Југославија, историја и наука: Физичар Бранко Лаловић - пионир соларне енергетике „који је зрачио“

У лонцу се крчка пасуљ.

Без струје, без ватре.

Прикачен је на усправни, велики метални тањир са огледалцима благо заокренут ка Сунцу, налик на светлуцаву сателитску антену која стоји на земљи.

Овако је примену соларне енергије новинарима још пре четири деценије демонстрирао физичар Бранко Лаловић.

Такозвани 'соларни пасуљ' кувао се у Винчи испред Лаловићеве Виле Сунце где је овај дугогодишњи сарадник Института за нуклеарну енергију изводио многе експерименте.

На обронцима Београда, у месту познатом по праисторијском археолошком налазишту из млађег каменог доба, радио је у специјализованој „010" лабораторији за експерименталну физику, наводи се у недавно објављеној књизи о њему „Ратник Сунца".

Иако првобитно нуклеарни физичар, од седамдесетих година почео је да шири идеје предавањима о коришћењу сунчевог зрачења за грејање воде и добијање електричне енергије.

„Професор Лаловић је пионир савремене соларне енергетике у Србији и Југославији.

„То је човек који је исто као и Роберт Опенхајмер, отац атомске бомбе у Америци, направио отклон од коришћења нуклеарног зрачења и атомске бомбе због њихове разорне моћи", каже Томислав Павловић, професор физике на Природно-математичком факултету (ПМФ) Универзитета у Нишу у пензији.

Роберт Опенхајмер, амерички физичар, био је током Другог светског рата на челу истраживачког тима за израду атомске бомбе, да би касније био против тога.

Сличан пут у југословенским оквирима прешао је и Лаловић.

Магнет за слушаоце

Док је Лаловић предавао на ПМФ-у у Нишу, Павловић му је био асистент од 1976. године.

„Изузетно добар и скроман човек, коректан и увек спреман да помогне и са којим је могло о свему да се разговара, био је образован и имао ширину.

„Гостовао је на телевизијама, често су га позивали - зрачио је", каже његов некадашњи сарадник.

Тако је, додаје, инспирисао и многе младе људе да се баве науком.

Устајао је када говори, а слушаоци су нетремице пратили његова излагања било у телевизијским студијима, у амфитеатрима или дневној соби, описује Живојин Петровић, аутор књиге о Лаловићевом животу и раду.

„Био је човек пун акције, харизме, магнет за слушаоце.

„Отворених уста бисмо слушали његова излагања, не само научна, већ и обична, животна", каже Петровић за ББЦ на српском.

Овај директор регионалног ТВ канала за науку и уметност Брејнз (Brainz), за Лаловића је везан приватно - он му је био ујак.

Петровићева мајка, лекарка, била је рођена Лаловићева сестра.

Породична жеља да се одужи ујаку, али и потреба да шира јавност сазна за њега подстакла су га да напише књигу када је пред пандемију добио хрпу Лаловићеве личне документације од заједничких рођака из Америке.

И на разговор за ББЦ донео је Лаловићеву велику браон торбу, крцату папирима, рукописима и црно-белим фотографијама овог физичара.

Документација је још 1988. намењена Петровићу, али је тек 2019. стигла до њега.

Физичар је пред смрт живео са њима, а Петровић се присећа епизоде пред одлазак Лаловића на лечење у Војно-медицинској академији у Београду.

„На изласку из стана, показао ми је на ћошак његове собе, која је била до моје, делили смо зид и рекао ми је: 'Жикс, ово је за тебе, чувај, једног дана ћеш можда користити'", препричава.

Тад као матурант, каже, није био свестан колико је ујаков рад вредан.

Због многих осетљивих детаља, од којих су неке носиле ознаку тајности, док је Живoјин био у војсци, његови родитељи су торбу послали у Америку код рођака.

С поносом је отвара и показује ми све детаљно, вадећи из провидне фолије чак и прототип соларне ћелије - од посебног материјала аморфног силицијума коју је израдио Лаловић.

Пружа ми сиву танку плочу са три тачке одозго.

„Американци су лудовали за тим производом, ово видимо да сада стоји на крововима, а он је то патентирао почетком осамдесетих.

„Данас се производи у побољшаном технолошком смислу, али је основа она коју је он осмислио", каже Петровић.

Ширио научну „заразу"

Лаловић је, каже, био „невероватан човек" који је свакоме умео да објасни и најсложеније научне ствари.

„То је било врло значајно и за нас који смо били клинци и за људе који нису били упућени у науку.

