Заједница од 2.000 људи са 151 случајем сексуалног злостављања

Норвешка полиција забележила је 151 случај сексуалног злостављања, између осталог и силовања деце, у малој заједници од 2.000 становника која се налази северно од Арктичког круга.

Преступи су се догађали током више деценија - од педесетих година прошлог века, до 2017. године - али се за њих сазнало тек недавно. Како је могуће да су тако озбиљни сексуални злочини остали неоткривени толико дуго?

Нина Ивершен тврди да је увек била веома причљива и да је често говорила о ономе што јој се дешавало док је одрастала у Тисфјорду.

„Увек сам причала о томе. Од своје четрнаесте године сам помишљала: 'написаћу књигу о злостављању које се догађа и зауставићу га'. Међутим наравно да нисам у томе успела."

Кад је била тинејџерка, Нина и други млади људи око ње поверавали су се једни другима у вези са сексуалним злостављањем које су искусили, али одрасли нису хтели да их слушају.

„Називали су нас курвама и лажовима. Многи од нас су доживели злостављање. Али сви би нас испљували ако бисмо покушали да говоримо о томе", сећа се Нина.

Ивершенову су злостављали рођаци, па је у детињству породични живот за њу значио непрекидну стрепњу и страх.

Сада има 49 година и више не живи у Тисфјорду, али каже да се и даље не осећа безбедно.

Тисфјорд је изолована заједница формирана око фјорда дубине 900 метара, подељена на два дела - Драг на западној обали и Ћопсвик на источној. Ауто трајект плови од једног до другог.

Отприлике половину становника Тисфјорда чине припадници староседелачке Сами заједнице, једне од најстаријих у Скандинавији, чији чланови живе у Норвешкој, Шведској, Финској и Русији.

Упркос томе, око две трећине од 83 жртве и 92 извршиоца који су наведени у полицијском извештају о сексуалном злостављању, представљају управо Сами, а у начину на који се цела прича одиграла било је и дискриминације и расизма.

Нина Ивершен је 2005. године већ имала децу. Забринута за њих због страха од сексуалног злостављања, обратила се служби за заштиту добробити деце. Тада је поново проговорила и о својим искуствима. Испричала је и свом лекару о томе шта јој се десило.

„Свима сам причала", каже она. „Али да би вас људи слушали, морате бити одговарајућег порекла. Неког као што сам ја, ко је из сиромашне породице, увек су само сви игнорисали."

Ивершенова није била једина која је покушала да привуче пажњу надлежних органа. Очајни родитељи сексуално злостављаног детета (Сами порекла) упутили су 2007. године писмо премијеру, тражећи помоћ. Писмо је добило пажњу медија и људи су очекивали да нешто буде предузето.

У истом периоду су Ана Куљок, ђакон у Норвешкој цркви и њен супруг Ингар, адвокат, били у контакту са 20 породица чија деца су била сексуално злостављана. Њих двоје, обоје Сами, говорили су о ситуацији на јавним састанцима којима су присуствовали локални политичари, здравствени радници, полицајци и други представници власти.

„Мислили су да није могуће да постоји толики број случајева, тако су нам говорили", сећа се Ана. „Мислили су да лажемо."

„Једноставно су им такве приче изазивале нелагоду", каже Ингар. „Нису знали како да се поставе према њима."

Тур Асгеир Јухансен, градоначелник Тисфјорда, такође памти те састанке, али даје другачије објашњење онога шта је пошло наопако.

„Нико није могао да испрати ситуацију због тога што људи нису хтели да причају", каже за жртве сексуалног злостављања. „Заједница није полиција, не можемо да идемо около забадајући нос у туђе домове. Људи морају сами да дођу и траже помоћ."

Географске и политичке околности појачале су етничке поделе у Тисфјорду - село Драг на западу, чији се становници декларишу као Сами, одвојено је од села Ћопсвик на истоку са више норвешког становништва, у ком се углавном налазе седишта надлежних органа.

Скоро је још цела једна деценија прошла док се прича о злостављању није појавила у медијима. Те године биле су тешке за Нину Ивершен, која их је провела осећајући се усамљено. Била је депресивна и поставила је песму о сексуалном злостављању на Фејсбук, поред које је љутито написала ТИСФЈОРД великим подебљаним словима.

Песму је видела жена из околине Тисфјорда која је доживела слична иксуства као и Нина Ивершен, па је с њом ступила у контакт. Рекла јој је да већ о томе разговора са два новинара. Тако се покренула лавина.

Нина је контактирала друге жртве које познаје, укључујући жене из своје даље породице. Новине „Верденс Ганг", које се продају у целој Норвешкој, 11. јуна 2016. године објавиле су причу о сексуалном злостављању у Тисфјорду на основу сведочења 11 жртава, жена и мушкараца.

До реакције је одмах дошло. У суботу када се вест појавила, Тоне Ванген, шефица полиције округа Нурланд, опуштала се код куће. Одустала је од одмарања тог викенда чим је прочитала причу у медијима.

„Ствар је била веома озбиљна. Та ситуација нам је постала приоритет, а главни циљ је био да спречимо нове случајеве сексуалног злостављања у Тисфјорду. Већ идућег понедељка смо почели да организујемо истрагу."

Вангенова је тражила од свих који су доживели сексуално злостављање, без обзира колико то давно било, да дођу да то пријаве.

„Рекли смо људима да ћемо их озбиљно саслушати и да желимо да разумемо проблем, чак и ако због застарелости није могуће да њихов случај заврши на суду. Али просто нисмо схватали размере проблема."

