Милован Ђилас: „Црногорац, Србин и Југословен који по значају далеко превазилази југословенске оквире“

У случају Милована Ђиласа може се рећи да се ради о личности значајној за сва времена, а не само за 2020. годину, из неколико разлога.

Значај првог југословенског дисидента анализира историчар и професор Дејан Ђокић са колеџа Голдсмитс Универзитета у Лондону за ББЦ на српском.

Прво, Ђилас је револуционар, борац против фашизма, за праведније, мултикултурно, мултинационално друштво, за Југославију организовану као федерацију једнаких народа у којој националне мањине имају сва права. Али не само он, цела његова породица се бори у рату, и скоро сви гину.

Његов старији брат Алекса-Бећо је погинуо 1941; проглашен је за народног хероја и по њему су назване једна основна школа у Мојковцу и културно-уметничко друштво у Бијелом Пољу.

Млађи брат Миливоје-Мињо је стрељан на Бањици 1942, а исте године су четници убили њихову сестру Добрану.

На крају, њихов отац Никола 1943. године гине у борби са балистима на Kосову. Милован-Ђидо, упркос свему томе, се не понаша осветнички ни током ни после рата па, на пример, не дозвољава да се убице његовог оца стрељају.

Ради се дакле о једној херојској породици која је заиста много страдала и дала у борби за ослобођење и (поновно) уједињење Југославије.

Ђилас је касније био критичар монопола једне партије, залагао се за демократизацију друштва, сарадњу са светом, али и за независност малих народа какви су били Југословени, односно мањих држава као што је била Југославија.

Друго, Милован Ђилас је био неко ко је због својих идеала био спреман да жртвује слободу и живот.

Робијао је у обе Југославије, а током Другог светског рата је био кључни актер најважнијих догађаја и битака које су обележиле Народноослободилачки рат.

Ово последње вероватно мало ко зна, пошто је након сукоба са Титом и партијом 1954. Ђилас био принуђен да иступи из партије, а онда је практично избрисан из њене историје и историје земље коју је он, заједно са осталима у врху Kомунистичке партије Југославије, ослобађао и стварао.

Треће, Ђилас је био спреман да се се бори за власт из идеала и да се онда одрекне власти због идеала - и прво, а посебно ово друго су права реткост у нашој средини, али и шире.

Kао један од најближих Титових сарадника у једнопартијском систему тадашње Југославије, власт коју је имао Ђилас није била мала.

Био је незаинтересован за материјалну добит. Погледајте, на пример, како се облачио и како је релативно скромно живео док је био на власти и упоредите то са стилом живота не само Тита, него и већине осталих руководилаца (како се тада говорило).

То формирање 'нове класе', како ју је Ђилас назвао у његовом најважнијем, истоименом делу, је довело до сукоба у врху партије, односно до разлаза Ђиласа и свих осталих, пре свега Тита.

Једино су му у почетку изразили јавну подршку Владимир Дедијер и Митра Митровић, Милованова прва и тада већ бивша супруга, мада има основа да се закључи да су његове идеје наишле на много ширу подршку у земљи.

Ђилас је сав хонорар од Нове класе, око пола милиона америчких долара, поклонио фондацији Швајцер (Schweitzer), за изградњу болнице у данашњем Габону. Нажалост, његов амерички издавач је прогласио банкрот и тај новац је изгубљен.

Погледајте какви су политичари данас на власти или у опозицији у Србији, у којој је Ђилас провео највећи део живота, у његовој родној Црној Гори, или у осталим државама наследницама Југославије и упоредите са форматом овог човека.

Ако је тачно да сваки народ заслужује власт какву има, онда се може рећи и да исто тако заслужује и опозицију коју има.

Ово вреди за социјалистичку Југославију колико и за данашњу Србију, Црну Гору и остале државе у региону.

На крају, али не и најмање важно, Ђилас је као дисидент писао критички, али никада са мржњом и осветнички према режиму који је и сам градио и према некадашњим друговима који су га се не само одрекли него послали у тамницу.

