Лајв Ејд и „За милион година: Музиком у помоћ

„Дан када је рокенрол променио свет“ - пре тачно 35 година, на стадионима Вембли у Лондону и Џон Кенеди у Филаделфији у Америци, десетине најпознатијих музичких звезда удружиле су гласове и инструменте у до тада јединственој акцији јединственог циља - помоћи гладнима у Африци.

Током преноса концерата са оба стадиона, емитована је и песма југословенских рок звезда, „За милион година“, настала у мају те 1985. године.

„То је последњи артефакт бивше Југославије, у којој су музичари из свих република узели учешће. После тога ништа више није било заједничко и знамо како се завршила судбина те Југославије“, каже за ББЦ на српском композитор песме Драган Илић.

Шест година после снимања песме у којој је учествовало више од 40 најпознатијих музичара са ових простора, почео је крвави распад Југославије.

Како је све почело

Пројекат Live Aid реализован је неверовaтном брзином – за само неколико месеци, у време када није било ни мејлова, ни мобилних телефона.

Све је почело када је музичар Боб Гелдоф на ББЦ вестима чуо колико људи је гладно у Африци, посебно у Етиопији. Помислио је да би музичари могли да учине нешто како би се њихове патње смањиле.

Заједно са Миџом Јуром, компоновао је песму Do They Know It's Christmas („Знају ли да је Божић") како би прикупили новац и хуманитарну помоћ за Африку.

Окупили су велики број музичких звезда и као Бенд Ејд у децембру 1984. објавили песму, која је постала најпродаванији сингл у Великој Британији. Од продаје је прикупљено осам милиона фунти.

Убрзо су и у Америци Мајкл Џексон, Лајонел Ричи и Квинси Џонс, уз Тину Тарнер, Дајану Рос, Бруса Спрингстина, Стивија Вондера и других, снимили сингл We are the World (Ми смо свет).

Тако се дошло и на идеју о глобалном хуманитарном концерту који је окупио готово сва највећа музичка имена тог доба.

Тај талас запљуснуће и Балкан.

Драган Илић и Младен Поповић били су 1980-тих уредници култне музичке емисије „Хит месеца“ на тадашњој телевизији Београд.

Илић сведочи да му је, сада покојни, Младен предложио да се укључе у светску акцију и направе песму како би помогли деци у Африци.

„Идеја се јавила спонтано. Желели смо да будемо део света, коме тада и јесмо припадали и културолошки и цивилизацијски и географски, како год хоћете.

„То је било неко друго време“, са сетом додаје Илић.

Поповић је написао текст, а Илић музику.

„Чини ми се да сам урадио много велику ствар и чини ми се да ће ме по томе памтити неке потоње генерације“, каже Илић.

Без било какве накнаде, окупљени у Ју рок мисији певали су Оливер Мандић, Здравко Чолић, Марина Перазић, Бајага, Жељко Бебек, Слађана Милошевић, Дадо Топић, Масимо Савић. Зоран Предин, Влада Дивљан, Снежана Мишковић Викторија, Ања Рупел, Пеђа Д'Бој, Влатко Стефановски, Срђан Шапер, Јура Стублић, Аки Ракхимовски, Дејан Цукић и многи други.

„Иако то није једноставно ни данас, а није било и тада, све је урађено за три дана и била је невероватно добра атмосфера“, додаје Илић.

Како је било учествовати?

„Мало је рећи да је то било позитивно искуство, све што се десило тада било је магично“, сећа се певачица Марина Перазић.

Додаје да су све колеге биле одушевљене идејом и да су са задовољством окупили. Ником, каже, није прорадила сујета.

Била је у шоку кад су јој рекли да је добила соло деоницу.

„То ми је било 'вау'. И сад кад се сетим делује ми као неки сан“, истиче Перазић, док усхићено описује како је било наступати раме уз раме са тинејџерским идолима.

„И сад кад видим Даду Топића, ја сам опет девојчица од 15 година. Он је мој идол из детињства, као и Слађана Милошевић, а те 1985. ја сам певала поред њих“, каже Перазић која данас живи у Ријеци у Хрватској.

Били су свесни да раде нешто велико, али нису знали до које мере ће бити велико.

„Показали смо изглед Југославије каква је она тада заиста била. Осећала се та срећа што смо заједно, што имамо прилике да се дружимо“, каже Перазић.

Маракана, па Вембли

Снимили су плочу, чији омот је радио Југослав Влаховић, а убрзо и спот у режији Мише Вукобратовића.

На снимање су дошли и Горан Бреговић и Бора Ђорђевић који нису певали.

Креативни и маркетиншки допринос дао је Петар Поповић, тадашњи уредник магазина Рок уз који је плоча продата у 100.000 примерака.

