче и неке предности за децу и родитеље.

„Изнад леда нема никаквих вируса, бактерија и алергена, а добар је и за астматичаре. Али потребне су брзе реакције - мораш брзо да доносиш одлуке и сваку грешку можеш скупо да платиш. Тако је и у животу.

„Плус је могуће добити стипендије на врхунским универзитетима, тако да даје могућност за школовање кроз спорт. Нарочито за девојчице".

Ето, можда баш за једну Катарину.

Мада би и Муња могао да нешто уради.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]