Маријана Вељовић: Тениска звезда из судијске столице

На разговор са Маријаном Вељовић чекали смо више од месец дана, иако је одмах пристала на интервју за ББЦ на српском - толико је времена прошло док први пут није дошла кући.

Годишње проведе најмање четири месеца путујући са „тениским циркусом", у коме је један од најцењенијих главних судија са „златним беџом".

Кућом, ипак, и даље зове крагујевачко насеље Ердоглија, где је рођена и одрасла.

Школу за тениске судије завршила је 2008. године у Београду и од тада почиње успон њене каријере, све до женског финала Отвореног првенства Аустралије 2018. године.

Тениски почетак

Налазимо се у њеном родном граду Крагујевцу, на терену на коме је за њу све почело.

Шљакасто игралиште надомак стадиона „Чика Дача" ни данас нема судијску столицу, иако је на њему почела да тренира једна од најбољих дама у овој дисциплини.

Каже да је тако у целом Крагујевцу - она не зна ни за једну судијску столицу у свом граду. Подсећа је то на време када је почела да тренира тенис.

„Тенис је важио да је спорт за елиту.

Кад бих рекла да тренирам тенис, сви су се чудили. Једноставно, тенис тада није био толико популаран, али када се нешто воли - то није битно."

Сама признаје да су је од малена сматрали за стармалу - тако је проценила и платежне могућности својих родитеља.

„Тенис је скуп спорт и било ми је јасно да моји родитељи то не могу да изнесу.

Нисам гајила наде да ћу бити број 1 на свету."

Један сан из тог времена је сачувала - да бар једном, као гледалац, прође кроз капије Вимблдона.

У школи за судије - случајно

Маријана је прави спортски тип - тренирала је кошарку, одбојку, атлетику, плес. И кад је престала да се професионално бави тенисом, наставила је да га тренира.

„Кад бих ишла у школу поподне, ујутру бих дошла на тренинг - да ли је било 7, 8 ујутру, није било важно.

Док су друга деца остајала касно увече, ја сам се бавила спортом, трчала, и то ме је водило."

На једном турниру на коме је наступала у тиму свог Економског факултета, требало је направити жреб за такмичење.

„Нисам се снашла, па ми је један дечко помогао и рекао: Зашто не одеш у школу за тениске судије и научиш како се то ради?

Мени то никада није пало на памет."

Већ наредне, 2008. године, завршила је прву тениску школу, као најбоља полазница и одмах је почела да суди дечије турнире.

Школа за тениске судије као психолошка радионица

Вељовић школу описује као обуку и посматрање целокупне личности будућег тениског судије.

„Смиреност давања одговора, како особа размишља, да ли даје адекватне закључке, како излази из проблема - то су ствари које се гледају код будућих судија.

Тако је јер судијски мозак гледа играче и из психолошке перспективе."

Каже да се судија не може усредсредити само на терен, већ да мора имати и добар периферни вид, да све ослушкује и посматра.

„У тенису публика мора бити тиха, па кад имате хиљаде људи, морате водити рачуна и о публици.

Ако је некоме лоше, морате се побринути да помоћ дође до некога на трибинама."

У свему томе, помажу јој линијске судије. Добро их разуме јер се и сама налазила у тој улози.

„Јако је битан тимски рад са судијама на терену.

Битно је да верујете њима и да они верују вама."

Поверење је важно због односа према играчима - однос поверења са њима гради се из меча у меч.

„Признајем да постоји доза страха како ћемо да изнесемо меч, да се поставимо према великим звездама једног спорта који волим.

У почетку је најтеже, а после постаје лакше јер вас упознају и знају на шта сте спремни у столици, па почну да вам верују."

Воли да суди темпераментним играчима, јер они из ње извлаче најбоље. Једино не може да суди српским тенисерима.

„Добро смо се упознали на турнирима, али ме не зову ме телефоном, не дружимо се.

Када се видимо, често расправљамо о недоумицама које изазивају судијске одлуке."

За ситуације када се незадовољни играчи побуне на терену, најбољи савет дао јој је ментор Карлос Рамос, један од најчувенијих тениских судија данашњице.

„Мој судијски идол ми је рекао: Само се сети да дишеш, да удахнеш дубоко, јер ће онда решења сама да дођу."

Од Прокупља до Мелбурна, пут је кратак

Свог првог меча сећа се као да је јуче био - до детаља описује како је бугарска тенисерка „демолирала" своју ривалку.

„Било је необично, али свидело ми се то. И људи који су ме гледали су рекли да видим и комуницирам добро мада сам се мало уплашила.

Сваки следећи меч је био много лакши."

Једнако добро сећа се и тренутка када је добила позивницу са суди Вимблдон.

„То је било остварење сна. Када сам прошла кроз те капије, рекла сам себи - ово је баш супер!"

Уследило је суђење и женског финала Отвореног првенства Аустралије за које тврди да ју је додатно обогатило самопоуздањем.

„Не надам се да ћу на сваком турниру радити финале, прихватам оно што дође.

Волела бих да једном у животу урадим мушко финале гренд слема."

Каже да стално учи и ради на себи, али и да у 31. години није одустала од остварења и на другим животним пољима.

Како су породица и пријатељи разумели живот на путу

Док разговарамо на тениским теренима, нема готово ниједног пролазника који је није поздравио и искрено јој се обрадовао.

Маријана каже да је њеним пријатељима требало времена да прихвате њена дуга одсуства.

„Тако схватите ко су вам прави пријатељи - они који вас подржавају и ако се ваши циљеви разликују.

Ако схвате да је то оно што ви волите, прави пријатељи ће вас разумети."

Слично је било и са породицом - њен отац није био срећан да ћерка путује по свету, сматрао је да је то тежак живот за жену.

„Мислим да је срећан што сам истерала своје и да је поносан. Сада каже тебе сви својатају."

Вељовић каже да се, и поред свега, најлепше осећа у свој крагујевачком дому. Иако је, после разговора за ББЦ на српском, отишла да се спрема за даља путовања.