Југославија и Холивуд: Елизабет Тејлор, јахте, авиони, гламур и улога Тита у Сутјесци, пет детаља из живота Ричарда Бартона

Некад се улоге замене.

Британски глумац Ричард Бартон, у партизанској униформи, са петокраком на капи и рањеном левом руком, а поред њега Јосип Броз Тито, доживотни председник социјалистичке Југославије, у оделу с краватом, белим шеширом и наочарима за сунце, попут холивудског глумца.

Ова помало парадоксална фотографија снимљена у лето 1971, на којој су и глумац Харди Кригер, али и прва дама Југославије Јованка Броз и Хамдија Поздерац, председник Скупштине Босне и Херцеговине, једна је од најупечатљивијих са снимања филма Сутјеска у режији Стипе Делића.

Партизански филм који важи за један од најскупљих у историји југословенске кинематографије, довео је у долину реке Сутјеске тадашње највеће холивудске звезде - Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор.

Бартон се уопште није понашао као светска звезда, каже Предраг Пега Поповић, један од сниматеља на овом филму.

Описује га као „врло шармантног" према свима у екипи.

„Бартон је био сјајан за сарадњу, иако су причали да је био подложан алкохолу, али у фази снимања овог филма то није био случај", каже Поповић за ББЦ на српском.

Готово четири деценије после његове смрти, подсећамо на пет детаља из богате биографије сина рудара из Велса, који је захваљујући раскошном таленту и баршунастом баритону досегао звезде.

На том путу је, захваљујући културнoj дипломатији тадашње Југославије, свратио и на Балкан.

У Сутјесци глумио Тита

Тито је инсистирао да га у филму глуми Бартон, а затим је и лично надгледао снимање сцене његовог рањавања у историјски важној бици, пише Југословенска кинотека.

Kада су новинари упитали Бартона како се осећао када му је понуђена улога Јосипа Броза, рекао је:

„Благо речено - уплашио сам се!", наводи се у публикацији Југословенско-амерички односи кроз фото-објектив Музеја Југославије.

Саветовао се са тадашњом супругом, глумицом, Елизабет Тејлор, пре него што је прихватио улогу, рекао је новинарима.

Сматрао је Тита најугледнијим државником новије историје, истичући да је одувек желео да игра неку тако снажну личност на филму.

Бартон је у дневнику записао да је желео да Титова улога буде значајнија, како то не би био класичан партизански или холивудски филм са много експлозија и пушкарања.

Филм је снимљен поводом 30. годишњице од битке на Сутјесци, а сценарио су писали Сергеј Бондарчук, Бранимир Шћепановић и Миљенко Смоје.

У неприступачним планинама Босне и Херцеговине, у долини реке Сутјеске, 1943, током Другог светског рата, Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије је био опкољен заједно са 20.000 бораца, централном болницом и рањеницима.

Иако је пред партизанима био шестоструко јачи непријатељ, Врховни штаб је донео одлуку о пробоју опсаде.

У офанзиви је учествовало 120.000 немачких, италијанских, хрватских и бугарских војника и авијација, које су партизани зауставили, али су претрпели тешке губитке, а сам Тито је рањен.

Поповић, тада 28-годишњи сниматељ друге камере, вршњак је ове славне битке.

Он први пут среће Бартона и Елизабет Тејлор када су стигли на Жабљак, у Црној Гори, на почетку рада на филму.

Боравили су у хотелу у Цавтату, а долетали су хеликоптером на снимања или су стизали у три-четири аутомобила, са шминкерима и гардероберима.

„За мене је најзанимљивија била прослава 30 година почетка револуције и отварање споменика на Тјентишту.

„Тамо су били Ричард Бартон, Лиз Тејлор, Тито, Јованка и около декорисани генерали, делимично учесници, из јединица које су носиле традицију битке на Сутјесци - то је била мало гротескна сцена", каже Поповић уз осмех.

Млади сниматељ, који је у исто време био на одслужењу војног рока, добро је говорио енглески, што му је помогло да успостави личнији однос са славним глумцем.

Пратио је у крупном плану све главне ликове, не само Бартона, већ и Љубу Тадића, који је играо партизанског хероја Саву Ковачевића.

Филм је, каже, сниман на реци Неретви, јер је током летњих и јесењих месеци богатија водом од Сутјеске.

„Посебна занимљивост је била да је Бартон током снимања седео, чекао припрему кадра и читао Дневник револуционара, јер је одмах после тог филма ишао да снима `Убиство Троцког`."

У помало несвакидашњем ангажману у јеку Хладног рата и света подељеног на Запад и Исток, холивудски глумац је играо не само Броза, већ и руског револуционара који је имао значајну улогу у Октобарској револуцији.

„Троцки и Тито у једној недељи и обојица светски познати комунисти", пише и сам Бартон у дневницима, које је водио до смрти 5. августа 1984.