„Ширио је научну заразу, тако сам и ја заражен клицом технологије, електронике и технике", каже Петровић.

И сам је као тинејџер држао сервис електронике у приземљу куће, где му је ујак често свраћао.

Лаловић је предавао на три универзитета у Београду, Нишу и Приштини, а како каже његов сестрић, био је толико омиљен да су на његова предавања долазили и студенти са других факултета.

„Посебно је био познат по томе што је био први промотер науке, па су га љубоморне колеге прозвале 'естрадним физичарем'.

„А он је само желео да науку приближи обичним грађанима, што је и учинио кроз писање у часопису 'Галаксија' и гостовања у медијима", каже Петровић.

Никад актуелнији

Лаловићев рад је посебно значајан ако се посматра у контексту данашњег времена - када смо еколошки свеснији, а енергетски врло ограничени.

„Његов рад из педесетих година где помиње и сунчеву енергију, нове транзисторе и електронику је био практично пола века пре стварних догађаја.

„Тад почиње изучавање сунчеве енергије, али је под великим притиском нафтног лобија заустављено и прикочено", каже Петровић.

Нафтним компанијама, истиче, није било у интересу да се развија алтернатива њиховом гориву.

То се, додаје, мења тек помало последњих година када почињу озбиљније инвестиције у соларну енергију.

Добијање енегије из Сунца је актуелизовано и током текућег рата у Украјини и могуће енергетске кризе, ако престане или буде отежана набавка гаса који служи за грејање домаћинстава.

„Нафта полако нестаје, руда полако нестаје, потрошили смо све што смо могли да нађемо.

„Да је човечанство педесетих кренуло максимално да улаже у соларну енергију, данас бисмо сви живели од Сунца", каже Петровић.

Та теоретска замисао и даље није технолошки могућа, ипак.

Да дочара снагу и величину Сунца користи паралелу - оно је као кошаркашка лопта, а Земља величина зрна соли.

„Та бесплатна енергија нам долази сваки дан, а ми се кријемо од ње и стављамо сунцобране, и копамо руду да бисмо се грејали", каже Петровић.

Како је ишао пут Бранка Лаловића?

Бранислав Бранко Лаловић је рођен 17. фебруара 1928. године у Увцу код Прибоја као једно од шесторо деце.

Основну школу је завршио у селу Шековићи, а гимназију у Сарајеву.

Студије на Електротехничком факултету у Београду уписује 1947. и завршава га са високим оценама.

Четири године касније, 1951, запошљава се у престижној лабораторији за физику Института који у то време носи име народног хероја Борис Кидрич где ради до пензије 1985.

„У то време је Винча је била сила, кад тамо одете, идете у светионик науке", описује професор у пензији Томислав Павловић.

Из Института у Винчи нису били расположени да говоре за ББЦ.

Лаловић је 1958. године био на стручном усавршавању на Универзитету у Глазгову где је одбранио докторску дисертацију, а деценију касније боравио је на усавршавању у Торонту.

Током рада у Винчи деценијама је делио канцеларију са Владимиром Ајдачићем, кумом и једним од најближих пријатеља.

Ајдачић га је годину дана после смрти описао као човека продорног погледа и „научника који је померио стену".

„Бранко је био пре свега човек жељан сазнања, бескрајно радознао, човек који је тежио одгонетању најтежих проблема, племенити научник у оном ајнштајновском смислу.

„Он није тражио меко дрво да би у њему пробушио велики број рупа, већ оно чворновато да би у њему направио само једну", цитирају се Ајдачићеве речи у књизи.

Највећи успех у Нишу

Лаловић је био нуклеарни физичар и његов тим у Винчи развио је детектор нуклеарног зрачења који је десет или сто пута био осетљивији од тадашњих у свету.

„Тај детектор може да уочи присуство радиоактивног зрачења у некој средини много боље него до тада познати у свету.

„На пример, ако имате радиоактивни уран, не уранијум како се неправилно говори, у деловима бомби или шрапнелима, помоћу тог детектора можете да откријете зрачење у ваздуху, води или земљи", наводи Павловић.

Ипак, највећи практични успех у каријери Лаловић је постигао у Нишу кад је сарађивао са Павловићем.

Овај рођени Нишлија спојио је професора са челницима Електронске индустрије Ниш и фабриком за прераду алуминијума „Ниссал".

Тако су идеје добиле реализацију.

„Урађен је прототип, затим је почела и серијска производња колектора сунчевог зрачења за загревање воде са спектрално селективним апсорбером.

