Друга шанса: Могу ли Иран и Америка да постигну споразум о нуклеарном програму

Потези Доналда Трампа, америчког председника, не престају да изненађују и запрепашћују.

Последња у низу јесте Трампова најава да ће САД одржати директне преговоре са Ираном око његовог нуклеарног програма.

Упозорио је да војна акција остаје могућност ако дипломатија не буде успела, али само постојање дијалога означава значајну промену тона.

Нарочито кад потиче од председника који се повукао из претходног нуклеарног споразума са Ираном - Заједничког свеобухватног акционог плана (ЈЦПОА) из 2015. године.

Упркос вишегодишњим све већем економском и стратешком притиску, ирански врховни вођа Ајатолах Али Хамнеи опире се директним преговорима са Сједињеним Америчким Државама.

Разлози његовог одбијања јачи су од дипломатије.

Реч је о очувању самих идеолошких и политичких темеља Исламске Републике.

Улазак у отворене преговоре са САД, историјског крвног непријатеља режима, могао би да подрије деценије антиамеричке реторике и наруши Хамнеиев ауторитет међу тврдом струјом.

Ирански министар спољних послова изјавио је да ће преговори у Оману бити „индиректни" и додао како верује да његова држава може да постигне споразум са Сједињеним Државама, ако Вашингтон буде показао добру вољу.

Анисех Басири Табризи, виша аналитичарка консултантске фирме Контрола ризика за ББЦ каже да верује да обе стране желе споразум.

„Мало је вероватно да ће први састанак довести до моменталног договора, али у зависности од тога како он прође, могао би да припреми терен за њега", додаје.

Да ли Иран стварно жели споразум или је ово само још једно поглавље у дугој и опасној игри политике високог ризика?

Погледајте видео: Зашто су Америка и Иран горки непријатељи

Режим под притиском

Притисак на Иран је све већи.

Његова привреда је у кризи, са инфлацијом која је премашила 32 одсто, незапосленошћу у порасту и националном валутом у слободном паду, која је спала на рекордно ниске гране.

Јавно незадовољство расте, посебно међу младима и средњом класом.

Широко распрострањени протести последњих година одражавају друштво под притиском економских недаћа и политичке репресије.

Истовремено, регионални утицај Ирана је ослабљен.

Кључни посредници као што су Хезболах, Хамас и Хути претрпели су крупне ударце.

Пад режима Башара ал-Асада у Сирији ослабио је утицај Ирана у региону одсекавши виталну везу са Хезболахом.

Израел је вршио све смелије и штетније нападе на иранско тло и против милиција повезаних са Ираном.

Способност Исламске Републике да покаже силу није више као што је некада била.

Ова комбинација домаћих немира и регионалне рањивости појачала је цену изолације.

Техеран сада можда види стратешку вредност у поновном покретању преговора.

Ако ништа друго, да би мало попустио санкције и стекао мало простора за дисање.

Плес без поверења

Сваки дипломатски напор наилази на дубоко укорењено неповерење.

Ирански званичници се добро сећају судбине споразума званог ЈЦПОА.

Иран се придржавао тог договора, потписаног за време администрације Барака Обаме, да би 2018. присуствовао његовом уништењу у периоду Трамповог првог мандата.

Резултат: поново уведене санкције и разорена иранска привреда.

За Хамнеиа, то је потврдило дугогодишње укорењено веровање да су САД непоуздан преговарачки партнер.

Овај скептицизам додатно је појачао историјске нетрпељивости.

Од државног удара из 1953. уз подршку америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА) против премијера Мухамеда Мосадека до подршке САД-а Садаму Хусеину током рата између Ирана и Ирака.

Најновији догађај је убиство генерала Касема Сулејманија у америчким нападу дроном.

У свему томе иранско вођство препознаје образац издаје и непријатељства.

Ови догађаји нису заборављени у Техерану и они обликују сваку његову одлуку.

Оно што додатно компликује ствари су збуњујуће поруке самог Вашингтона.