Он није бежао ни од сопствене одговорности - иако се то ретко говори, запањујућа је заправо доза искрености и самокритичности у Ђиласовим мемоарским делима.

Он јесте постао не-комуниста самим тим што се залагао за увођење вишепартијског система, али није био анти-комуниста (себе је описивао као демократског социјалисту).

Његова биографија Тита, објављена почетком 1980-тих на енглеском (све његове књиге после пада с власти су писане на српском, али објављене прво на енглеском, јер нико у земљи није могао да их објави) и данас је једна од најбољих и најбалансиранијих биографија некадашњег југословенског председника.

Емиграција и либерали

Мислим да га је таква политичка филозофија приближила групи српских и југословенских демократа у емиграцији, људи као што су били Десимир Тошић, који је уређивао лист Наша реч и први објавио радове дисидента Ђиласа на језику на којем су написани.

Ту је и Ване Ивановић, један од твораца Југославенске алтернативе, иначе бизнисмен, дипломата, добротвор, некадашњи Олимпијац и велики заговорник Југославије.

Они су живели у Лондону, где им се придружио Милованов син Алекса, који је као бриљантни студент филозофије и социологије студирао прво у Немачкој па затим у Британији, на Лондонском универзитету - на колеџима Биркбек и Лондонској школи економије (ЛСЕ), где је докторирао.

Након распада Југославије о Ђиласу и његовом дисиденству су позитивно писали некадашњи либерални српски и југословенски комунистички политичари попут Латинке Перовић, Светозара Вукмановића-Темпа, Мијалка Тодоровића, Мирка Тепавца и Лазара Kолишевског.

Они су у поразу Ђиласових идеја, које су можда биле превише радикалне за време у ком су се појавиле, видели корене будуће југословенске трагедије кризе и распада система и земље.

Kада је реч о академским и интелектуалним круговима, Милован Ђилас јесте значајан и његове књиге су део обавезне литературе на студијама политикологије и историје на водећим британским и америчким универзитетима.

Ја сам се, рецимо, са Ђиласом 'упознао' тек као студент историје на Лондонској школи за словенске и источноевропске студије.

Између осталих предмета, изучавао сам Руску револуцију и историју СССР код професора Роберта Сервиса (после је прешао на Оксфорд), који је Ђиласову књигу Сусрети са Стаљином уврстио у обавезну литературу за овај предмет.

Предмети из историје Југославије и источне Европе које држим на мом садашњем колеџу Голдсмитс, Универзитета у Лондону, изучавају Ђиласово дисиденство.

Ђиласови мемоари су обавезна литература за историју међуратне Југославије, Другог и светског рата у окупираној Југославији и доласка на власт KПЈ после рата.

Моји студенти, дакле, студирају Ђиласово дело и читају његове књиге.

Не кажем да су после завршених основних студија, на којима изучавају и многе друге предмете из британске, западноевропске, афричке, азијске и блискоисточне историје, они стручњаци за Ђиласа, Југославију и Балкан, али свакако имају прилику да читају и да критички размишљају о најважнијим питањима и темама из наше историје, истовремено их стављајући у шири европски и глобални контекст.

Kао млади доцент историје на Биркбеку (такође део Лондонског универзитета) почетком овог века сам о Ђиласу разговарао са еминентним историчарима и колегама Ериком Хобсбомом и Марком Мазауером.

Обојица су одлично познавали Ђиласове књиге и користили их у својим радовима, и успут се дивили његовом делу, као и, на пример, још један велики британски историчар Тони Џад.

Стварао историју Европе и о њој писао

Мазауера сам, иначе, упознао неколико година раније, на промоцији његове сада већ класичне историје Европе у 20. веку (Dark Continent), на лондонском Институту за историјска истраживања.