Сав приход је уплаћен југословенском огранку Уницефа, негде око 260.000 долара, каже Поповић за ББЦ.

Већ 15. јуна на Маракани је одржан хуманитарни концерт, који је трајао девет сати.

„Све то показује колико је Југославија тад била велика.

„Не треба заборавити да је тај концерт први такав у свету и од њега је зарађено око 250.000 долара“, каже Поповић.

За некадашњег члана групе Идоли Срђана Шапера, концерт је био у другом плану у односу на песму и спот.

„Песма је била добра на нивоу Гелдофове и то је било битно, као што је и наша музика у том тренутку, пре свега нови талас, била на светском нивоу“, каже Шапер у писаној изјави за ББЦ.

„Било је занимљиво бити тако брзо у нечему што се тицало читавог света. Тада смо се осећали грађанима света, а и цео свет је био пријатније место“, додаје он.

Дан кад је рокенрол променио свет

Легендарни концерт је почео у подне 13. јула 1985. у Лондону са фанфарама за принца Чарлса и принцезу Дајану. Сваки бенд имао је 17 минута за наступ и сви су свирали без хонорара.

Фил Колинс је чак успео да наступи на обе сцене – и у Британији и у Америци.

Концертни маратон је трајао 16 сати, а укључивали су се и уметници, не само из Југославије, већ из Јапана, Аустралије, Холандије, Русије и Немачке.

Процена је да је ТВ пренос уживо гледало милијарду и по гледалаца у 160 земаља широм света, а прикупљено је више од 110 милиона фунти.

Бобу Гелдофу је наредне године додељена титула витеза у Великој Британији.

„За милион година“ на Вемблију

Месец дана после концерта на београдској Маракани, на Вемблију је приказана југословенска песма За милион година, на српском језику.

„Кад је та песма засвирала на Вембли стадиону невероватно сам био поносан, ево сад се јежим кад о томе причам“, истиче Илић.

„На крају преноса сви су тапшали и певали на стадиону. То је прво светско укључење југословенске рок музике у светску сцену“, сећа се Поповић.

То је, каже, била потврда тврдњи да се тадашња југословенска музичка сцена могла сврстати међу пет најбољих у свету.

Шест година касније другачија слика

„Тај пројекат је генерално успео, иако пројекат Југославије није успео“, додаје Илић.

Поповић изводи рачуницу да је за само неколико месеци Ју рок мисија сакупила више од пола милиона долара, а да је годишње Југославија као држава издвајала за Уницеф упола мање новца.

Лично му се писмом захвалио председник Уницефа, као шефу организационог одбора манифестације.

„Мене приватно то чини богатим човеком. Кад умрете, знате да сте урадили нешто важно“, истиче Поповић.

Радили су, каже, из убеђења и веровали да им је то дужност, јер су одрасли и васпитавани у духу заједништва и давања.

Убрзо, све ће изгледати другачије.

Југославија, која је деценијама издвајала новац за Уницеф, 1992. постаће прималац помоћи.

Распад заједничке државе почеће у Хрватској, а затим и Босни и Херцеговини.

Седам година после оне „свејугословенске манифестације“, Поповић је помоћ Уницефа носио у разорени Вуковар.

„Можете то замислите, овде сте били део нечег великог, а после седам година не шаљете помоћ на рог Африке, него на 150 километара од Београда у две школе и болницу.

„Колико је мало времена протекло од нечег што је веома велико до нечег што је веома потресно“, наводи рок критичар.

Марина Перазић је убрзо после Ју рок мисије отишла у Америку где је започела неко ново поглавље живота – тамо је остала девет година, док су на Балкану беснели ратови.

„Ово као да је било пре милион година“, наводи она.

Спот „За милион година“ буди успомене и код Шапера, који из музичких одавно упловио у воде маркетинга у Београду.

„Данас кад видим тај снимак видим како је Југославија била добро решење и колико смо лако продали и прошлост и будућност“, истиче Шапер.

Песма живи и даље

Ова песма се и 2020. може чути на радио и ТВ станицама, те и даље доноси неки новац и помаже људима, што је била основна намена.

Приход од ауторских права Илић, како наводи, и даље уплаћује онима којима је најпотребније.

Он за себе каже да је „чувар ватре“, јер се годинама брине да се песма „не арчи“ превише, а већ три и по деценије добија позиве и понуде од разних колега за обрадом нумере или неког дела.

Последњи пут је то било за време карантина због пандемије корона вируса када су се савремени музичари и глумци окупили и снимили ову песму из својих домова за РТС.

„Можда наивно, али ја верујем да би (оригинални) певачи и данас пристали да се окупе. Међу музичарима нису постојале границе, музика повезује људе, политика их дели“, закључује Илић.

Пратите нас на Фејсбукуи Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]