Током деценијама дуге каријере, написао је више од 400.000 речи у нотесима и на цедуљицама, бележећи готово све што му се дешавало.

Снимање у Југославији му је било физички веома заморно, посебно у планинама на висини од око 2.700 метара, али и досадно, што се неретко провлачи у његовом дневнику.

„Наизглед бескрајне експлозије одјекују свуда око нас и на крају сваког дана сам прекривен прљавштином, неком вештачком коју је ставио Рон, а и неком најнеугоднијом природном која се сручи на нас у свом том бомбардовању.

„До вечери имам силне болове од употребе ненавикнутих мишића. Толико да сам пропустио два дана у овом дневнику", писао је Бартон 24. септембра 1971.

Титова најава да ће доћи на филмски сет после отварања споменика на Тјентишту затекла је екипу која је тада била на одмору, препричава Поповић.

„Сви су се били разишли, а ја сам као војник остао у Фочи.

„Онда су јавили да `Тито хоће да гледа снимање` и настала је фрка и јурење редитеља Стипе Делића, који је отишао у Загреб, глумаца, а ја сам чекао тамо", каже Поповић, касније оснивач катедре за филмску камеру на Факултету драмских уметности у Београду..

За дан је све било спремно, чак и стаза којом је стигла Титова свита.

Доживотни југословенски председник гледао је сцену сопственог рањавања.

И тада је снимљена фотографија забележена слика с почетка текста.

Тито је Бартону рекао како му се посебно свиђа његов костим, што је, заправо, била Титова партизанска униформа.

„Снимљена је та сцена где су чак ангажовани и војни авиони који су летели у чувеном профилу (као немачке штуке), надлетали Сутјеску и нас.

„Тито је тад рекао `Богме, ја њима ни данас не верујем`", каже уз осмех Поповић.

Глумац Петар Банићевић дао је глас Бартону за југословенску верзију филма.

„Ангажман је био велики и направљен је филм који је имао и светску дистрибуцију са енглеским називом, мислим да је занимљиво направљен.

„Мислим да је и Тито био задовољан, мада сам био са стране", каже Поповић.

Помало се досађивао са Титом на Брионима

Током неколико месеци снимања 1971. године, Бартон је обишао добар део Југославије.

Свиделе су му се црногорске планине, хрватско приморје, а трудио се да разуме и друштвене прилике, пише у дневнику.

Помиње како је Тито постао синоним за председника у Југославији, попут Јулија Цезара за императора.

Неколико летњих дана су Бартон и Тејлор провели су на тада затвореном за јавност острву Бриони са Титом и Јованком, у њиховој летњој резиденцији.

Бартон описује Јованку као „велику жену, изгледа као да је са села, шармантног и разоружавајућег осмеха", а Тита као „изненађујуће ниског и нежног", кратких руку и ногу, а већим стомаком.

Приметио је да живе у „већем луксузу него било ко", као и да је послуга нервозна док их опслужује.

Обишли су виноград и зоолошки врт, о чему сведочи и фотографија на којој Тито храни слона, а Тејлор и Бартон у пругастим панталонама посматрају.

Били су му досадни дуги говори Тита и Јованке, који нису дозвољавали да их прекину преводиоци, па је разговор губио смисао.

Није му се посебно допадало ни кад му је Тито показивао поклоне добијене из целог света - од народа Судана или из Македоније - а приметио је да тај осећај деле и председникови сарадници.

„Једино је Е (Елизабет) била изузетак, она се баш забављала. Добро је да нисам пио, почео би да постављам незгодна питања", пише помало цинично у дневнику.

Док су се возили у линколн кабриолету, пукла је гума, али је Тито наставио да вози упркос буци која је Бартону страшно ишла на живце.

Поред Тита је седела Тејлор, а позади су, по протоколу, били Бартон и Јованка - можда је распоред седења разљутио Бартона, имајући у виду да је глумачки пар био познат по љубоморним испадима.

Гламурозна и необуздана љубав с Елизабет Тејлор

Живот Ричарда Бартона немогуће је описати без осврта на необуздану љубав са Елизабет Тејлор, холивудском дивом светског ранга, са којом се венчао и развео два пута.

Кад су се упознали, њихова љубав пред камером и ван ње постала је глобална сензација, писао је Ник Дермоди, новинар ББЦ Велс.

Страсти и турбуленције у вези једног од најгламурознијих парова тадашњег џет сета огољени су у његовим дневницима, објављеним пре десетак година.

Прича о Бартону и Тејлор почела је 1963. године када су се упознали током снимања Клеопатре, у то време најскупљег филма у историји.

Улоге које су играли у филму, Марка Антонија и Клеопатре, свакако су допринеле њиховој светској слави.

Бартон је обасипао супругу поклонима, чак јој је купио и приватни авион, али су њихови темпераменти били у сталном сукобу са страшћу коју су будили једно у другом.