С једне стране, саветник за националну безбедност Мајкл Волц и државни секретар Марко Рубио инсистирају на потпуном гашењу иранског нуклеарног програма, а у шта спадају и обогаћивање уранијума и ракетне способности.

То је описано као „либијски модел", а односи се на споразум из 2003. према коме је тадашњи војни владар ове северноафричке државе пуковник Муамер ел Гадафи пристао да се одрекне оружја масовног уништења.

Изасланик за Блиски исток Стив Виткоф говори о разрешењу спора дипломатским путем, позивајући на проверу програма и одмеренији приступ.

Докторка Басири каже да ће много зависити од тога шта ће бити понуђено Ирану у погледу гаранција.

„Оно што ће Иран реалистично желети је да не види да се његов програм распушта и да неће прихватити да се угаси", додаје.

„Мислим да је прилично јасно да и САД и, свакако, Иран желе да избегну рат", каже Џон Миршајмер, политички научник са Универзитета у Чикагу.

„Да ли је то могуће веома је тешко рећи зато што не знамо шта се дешава иза затворених врата", објашњава.

Ирански адут и страхови

За Иран, споразум у стилу Либије, потпуна денуклеаризација - не долази у обзир.

Пуковник Муамер ел Гадафи одрекао се нуклеарних амбиција само да би био свргнут с власти и убијен у побуни коју је 2011. подржао Запад.

Ирански врховни вођа у томе види лекцију упозорења, а не као образац за успех.

Ирански нуклеарни програм остаје његов најмоћнији преговарачки адут.

Сада када су његови регионални посредници ослабљени, а привреда на ивици катастрофе, нуклеарни адут је можда једино што му је преостало.

Одрицање од њега без сигурних гаранција могло би да изложи режим истовремено страној агресији и унутрашњој побуни.

Професор Миршајмер верује да постоје прилично добре шансе да ће САД и Израел напасти Иран, ако се буде инсистирало на захтеву да он следи „либијски модел".

„Ако Иран не буде прихватио те захтеве, изгледа ми да се онда председник Трамп сатерао у ћошак до тачке да ће морати да удари на Иран", каже он.

Уз то, директни преговори са САД могли би да изазову политичко превирање у оквиру саме иранске владајуће елите.

Они ризикују да оснаже умерену струју, ослабе Револуционарну гарду и оспоре суштински анти-западњачки наратив режима.

Ако дипломатија уроди плодом и економски услови се поправе, постоји могућност да би реформистички замајац могао да добије узлет, угрозивши чврст стисак тврде струје.

Ризични пут пред свима

Обе стране се сада суочавају са тешким изборима.

САД морају да донесу одлуку да ли желе узани споразум налик ЈЦПОА усредсређен на нуклеарна ограничења и инспекције или шири договор који захтева да Иран угаси већи део стратешке инфраструктуре.

Иран, заузврат, мора да одваже идеолошку цену учешћа у преговорима наспрам материјалним последицама наставка изолације.

Чини се да неки у Вашингтону користе дипломатију као пробу, ону коју Иран скоро сигурно неће положити, а уједно и као начин да оправдају крајњу војну акцију.

Други се искрено надају да ће преговори успети и да ће се да се смањи напетост и стабилизује регион.

Улози су несумњиво велики.

Помак би могао да означи почетак нове ере у односима између Америке и Ирана.

Неуспех би могао да припреми терен за даљу нестабилност у већ ионако експлозивном региону.

Оно што остаје јасно је да би следећа фаза овог сучељавања могла да се покаже кључном.

За Иран, притисак расте, и изнутра и споља.

Хамнеи можда још држи конце у рукама, али силе које захтевају учешће у овим преговорима: економско преживљавање, социјални немири и стратешке потребе, све је теже игнорисати.

Било да преговори на крају успеју или пропадну, исход ће обликовати не само нуклеарну путању Ирана већ и будућности безбедности Блиског истока у многим предстојећим годинама.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]