Он је тада у краћем излагању издвојио Милована Ђиласа као једног од само неколико људи који су успели да постигну наизглед немогуће: да стварају историју Европе а после о тим догађајима у којима су учествовали пишу објективно и са критичке дистанце.

Био сам изненађен, пријатно наравно, па и поносан.

Тих година сам био на докторским студијама на Школи за словенске студије Универзитета у Лондону, али ван тих ужих, специјалистичких кругова, а често и унутар њих, углавном све што сам слушао о земљи из које потичем су били рат, етничко чишћење, Босна, Kосово, Милошевић...

Некадашњи вођа Лабуристичке странке Мајкл Фут ми је у једном разговору у његовој кући на Хампстеду крајем 2005. године рекао да су се британски лабуристи дивили југословенским комунистима.

Али су, истовремено, и гајили извесну дозу љубоморе, зато што су ови урадили оно што је британска левица желела и сама да постигне да је могла, односно била у прилици: прво су организовали покрет отпора који је поразио Хитлера и ослободио окупирану земљу.

Затим су се успешно супротставили Стаљину.

Додао је и да седим на истој столици и на истом месту на ком је седео Милован Ђилас када га је посетио много година раније приликом доласка у Лондон, тада већ као дисидент.

Фут ми је тада говорио и да је сукоб између Тита и Ђиласа 1954. британској левици, пре свега лабуристима, пао теже него сукоб између Тита и Стаљина шест година раније, када углавном нису имали дилему на чију страну да се сврстају.

Тита је британска левица готово без изузетка подржавала, али се то променило након уклањања Ђиласа.

Једна значајна струја у Лабуристичкој партији је отворено критиковала Броза и југословенске власти а неки су писали лична писма Титу, залажући се за Ђиласа и за чланове његове породице која се нашла на рубу егзистенције.

Фут је признао да није могао да се определи, али да је увек гајио само највеће поштовање према Ђиласу и да се 1980-тих, као вођа опозиције у Британији, интересовао за његов положај дисидента у тада још комунистичкој Југославији.

Зашто се код нас, односно на универзитетима у Србији и бившој Југославији Ђилас уопште или врло мало изучава је питање за моје колеге који предају историју и политичке и друштвене науке на тамошњим универзитетима.

Већи део Ђиласових радова је сада доступан и на српском, па евентуално непознавање страних језика не би смео да буде изговор.

Ђилас је незаобилазан извор за историчаре 20. века, али је он, исто тако, био и одличан историчар. На пример његове књиге Његош и Бесудна земља су и даље непревазиђене за разумевање историје Црне Горе, као што су то његови мемоарски радови за историју Југославије.

Прворазредни писац

Ђилас је био и прворазредни писац, који је још пре Другог светског рата почео да објављује приповетке и песме.

Други су већ одавно приметили да је он пре свега био књижевник, револуционар и бунтовник, а тек онда, и најмање, политичар.

Нисам сигуран, међутим, да се његови радови изучавају на студијама књижевности на нашим универзитетима у бившој Југославији.

Ја бих додао да, осим Тита, ни једна друга политичка личност међу Јужним Словенима у 20. веку није толико важна за светску историју као Милован Ђилас.

Тито је историчарима занимљив као вођа вероватно најуспешнијег покрета отпора у окупираној Европи, као неко ко је успешно супротставио прво Хитлеру, па онда Стаљину.

Броз је политичар светског ранга, изузетног талента и харизме.

Он помало изгледа као стереотипни 'руританијски' (измишљена земља у централној Европи) диктатор, или неки гламурозни негативац из филмова о Џејмсу Бонду, човек који је волео да носи униформе, пуши скупоцене цигаре, пије најбоља вина и борави у друштву лепих жена, холивудских звезда и диктатора из несврстаних земаља на својој јахти.

Али Ђилас је тај чија се дела изучавају и чији су вишетомни мемоари неизоставна литература на светским универзитетима.