Полицајац Ашлак Финвик добио је задатак да ступи у контакт са Сами становништвом и да успостави поверење, како би се људи отворили и проговорили о свему.

„Било је компликовано", каже. „Било је много тога са чим полиција претходно није била упозната: родбинске везе, религија.

У Сами култури има елемената из предхришћанских времена. Људи верују у исцељивање, као и у то да шаман може да стекне моћ над особом читањем њеног бола.

Стидели су се да говоре о таквим веровањима због тога што их ми из норвешке перспективе не схватамо, а било им је веома важно да схватимо."

То схватање довело је до прве отпужнице у случају „Тисфјорд", против мушкарца који је приступао женама тврдећи да поседује исцелитељске моћи и моћ да отера зле духове. Он је сексуално напаствовао жртве током сесија „терапије". Осуђен је на казну затвора од пет и по година.

Сами у Норвешкој

Особе које су злостављале Нину Ивершен су до 2016. године већ биле мртве, тако да није било начина да правда буде задовољена на суду.

Она је свеједно драге воље сарађивала са полицијом. Истовремено, у недељама након чланка у „Верденс Ганг", око 40 жртава се обратило за помоћ локалном лекару Фреду Андерсену.

Најмлађа међу њима имала је 10, а најстарија 80 година.

„Била им је потребна огромна медицинска и психијатријска подршка", каже Андерсен. „То је веома велико оптерећење. Млади ће преживети ову ситуацију и из ње изаћи са новом снагом и стеченим самопоштовањем. С друге стране, стари и особе од 50 или 60 година, које су незапослене, а имају психијатријске проблеме, веома пате."

Постављана су неизбежна питања о томе због чега су баш припадници Сами заједнице толико заступљени у овој причи о злостављању. Лаш Магне Адреасен, директор Арана (центра Сами заједнице у Драгу), противи се објашњењу заснованом на културним одликама и карактеристикама.

„Морамо да будемо самокритични, то је свакако тачно. Али то не значи да смо ми као народ криви. Оно што се десило овде у Тисфјорду можемо да упоредимо са #MeToo покретом. Због чега су најмоћније жене света ћутале? Треба ли због тога да их кривимо? Наравно да не. Постојали су добри разлози за ћутање - плашиле су се", каже он.

„Иста ствар се десила и овде. Када би људи стекли утисак да их други слушају, почињали су све више да причају - тако је шест деценија прича изашло на видело одједном."

Полиција је током истраге саслушала више од 1.000 људи: жртава, сведока и починилаца. Међутим, од забележеног 151 случаја у Тисфјорду, само шачица ће их завршити на суду, јер је у већини случајева рок застарелости кривичног гоњења наступио. Услед тога, многе особе које су наводно сексуални злостављачи још увек живе у тој малој и тесно повезаној заједници.

Нина Ивершен недавно је размишљала о томе да се пресели назад у Тисфјорд. Једног поподнева је отишла до Ћопсвика и прошетала по месту. Док је била тамо, видела је три особе оптужене за злостављање у близини капије основне школе.

„Док су деца ишла кући из школе, ти људи су се мотали наоколо. Било је потпуно ужасно", каже.

Полицајац Ашлак Финвик има задатак да надзире све те мушкарце - и неколико жена.

„Разговарали смо са сваким од њих понаособ, било да су Сами или Норвежани. Рекли смо им шта знамо о њима и наложили им да не контактирају са жртвама. Ако би то ипак урадили, можда ћемо их кривично гонити", каже Финвик.

Чини се да у Тисфјорду свако познаје неког повезаног са овом причом - жртву или починиоца. У неким случајевима, починиоци су и сами били жртве.

Ана Куљок, као ђакон Норвешке цркве, организује састанке у малој цркви у Драгу, саграђеној у стилу традиционалне Сами колибе.

„Разговарамо о својим осећањима и томе како да се носимо са њима. Много је туге и беса", каже

Одбацивање злочинаца, међутим, није могућност. Сами култура је инклузивна и вера се заснива на кругу живота који обухвата Бога, људе, животиње и природу.

„Морамо наћи начина да живимо заједно, јер сви смо део круга живота", сматра Куљокова.

Када је полицијски извештај објављен у новембру 2017, шеф полиције Тоне Ванген извинила се становницима Тисфјорда.

„Начин на који је полиција радила до јуна 2016. није био довољно добар", рекла је. „Овај злочин оставио је траг на велики број људи током дугог периода."

Поверење се полако изграђује у Тисфјорду. Одржавају се обуке заштите деце, а норвешка влада финансира пројекте за подстицање јединства и пружање подршке жртвама.

Јавне догађаје сада више посећују и Сами и Норвежани. На концерту посвећеном Сами музици и култури раније у току месеца било је 700 посетилаца.

Градоначелник је приметио још једну промену.

„Људи су далеко љубазнији једни према другима, уопштено гледано. Старају се једни о другима више него раније."

Открића која су се догодила страховито су продрмала тако осетљиву заједницу. За собом су оставила породичне расколе, сломљене животе и најмање два самоубиства. Искуство Нине Ивершен деценијама је било испреплетено са том суморном причом, али као једној од 11 жртава које су испричале своју страну догађаја, коначно јој се чини да се живот креће у правом смеру.

„Данас сам поносна на оно што смо постигли, зато што нас најзад слушају. Остварили смо резултат, јер нам људи верују."