Злато за златом - шта је кључ успеха српског ватерпола

Ватерполо репрезентација Србије четврти пут у низу освојила је Европско првенство - што су урадили још само Мађари, веома давно - иако српским клубовима нимало не цветају руже.

Често то видимо, или осетимо на својој кожи, успеси оних који редовно постижу успехе нису толико на цени као нека двојка извучена на једвите јаде.

Злато ватерполо репрезентације Србије, новинарском терминологијом, постало је вест да је пас ујео човека. А то није вест. То није ништа чудно.

Медаље су постале нормалне, шампионска постоља свакодневна, дочек пред балконом Старог двора у Београду редован, а слушање химне са златом око врата готово уобичајено.

Толико уобичајено да је лакше навести такмичења са којих се ватерполисти од самосталности Србије нису вратили окићени - ништа другачије није било ни раније:

Светска првенства у Мелбурну и Барселони 2007. и 2013, Медитеранске игре 2013. и Европа куп у Ријеци ове године, уз светску лигу у Алматију 2012. на којој није учествовала.

Србија је, дакле, од 2006. године учествовала на 32 такмичења, а без медаље се вратила само четири пута. Од тога су освојена 22 злата.

Више није битно шта Новак једе

Да ли је ударање лопте главом лоше по вас

У сликама: Олимпијске игре у блату

Шампиони свега

Треба истаћи 2016. годину када је освајањем Олимпијских игара у Рио де Жанеиру српска ватерполо репрезентације постала шампион свега, јер су у том тренутку у њиховим рукама биле и европска и светска круна.

Као ђаци који редовно добијају петице, одликаши српског спорта поново су се у земљу са неког такмичења вратили са златом.

У полуфиналу Европског првенства у Барселони савладана је Хрватска 9:7, да би у финалу Србија била боља од Шпаније (7:7 и 5:3 после петераца).

Филип Филиповић проглашен је за најбољег играча турнира, у медијима се поново могло читати о томе колики је спортсмен српски селектор Дејан Савић - који се после меча наклонио шпанском селектору - а на београдском аеродрому ватерполисти су још једном прошли кроз свечани лук.

Голман репрезентације Србије Бранислав Митровић за ББЦ на српском наводи да Србију од других издвајају „искуство на великим утакмицама, стручни штаб и атмосфера".

„Али да би се било шта направило мора да постоји квалитет који ми дефинитивно имамо", истиче Митровић.

Гледање унапред и другарство

Спортски новинар и коментатор РТС-а Горан Степић каже за ББЦ на српском да је успех српског ватерпола базиран на тактици селектора Савића: „Поглед у будућност и размишљање унапред".

Степић каже да је последња генерација српских ватерполиста направљена да би померала границе.

„Када су се Слободан Никић и капитен Живко Гоцић повукли после Рија, селектор је имао спремне замене. Сваке године репрезентацији придружи неколико младих играча да прикупљају велике и тешке утакмице", каже Степић.

Степић, уз чији глас пратимо сваки наступ ватерполо репрезентације, као један од успеха репрезентације издваја и другарску атмосферу.

Како каже, Савић је до одласка на базен и тренинга пријатељ са играчима, али се његово знање и ауторитет никада не доводе у питање.

„У Барселони је био Владимир Вујасиновић, до овог лета тренер славног Про Река. Дошао је да подржи Савића и да заједно разраде тактику. Без икакве сујете, без икакве зависти. Видели смо и Гоцића и Никића у Барселони... То нас издваја од других".

Десет дана будућности

После сваког такмичења и сваке медаље, у српској јавности почну приче о будућности ватерпола, потрају десетак дана и све се онда врати „у нормалу".

Док ватерполисти не освоје нову медаљу. И тако све у круг, без неког дуготрајног решења за српски ватерполо.

„Као селектор се поносим њима, ови момци се боре против сваке логике", изјавио је селектор Дејан Савић на конференцији за медије по доласку у Београд.

„Постоји теорија да се шампион рађа, а да се кроз тренинг схватају мане и врлине. Шампион је у стању стреса и кад је тешко он показује какав је и како делује под притиском", додао је Савић.

Одмах након тога почели су описи стања у којима су српски клубови:

Партизан, који је 12. пута био првак Европе, остао је без базена и медији наводе да је готово пред гашењем, а у ништа повољнијој ситуацији нису Звезда и Раднички.

Разлог је, наравно, новац.

Није све било тако црно

Србија је пре само неколико година у четири сезоне имала три клуба у финалима Лиге шампиона.

Партизан је 2011. био првак Европе, Звезда је две године касније то успела први пут у историји, док је крагујевачки Раднички 2014. изгубио у финалу од Барселонете.

Економска криза којом су нарочито били погођени италијански клубови, а међу њима и моћни Про реко, довела је до тога да доста српских репрезентативаца после Олимпијских игара у Лондону игра у српским клубовима.

Звезда и Раднички су тада постали озбиљна конкуренција неприкосновеном Партизану и постигнути су последњи успеси српских клубова.

Ипак, то није било трајно решење, па се и тај период завршио.

Најбољи ватерполисти Србије данас већином играју у Мађарској, док су Душан Мандић и капитен Филип Филиповић у Про реку.

Медаље ватерполо репрезентације Србије од 2006:

Талента има, модела нема

„Проблем јесте чињеница да Србија у овом тренутку нема јаке клубове, који су у сваком спорту основ репрезентације", каже Степић.

Степић истиче пример Шпаније чија готово цела репрезентација игра у истом клубу - Барселонети.

„Таленат је неупитан, имамо добре школе на базенима који постоје и биће само важно да се тај ниво одржи", додаје он.

Као пример модела за проблем финансија, Степић наводи Мађарску у којој успешне компаније део зараде уплаћују у спорт и тако смање себи порез на годишњем нивоу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]