„То је танка, црна превлака преко алуминијума која за 30 одсто повећава ефикасност", објашњава Павловић.

Да се усаврши и детаљније проучава особине тих превлака, Лаловић га шаље на амерички Универзитет у Принстону.

Узорке носи из лабораторије у Нишу.

У Америци је сарађивао и са Алексом Игнатијевим, са Департмана за физику Универзитета у Хјустону, где је била једна од водећих лабораторија за ту област.

Докторирао је на Електротехничком факултету у Београду.

„Резултат свега тога у практичном смислу је врло квалитетан колектор сунчевог зрачења који спада у водеће те врсте у свету.

„Он је скупљао енергију и загревао воду", каже Павловић.

Таквог колектора није било у Југославији у то време.

„То смо урадили од нуле до прототипа и комерцијалне производње", додаје.

Фабрика Ниссал је од 1984. до 1987. производила и продавала колектор на југословенском тржишту, а после приватизације фирме нови власник је од тога одустао.

Павловић и Лаловић су радили и на хибридном колектору сунчевог зрачења - који би правио топлотну, али и електричну енергију.

На том пројекту су сарађивали са америчком компанијом „Кронар" из Принстона.

„Са власником те компаније Золтаном Кишом професор Лаловић је имао лепе односе.

„Од Киша смо добили соларне ћелије и стигле су у Ниссал у Нишу, било је речи да се направи 12 хибридних колектора за Американце, 12 за нас.

„Али преварили су нас у Ниссалу, нису ништа урадили", препричава Павловић.

Соларне ћелије су стајале у подрумима, далеко од производних трака и сунчеве светлости.

Убрзо потом, Лаловић је преминуо.

За живота су успели да направе само прототип од алуминијума и стакла који је он испитивао у Винчи, али до комерцијалне производње није дошло.

Соларна енергија данас

Дејан Ристановић, данас главни уредник магазина ПЦ Прес, осамдесетих година је писао за часопис Галаксија у чијој редакцији је два или три пута срео професора Лаловића.

Сећа га се као веома љубазног човека, али тадашњи научни саветник у Винчи и средњошколац нису много дискутовали.

„Знам да је био јако уважен у редакцији, и да је написао специјално издање Соларне куће, које је преломљено у тада невероватно луксузној штампи и сећам се да је постигло комерцијални успех.

„Али и толико скупо да га сиротим сарадницима попут мене нису чак ни дали", присећа се Ристановић.

Купио га је и прочитао поново четири деценије пошто је објављено 2021. године.

„Просто је било испред свог времена, тада нису постојали материјали који би омогућили да се сунчева енергија искористи за било шта осим грејања воде.

„Али свакако пионирско штиво", наводи Ристановић у писаном одговору за ББЦ.

Тог издања се сетио када је 2021. писао текст поводом доношења Закона о коришћењу обновљивих извора енергије и подстицајима за коришћење и производњу струје из соларне и енергије ветра.

Колико Сунца добија свако од нас?

Гасовита кугла на далек пут до Земље сваког секунда шаље огромну количину енергије.

Колика је та енергија ужарене џиновске звезде - Сунца, Ристановић на сајту ПЦ Прес је представио пластично, на примеру просечне куће усред лета.

„На кров површине 50 квадрата за шест топлих сати летњег дана `падне` око 288 киловата снаге, што угрубо представља 10 пута више енергије него што просечно домаћинство потроши струје за читав дан (неких 30 киловат часова).

„Ако је облачно, кров ће за исто време примити само 28 кW - кад би се све то претворило у електричну енергију и када би било рационалног начина да се вишак негде акумулира како бисмо имали струје и ноћу, не бисмо морали ни да размишљамо о прикључку на јавну електричну мрежу", наводи Ристановић.

У свету је први пут прошле године та бројка достигла 10 одсто укупне електричне енергије, а стручњаци говоре да потражња стално расте.

О соларној архитектури је још пре четири деценије размишљао Лаловић.

Схватио је да би правим распоредом прозора, соларним панелима, али и неком врстом стакленог предсобља и окренутости целе куће Сунцу могло да се уштеди 30 одсто за енергију домаћинства.

„То би била уштеда и за домаћинство и за државу.

„Он је осмислио да кућа буде пријатељ са Сунцем и такве соларне куће су доживеле експанзију у Југославији, направљено их је око хиљаду", каже Петровић.

По том систему је саградио и Вилу Сунце у Гроцкој надомак Београда где је са браћом и сестром изградио породичну кућу.

