Жена која је 56 година покушавала да ослободи невиног брата од смртне казне

Кад је суд прогласио Иваоа Хакамату невиним у септембру, осуђеник на смрт који је провео највише времена на свету у затвору деловао је као да не може то да прихвати, а камоли ужива у том тренутку.

„Рекла сам му да је слободан, а он је само ћутао", каже за ББЦ Хидеко Хакамата, његова 91-годишња сестра у дому у Хамамацуу, у Јапану.

„Нисам могла да проценим да ли је разумео или није."

Хидеко се борила за поновно суђење њеном брату откако је био осуђен за четвороструко убиство 1968. године.

У септембру 2024. године, у 88. години, он је коначно ослобођен, чиме је окончана најдужа јапанска правну сагу свих времена.

Хакаматин случај је изузетан.

Он, такође, указује на системску бруталност својствену јапанском правосудном систему, где се осуђеници на смртну казну обавештавају да ће бити обешени свега неколико сати унапред и проводе читаве године несигурни да ли ће им сваки наредни дан бити последњи.

Стручњаци за људска права одавно осуђују такав третман као свиреп и нехуман, рекавши да он појачава ризик од тога да затвореници претрпе озбиљне менталне проблеме.

Више од половине животног века проведеног у самици, чекајући да буде погубљен за злочин који није починио, оставило је великог трага на Хакамати.

Откако му је допуштено поновљено суђење и пуштен је из затвора 2014. године, он живи под сталним старатељством Хидеко.

Кад стижемо у стан, у дневном је изласку са волонтерском групом која помаже остарелом брату и сестри.

Нервозан је у друштву незнанаца, објашњава Хидеко, и годинама проводи време у „властитом свету".

„Можда ту нема помоћи", каже она.

„То се деси кад сте затворени и нагурани у малу затворску ћелију више од 40 година.

„Приморали су га да живи као животиња."

Живот у ишчекивању смртне казне

Бивши професионални боксер, Ивао Хакамата је радио у погону за производњу мисоа кад су пронађена тела његовог шефа, супруге и њихова два тинејџерска детета.

Сво четворо су били избодени на смрт.

Власти су оптужиле Хакамату да је убио породицу, запалио њихову кућу у Шизуки и украо 200.000 јена (1.225 евра) готовине.

„Нисмо имали појма шта се дешава", каже Хидеко, говорећи о дану 1966. године кад је полиција дошла да ухапси њеног брата.

Породични дом је претресен, као и домови њихове две старије сестре, а Хакамата је одведен.

Испрва је негирао све оптужбе, али је касније дао нешто што је описао као изнуђено признање после премлаћивања и саслушања која су трајала и до 12 сати дневно.

Две године након хапшења, Хакамата је проглашен кривим за убиство и подметање пожара, и осуђен на смрт.

Тек тад кад је пресељен у ћелију у павиљону за осуђенике на смрт је Хидеко приметила промену у његовом понашању.

Једна посета затвору се посебно истиче.

„Рекао ми је: 'Извршено је једно погубљење јуче - особе из суседне ћелије'", присећа се он.

„Рекао ми је да се чувам и од тада па надаље, потпуно се ментално променио и постао веома ћутљив."

Хакамата није једини оштећен животом јапанских осуђеника на смрт, који свако јутро дочекују не знајући да ли ће им бити последње.

„Најкритичније време било је између 08:00 и 08:30 часова ујутро, зато што су затвореници осуђени на смрт тад углавном били обавештавани о њиховом погубљењу", написао је Менда Сакае, који је провео 34 године као осуђеник на смрт пре него што је ослобођен, у књизи о том искуству.

„Почињете да осећате стравичну анксиозност, зато што не знате да ли ће се људи зауставити пред вашом ћелијом. Немогуће је изразити колико је грозан тај осећај."

Џејмс Волш, водећи аутор извештаја Амнести интернешнела из 2009. године о условима живота осуђеника на смрт, истакао је да је „свакодневна претња од блиске смрти свирепа, нехумана и понижавајућа".

Извештај је закључио да су затвореници угрожени од „значајних проблема са менталним здрављем".

Хидеко је могла само беспомоћно да гледа како се ментално здравље њеног брата погоршава како су године пролазиле.

„Једном ме је питао: 'Да ли знаш ко сам?' Рекла сам: 'Да, знам. Ти си Ивео Хакамата'. 'Не', рекао је он, 'сигурно си дошла у посету код неког другог'. И само се вратио у ћелију."

Хидеко се наметнула као његова главна портпаролка и заступница.

Тек је 2014. године, међутим, дошло до помака у његовом случају.

Кључни доказ против Хакамате била је одећа умрљана црвеним пронађена у резервоару за мисо на његовом радном месту.

Одећа је пронађена годину и два месеца после убистава, а тужилаштво је тврдило да припада њему.

Али годинама је Хакаматин правни тим тврдио да ДНК пронађена на одећи није одговарала његовој и наводио да је доказ подметнут.

Године 2014. они су успели да убеде судију да га пусти из затвора и да му одбори поновљено суђење.

Продужени правни поступак значио је да је поновљено суђење започело тек у октобру прошле године.

Кад се то коначно догодило, Хидеко је била та која се појавила на суду преклињући за живот њеног брата.

Хакаматина судбина зависила је од тих мрља, а конкретно од тога како су остариле.

