Изненадни прекид 15 минута тишине током протеста у Београду очима ББЦ новинарке

Неколико секунди чисте панике, општег хаоса и страха.

Сећање се гиба и мења под притиском накнадних информација и објашњења.

Пар сцена остаје утиснуто.

Субота, 15. март, прошло је седам увече.

Покушавам да ухватим пар кадрова код Студентског културног центра, на углу улица Краља Милана и Ресавске, окружена људима који 15-минутном тишином одају почаст страдалима у паду надстрешнице у Новом Саду током великог протеста.

Ни од куда звук. Као да се кола у пуној брзини спуштају низ Ресавску. Али из даљине.

Хитна помоћ, прва помисао.

Није, нема сирене. Неко се залетео аутом, следећа.

Видим пар људи испред мене како шире руке и склањају окупљене са улице. Сви се инстинктивно померају ка тротоару.

Много нас је и немогуће је направити корак. Уплашила сам се.

Окрећем се ка жутој згради Студентског културног центра – од ње ме дели тек неколико метара.

Маса ме носи на тренутак, али се пењем на узвишење код СКЦ-а, где има још људи који стоје.

Само да не останем без патике, једино је о чему размишљам док псујем и гурам ногу тако да је некако задржим.

„Шта се десило?", пита ме жена која стоји на узвишењу поред СКЦ-а.

Ширим руке и једино што могу да изговорим је: „Појма немам".

После више медијских објава и постова на друштвеним мрежама да је током 15-минутне тишине употребљен звучни топ, Министарство унутрашњих послова демантовало је да је користило то оружје.

„Коришћење тог звучног оружја није у складу са законом", навео је МУП за телевизију Н1.

Поједине невладине организације, попут Београдског центра за људска права, позвале су да им се јаве људи који су били „у моменту испаљивања такозваног звучног удара током 15 минута тишине и који су претрпели било какве повреде".

Једини симптом који сам синоћ имала када сам легла у кревет било је звиждање у ушима и одјекивање повика „Пумпај". Дешавало ми се и раније.

Петнаестоминутна тишина 15. марта у Београду није била као остале и пре опште панике.

Бар не на месту на коме сам ја стајала.

Док су људи на претходним скуповима одавали пошту страдалима, имала сам утисак да се сви у истом тренутку утапају у опште безгласје да би из њега изронили после 15 минута уз буку и пиштаљке.

Синоћ, у Краља Милана до мене су на моменте допирали повици из далека. Звучали су агресивно.

Један моториста је покушавао да прође кроз колону док су окупљени викали на њега да угаси мотор и стане.

Било је нервозе. Један момак је сео на земљу. Не знам шта се са њим десило када је почело опште бежање.

Стотине су се журно спуштале из Ресавске ка Немањиној и даље ка Железничкој станици.

Колеге Јелена Субин и Предраг Вујић у међувремену су јавили да су се огласили студенти – скидају редарске прслуке, десило се насиље и ово више није њихов протест, повлаче се на факултете.

Стижу и вести о сукобима код Пионирског парка, где је била група која себе назива Студенти 2.0.

Испред Економског факултета студенткиња са мегафона позива колеге да уђу у двориште и зграду.

Прво покажите индекс, говори.

Настављам ка Бранковом мосту, тамо се срећем са колегиницом Јеленом, али и стотинама других који у исто време желе да стигну на другу страну реке.

Ако на мосту крене стампедо, само у Саву да скачемо, помишљамо у истом тренутку и враћамо се назад да преко другог моста Газеле, дођемо до Новог Београда.

Наредна три сата пешачим ка Земуну.

„Буквално све које знам су отишли на протест. Обично људи траже изговоре. Сад су сви кренули", чујемо девојку како говори мушкарцу поред себе док ме заобилазе.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]