Он је био надарени Велшанин коме је бекство у Оксфорд помогло да постане проницљиви и рефлексивни ерудита, али је, како сам каже, остао пробисвет.

Осим нестабилног односа, у Елизабет је нашао партнерку и некога кога може да слуша.

Новембра 1968. написао је:

„Имао сам несвакидашњу срећу целог живота, али највећа срећа од свих је била Елизабет. Она ме је претворила у узорног мушкарца, али не и у цепидлаку, она је дивље узбудљива жена -љубавница, она је стидљива и духовита, али је нико није могао преварити.

„Она је бриљантна глумица, лепша је од порнографских снова, уме да буде арогантна и самовољна, умиљата је и пуна љубави.

„Она је благо, може да трпи кад сам немогућ и моје пијанство, она је онај бол у стомаку када сам далеко од ње и воли ме."

Следеће године је записао:

„Пробудио сам се јутрос око седам. Дуго сам зурио у Елизабет. Држао сам је за руку и љубио нежно. Вероватно ниједна жена не спава тако детињасте лепоте као моја дивна, раздражљива, тешка, нетолерантна жена".

Његова жеља да супрузи дарује све превазилазила је куповину скупих поклона.

Помогао јој је и да добије Оскара који он никада није могао да освоји, иако је седам пута номинован, према речима једног од биографа Мелвина Брега.

Он је за ББЦ испричао да је то очигледно онима који пажљиво погледају како је Бартон подстакао Тејлор у изведби за коју је награђена Оскаром када су играли заједно у драми из 1966. Ко се боји Вирџиније Вулф?

Бартон и Тејлор су били у браку прво од 1964. до 1974. а затим поново од 1975. до 1976.

У браку је био и са Сибил Вилијамс од 1949. до 1963, па са Сузан Хант од 1976. до 1982.

Његове дневнике је наследила Сели Хеј, са којом се венчао 1983, годину дана пре него што је умро у Швајцарској.

Холивудска звезда која се стидела што је глумац

Глумио је у десетинама филмова, међу којима су 1984, Вагнер, Коњи, Истеривач ђавола 2, Хамлет, Клеопатра и Најдужи дан, али и у Шекспировим драмама.

У младости се посветио глумачком послу, трудећи се да из говора истргне велшки акценат.

Али је остао поносан на сопствено порекло: „Наши гласови се рађају са прашином из рудника и кишом", рећи ће једном.

У дневницима се често провлачи и опаска која га је пратила током целог живота - да је некако прокоцкао таленат радећи за велике холивудске новце, иако су многи прижељкивали да настави да игра у позоришту, у Лондону, а не на њујоршком Бродвеју.

У августу 1971. написао је:

„Скоро потпуно сам незаинтересован за сопствену каријеру, прошлу, садашњу или будућу. Целог живота мислим да сам се потајно стидео што сам глумац и, што сам старији, све више се стидим.

„И мислим да се то претвара у чврсто уверење да је особа која глуми неко други."

Дневнике је 2012. приредио велшки професор историје Крис Вилијамс, наводећи да му је то био један од највреднијих истраживачких пројеката.

„Очекивао сам да ће бити помало помпезан, помало хвалисав, али звучи као неко приземан.

„Стално се штипа и као да каже 'како се све ово десило мени, обичном дечаку из рударске долине у јужном Велсу и ево ме - ожењен најлепшом женом на свету, имам све ове паре, јахту, авион и све ове куће широм света'?", рекао је Вилијамс за ББЦ.

Из записа се види и да је стално читао, а баш као о југословенским приликама, занимале су га светска историја и политика.

Бринуо је о загађењу природе, док то питање још није било свеприсутно.

Проблем са пићем

Занимале су га и неке штетније ствари.

Неизоставни део слике о њему су године обојене алкохолизмом.

Умало није умро од прекомерног опијања жестоким пићима 1974, писао је велшки писац Фил Карадис за ББЦ.

Чак и пре тога, 1970, лекари су га упозорили да му је бубрег увећан, што ће му стварати велике проблеме у наредним годинама.

Бартон је решио да игнорише тај савет.

Тврдио је да је много пио са 12 година - и пушио.

Није их се одрекао до краја живота.

У једном тренутку, Бартон је пио три боце вотке дневно и, иако је покушавао да избегне, морао је на одвикавања од алкохола, као и многе друге филмске звезде.

Током рада на филму The Klansman, многе његове сцене су биле снимљене док је седео или лежао јер није могао да стоји.

Чинило се да је Бартона стално мучило и здравље.

Боловао је од артритиса, дерматитиса и, готово неизбежне, цирозе јетре.

Иако је његова смрт у 58. години изненадила многе, Бартон се дуго жалио на јаке болове у врату. На крају је подлегао великом крварењу у мозгу.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]