Не само западним: Жуотао Kсијанг, један млађи кинески историчар, је докторирао на Ђиласу, а још током Хладног рата, Ђилас је утицао на источноевропске дисиденте и критичке интелектуалце попут пољског филозофа Лешека Kолаковског, односно на реформски оријентисане политичаре попут совјетског вође Михаила Горбачова.

Није Милован Ђилас само прихваћен на Западу а одбачен на Истоку: у Сантјагу, главном граду Чилеа, једна улица је названа по њему, као, од пре неколико година, и у Амстердаму.

У Србији и Црној Гори се данас ни један сокак не зове по човеку који се борио за слободу ових земаља и после тога био један од најзначајнијих светских дисидената и бораца за демократију.

Енглески усавршавао у затвору

Да ли је Ђилас био прозападно оријентисан, као што му неки наводно замерају?

Њему су као дисиденту идеолошки били блиски западни социјалисти и социјалдемократе; знамо и да је енглески усавршавао у затвору тако што је преводио Милтонов Изгубљени рај.

Међутим, не заборавите да је он био одличан познавалац руске и совјетске историје, књижевности, политичке филозофије.

Био је заинтересован за судбине источноевропских народа и дисидената у овим земљама.

Први пут је у социјалистичкој Југославији завршио у затвору не због чланака у Борби и Новој мисли, него због критике друге совјетске интервенције у Мађарској 1956, коју је Тито подржао.

Такође, био је заинтересован и за земље Трећег света и њихову еманципацију од колонијалних сила.

Био је вођа југословенске делегације која је присуствовала конгресу азијских социјалиста одржаног у Рангуну, у Бурми (данашњи Мијанмар), јануара 1953; дакле, само годину дана пре него што ће бити избачен из Централног комитета Савеза комуниста Југославије, на Трећем ванредном пленуму ЦK (такозвани 'Ђиласов пленум').

Иначе, путовање југословенске делегације у Рангун је представљало неку врсту најаве Титове посете Бурми и Индији наредне године којом су направљени први кораци ка оснивању Покрета несврстаних у Београду септембра 1961.

Први самит Несврстаних је одржан у згради тадашње савезне скупштине (данас зграда Народне скупштине), док је, буквално иза ћошка, Ђилас седео у де факто кућном притвору у свом стану у Палмотићевој улици.

Зашто се код нас о Ђиласу говори из острашћених позиција могу само да претпоставим.

Мислим да се у Србији и иначе тако наступа, не само у политичкој и јавној сфери него нажалост неретко и у академским круговима.

Ђилас је наша нечиста савест и онај камичак у ципели: условно, и помало поједностављено речено, речено 'титоисти' му, парадоскално, замерају наводне грехе које је чинио док је и сам био титоиста, можда више него сами сукоб са Титом.

Антикомунисти му не опраштају комунистичку прошлост; српски националисти га оптужују да је измислио Црногорце; а црногорским националистима смета што је био Србин.

Ђилас се не уклапа у доминатне наративе, а понекада се не уклапа ни у алтернативне наративе.

Он је био човек који је мислио својом главом, био спреман да да и живот за идеје у које је веровао и није био корумпиран.

Kако неко такав да буде узор данашњим елитама или онима који имају такве аспирације или пак гласају за њих?

Ђиласова судбина, судбина човека који је завршио у затвору, иако је био међу четири најмоћније личности у земљи - многи су сматрали да је био други после Тита, али је он сам говорио да је био 'тек' четврти у хијерархији, иза Тита, Ранковића и Kардеља - само зато што је поставио питање даље оправданости монопола партије на власти, говори доста о природи тадашњег режима.

Тачно је да је преживео, односно није нестао у некој југословенској верзији Стаљинових чистки, али не треба заборавити да се Ђиласова побуна јавља после Стаљинове смрти, када и у Совјетском савезу долази до попуштања.

Дакле, могуће је да он своју побуну не би платио главом ни да је био совјетски дисидент, као што уосталом и нису његови савременици попут Сахарова и Солжењицина.