Изненадна пензија

Лаловић је рано пензионисан са 57 година, наводно због бенефицираног радног стажа иако су му урачунати и војни рок и школовање у иностранству.

Случајно или не, баш те године је објавио намеру да са Американцима, али и домаћим фирмама попут ваљевског „Елинда" започне изградњу соларне електране снаге од сто киловата у Купарима код Дубровника.

„У то време кад вас пензионишу, губите прилаз и лабораторијама и фондовима.

„То га је веома погодило, али и ширу јавност, нашао сам податке да су посланици у скупштини постављали питања зашто је пензионисан", каже Петровић.

Две године касније је преминуо од галопирајуће леукемије 23. октобра 1988.

Договорене фабрике нису никад почеле рад, а Југославију ће убрзо задесити крвави распад.

Соларне електране појављују се на Балкану масовније тек у 21. веку.

„Њега су прерано пензионисали јер је био противник градње нуклеарних централа у Југославији, а посебно у Србији.

„У држави, и у Винчи био је јак лоби и хтели су да га склоне", тврди Павловић.

После Лаловићеве смрти на темељима његовог рада појављују се лабораторије за соларну енергетику на факултетима у Зрењанину, у Нишу, Крагујевцу и Београду.

Противник нуклеарне енергије

Томислав Павловић се и сад живо сећа Лаловићевог предавања у Нишу и готово пророчког коментара једне учитељице пред пензијом у публици.

Говорило се о штетности нуклеарне енергије и она се јавила за реч.

Испричала је да у Алексинцу има баштицу где гаји поврће.

„Казала је 'не бих волела да се деси негде нешто, а да радиоактивни облак то зрачење пренесе до моје баште и да на моје поврће падне радиоактивна киша'.

„То се десило - неколико месеци после тога био је Чернобиљ", каже Павловић.

Нуклеарна катастрофа у Чернобиљу сматра се најгором у историји.

Експлозија у четвртој погонској јединици нуклеарне електране довела је до испуштања радиоактивних супстанци у 400 пута већој количини него што је то био случај када је бачена атомска бомба на Хирошиму 1945. године.

Рачунајући период од две деценије после катастрофе, процењује се да је директно или индиректно, експлозија у Чернобиљу однела око 200.000 живота.

Набавка неке врсте модернијих малих нуклеарних електрана помињале су власти у Србији и недавно посла колапса термоелектране у Обреновцу.

„Оне су безбедније, али су и даље прескупе и проблематичне због одлагања отпада, а и потребно ју је хранити и тражити дозволу за набавку руде урана.

„За сунчеву енергију не морате никог да питате. `Сунце сија свакоме`, то је Бранко мени стално говорио", каже Петровић.

Коришћење нуклеарне енергије не искључује и употребу обновљивих зеленијих извора.

Први пут је ове године Америка већи буџет одвојила за соларну него за нуклеарну енергију, наводи Петровић податак до ког је дошао током истраживања.

У Србији је тренутно не постоји регулаторни и административни оквир који би уредио изградњу и рад нуклеарних електрана, а тек 27 одсто струје производи се из обновљивих извора енергије.

Међутим, кад се изузму велике хидроелектране попут Ђердапа и Перућца, од биомасе, геотермалних извора и соларне енергије, производи се свега четири до пет одсто струје, подаци су Владе Србије од јануара 2021.

'Лаловићево време тек долази'

Петровић предлаже да нека соларна електрана од оних које сад ничу по Србији понесе име Бранка Лаловића, јер његово време „тек долази".

За Лаловића каже да је данас „апсолутно заборављен и скрајнут" у домаћој јавности, осим у ужим стручним круговима, али да се изненадио ставом странаца.

Био је присутан током недавног отварања тендера за изградњу соларних панела у Београду. Понуде су представљали Кинези, Немци и Американци.

„Када је на ред дошао Американац прво је рекао: 'Мени је велика част што сам у земљи одакле потиче Бранко Лаловић, по коме ми и дан данас производимо соларне панеле'.

„Остао сам у шоку, нисам могао да верујем да се то дешава 40 година касније, а они су дошли нама то да продају", препричава Петровић.

Да исправи оно што сматра неправдом, платио је да се у бронзи изради споменик Лаловићу, радио га је вајар Томо Коматина и биста тренутно у стану чека згодно место да се постави.

„Србија је имала научног дива и све ово је покушај да вратимо бар његов дух у живот и сећање", закључује Петровић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]