Тужилаштво је тврдило да су флеке биле црвенкасте кад је одећа пронађена, али је одбрана тврдила да би крв поцрнела након што је провела толико дуго врмена умочена у мисо.

То је било довољно да убеди председавајућег судију Кошија Кунија, који је саопштио да су „истражне власти додале флеке од крви и сакриле одећу у мисо резервоару дуго након што се одиграо сам догађај".

Судија Куни утврдио је да су и други докази фабриковани, укључујући извештај истраге и прогласио Хакамату недужним.

Хидекоина прва реакција биле су сузе.

„Кад је судија рекао да оптуженик није крив, била сам усхићена; била сам сва у сузама", каже она.

„Нисам плачљива особа, али моје сузе су саме текле без заустављања наредних сат времена."

Талачка правда

Закључак суда да су докази против Хакамате фабриковани поставља нека незгодна питања.

Јапан има стопу осуђивања од 99 одсто и систем такозване „талачке правде", која, према Канае Дои, јапанској директорки Хјуман рајтс воча, „ускраћује ухапшенима право на претпоставку невиности, брзо и фер рочиште за одређивање кауције, и приступ адвокату током саслушања."

„Ова насилна пракса довела је до разорених живота и породица, баш као и погрешних пресуда", истакла је Дои 2023. године.

Дејвид Т. Џонсон, професор социологије на Универзитету у Манои на Хавајима, чије се истраживање бави кривичним правом у Јапану, лично прати Хакаматин случај последњих 30 година.

Он каже да је један од разлога зашто се све толико одужило био тај што „кључни докази нису били достављени одбрани све до око 2010. године".

Овај пропуст био је „нечувен и неопростив", рекао је Џонсон за ББЦ.

„Судије су упорно све више одлагале случај, као што често раде у одговору на захтеве за поновљено суђење, зато што су заузети а закон им то дозвољава."

Хидеко каже да је срж неправде било изнуђено признање и приморавање које је њен брат претрпео.

Али Џонсон каже да се погрешне оптужнице не дешавају због само једне грешке.

Уместо тога, оне су појачане пропустима на свим нивоима - од полиције све до тужилаца, судова и парламента.

„Последња реч је судијина", додао је он.

„Кад дође до погрешне пресуде, то је, на крају, тако зато што то они кажу. Пречесто се деси да је одговорност судија за доношење и одржавање погрешних пресуда занемаривана, ублажавана и игнорисана."

У тим условима, Хакаматино ослобађање представља прекретницу – редак тренутак ретроспективне правде.

Након што је Хакамата проглашен невиним, судија који је председавао његовим поновљеним суђењем извинио се Хидеко због тога колико је дуго било потребно да се достигне правда.

Недуго потом, Такајоши Цуда, шеф полиције Шизуке, посетио је њену кућу и поклонио се испред брата и сестре.

„Последњих 58 година… нанели смо вам неописиву тескобу и терет", рекао је Цуда.

„Искрено се извињавамо."

Хидеко је дала неочекивани одговор шефу полиције.

„Ми верујемо да је све што нам се десило било наша судбина", каже она.

„Нећемо се жалити ни на шта сада."

Ружичаста врата

После скоро 60 година тескобе и патње, Хидеко је уредила свој дом са изричитом намером да пропусти што више светла унутра.

Собе су јарко светле и приступачне, испуњене сликама ње и Иваоа поред породичних пријатеља и симпатизера.

Хидеко се смеје док препричава успомене на њеног „слатког" брата као бебу, прелиставајући албум са црно-белим фотографијама.

Најмлађи од шест браћа и сестара, чини се да он увек стоји крај ње.

„Увек смо били блиски кад смо били деца", објашњава она.

„Одувек сам знала да морам да се старам о мом малом брату. И тако се то и наставило."

Она улази у његову собу и представља њихову риђу мачку, која лежи на столици на којој он обично седи.

Потом показује на слике њега као младог професионалног боксера.

„Желео је да постане шампион", каже она.

„Онда се десило тај инцидент."

Након што је Хакамата пуштен на слободу 2014. године, Хидеко је желела да учини стан што веселијим, објашњава она.

И зато је окречила улазна врата у ружичасто.

„Веровала сам да ако буде у јаркој соби и имао весео живот, природним путем ће му бити боље."

То је прва ствар коју неко примети кад посети Хидекоин стан, тај јарко ружичасти израз наде и отпорности.

Не зна се да ли је функционисало – Хакамата још увек шета около сатима, баш као што је то радио годинама у ћелији величине три сингл татами простирке.

Али Хидеко одбија да превише размишља о томе како су им животи могли изгледати да није било толико тешке грешке суда.

Упитана кога криви за патњу њеног брата, она одговара: „Никога."

„Ако се жалите на оно што се десило, то вас неће одвести никуда."

Њен приоритет сада је да њеном брату буде удобно.

Она га брије, масира му главу, сече му сваког јутра јабуке и кајсије на кришке за доручак.

Хидеко, која јер провела већи део живота од 91 године борећи се за братовљеву слободу, каже да им је ово била судбина.

„Не желим да размишљам о прошлости. Не знам колико ћу дуго живети."

„Само желим да Ивао живи мирним и спокојним животом."

Додатно извештавање: Чика Накајама

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]