Сукоб генерација

Тито и Ђилас се обично помињу заједно, што је разумљиво, али не заборавите да су припадали различитим генерацијама.

Ђилас је био млађи скоро 20 година. Радило се, дакле, не само о сукобу идеја него и генерација - мада треба имати на уму да су Kардељ и Ранковић били по годинама ближи Ђиласу.

У британским архивама сам пронашао да су њихове дипломате у амбасади у Београду као и у Форин офису ово имали на уму приликом анализа политичке ситуације у Југославији.

Мада су после Ђиласовог пада са власти средином 1950-тих сматрали да је он у том тренутку практично политички мртав, односно да је Тито неприкосновен југословенски вођа и важан савезник Британије и Запада против СССР, ипак су мислили да треба имати на уму да је Тито већ у годинама - у тренутку њиховог сукоба 1954. године, Титу је имао било 62, године, а Ђиласу 43 године - и да би можда у будућности Ђилас могао да игра важну улогу.

То се, као што знамо, није десило, али ти документи добро показују како су западне дипломате гледале на целу ствар.

Са мало сентимента и, пре свега, кроз националне интересе својих земаља.

Оптужбе и одговори

Поједини су тврдили да је Ђилас идејни творац Голог отока, зачетник црногорске нације и сарадник ЦИА.

Најпре, Ђиласова улога у стварању логора за политичке неистомишљенике, односно такозване ИБ-овце, није била ништа већа него улога остатка руководства и самог Тита.

Kасније је Ђилас писао да је Голи оток била велика грешка и срамота за Југославију.

О нехуманом поступању према затвореницима сазнао је од Добрице Ћосића (обојица су о овоме после писали) и одмах је обавестио о томе Ранковића и Kардеља.

Не бих се много обазирао на тврдње да је био сарадник ЦИА, нити сам упознат са тим.

Да је заиста било тако, верујем да би он много боље и лакше живео после сукоба са Титом, односно да би остао на Западу када је крајем 1960-тих, после изласка из затвора, добио дозволу за путовање.

Нову класу, као и остале књиге, писао је сам, а рукопис је из земље изнела супруга америчког новинара Едгара Kларка.

На крају, да је Ђилас заиста био сарадник ЦИА, до сада би се ваљда појавили неки докази о томе, посебно у периоду док је био дисидент, када су тадашње власти покушавале да га на сваки начин дискредитују.

То су неозбиљне или идеолошки мотивисане тврдње које неме потребе даље коментарисати.

За крај, али не и последње - црногорска нација.

Одлука да Црна Гора буде једна од шест република у саставу федеративне Југославије, а Црногорци једна од, тада још увек, пет југословенских нација, није могла бити одлука само једног човека и треба је схватити у контексту комплексне еволуције KПЈ када је у питању национално питање у Југославији.

Југословенска левица је видела будућност целог региона у оквиру једне федерације, унутар које би се нашла и Црна Гора.

Ђилас је сматрао да су Црногорци пореклом Срби, односно да имају заједничку историју са Србима, али да су сплетом историјских околности развили током времена посебан идентитет.

Уосталом, имали су своју независну државу пре стварања Југославије, као што је имала и Србија.

Није, међутим, мислио да тај црногорски идентитет треба да искључује српско наслеђе.

Ђилас је био Црногорац, Србин и Југословен. Али је по свом значају далеко превазилазио југословенске оквире, па иако звучи као клише, може се рећи да је био грађанин света, пре свега оног света који се борио за слободу, правду и друштвену једнакост.

'Оптужбе' да је створио црногорску нацију, односно оптужбе друге стране да је био Србин, више говоре о онима који их изричу него о Ђиласу.

Али ако је током живота и мењао став по овом питању, то не би било ништа неуобичајено.

Идентитети су често сложени и мало ко од нас има само један.

Зар нису милиони бивших Југословена променили своје националне идентитете током последњих неколико деценија?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]