Славка Кањевац: 'Девојчица која игра фудбал - био је то табу'

Славка Кањевац не воли мале просторе - дража јој је ширина.

„Не волим да ме стеже", говори 70-годишња Кањевац, једна од пионирки женског фудбала, на почетку документарног филма о њеном животу „Пеле, Џаја, Славка" новинарке Драгане Кањевац.

У животу ове фудбалерке, која је 1970-их година стигла и до европског врха, било је, међутим, много стега.

Од средине која јој је бранила да трчи за лоптом као девојчица до мушког света фудбала у којем су жене остајале на маргини.

„Спорт и фудбал били су мој начин да нађем слободу", говори.

Славка Кањевац играла је за нишки Машинац и земунску Слогу, са којом је постала вицешампионка и најбоља стрелкиња на тада најјачем европском клупском турниру у француском Ментону.

Каријеру је завршила у Смедереву, где је 1999. године формирала женски клуб, који је успео да се домогне врха домаће лиге.

Данас и даље ради са девојчицама у Западној лиги, једној од две у Србији, где су регистрована 103 женска фудбалска клуба.

„Прилике у женском фудбалу у Србији нису се много променила у односу на пре 50 година", говори ми док чекамо пројекцију филма о њој.

Филм „Пеле, Џаја, Славка" до сада је приказан неколико пута, а београдска премијера била је у Европској кући.

Славка је била на свим пројекцијама.

Да ли јој је необично да гледа себе, питам је.

„Јесте. Иако је то мој живот - све сам то проживела.

„А опет све, цела каријера - стаде ми у пола сата", говори смејући се.

Како је све почело?

Рођена у селу Широке Њиве, надомак Прокупља, као треће дете уз двојицу старије браће, Славки је била намењена улога коју није могла да прихвати.

„Жена је требало да кува, пере, шије, плете.

„Мене ништа то није занимало. А да девојчица игра фудбал - то је био табу", говори.

Играла је међутим са браћом користећи се крпењачом - лоптом направљеном од чарапа.

„Кад наиђе неки старији мушкарац, браћа ме упозоре да побегнем", каже.

Заиграла је са другим девојкама тек почетком 1970-их, прво у нишком Машинцу, а потом земунској Слоги, једном од најстаријих женских фудбалских клубова у Србији, основаним 1969.

Са овим тимом доживела је неке од најлепших тренутака.

Године 1976, освојила је друго место на турниру у Ментону где је Слога у финалу поражена од немачког Верштада из Штутгарта 0:4.

Гол који је постигла против Лиона у полуфиналу описује детаљно представљајући сваку секунду која је водила ка мрежи која се затресла.

„Милица Бјекић била је десно крило, ја сам је лево пратила.

„У трку сам успела само да јој кажем: 'Дижи' и она је подигла лопту, а ја сам је ухватила левом и погодила у супротних 90 степени где се спајају пречка и статива.

„То је тако леп гол био да је публика заборавила на 'Але Лион', и поздравила тај потез", говори некадашња центарфорка.

Овај успех донео је и већу медијску пажњу и 1976. тадашња државна телевизија емитује получасовну емисију о њој „Песникиња у шеснаестерцу".

Инсерти из ове емисије приказани су и у документарцу, а у једном од њих поред Славке на Маракани стоји легендарни фудбалер Црвене звезде Драган Џајић.

Славка су поредили са Џајићем, па је носила и надимак Џаја, али тадашњи голгетер Црвене звезде, сада председник Фудбалског савеза Србије, каже да „не зна много о женском фудбалу".

Међутим, медијска пажња није Славки донела и новац и морала је од нечега да живи.

Када је из земунске Слоге прешла да игра у Смедереву једини доступан посао био је физикалисање у циглани.

„После неколико недеља, пролази једна радница поред мене - гура колица и каже: 'А је л' мори - ти ли беше она са телевизије?'.

„Тада ми је то тако тешко пало, али сам брзо схватила и да се ниједног посла не треба стидети и да прихватиш од живота шта ти се сервира", каже.

Пошто је имала завршену Вишу економску, неколико месеци касније запослила се у Дунав осигурању, где је остала до пензије.

'И кад сам играла против моје деце, хтела сам да победим'

Получасовни филм „Пеле, Џаја, Славка" публика је на београдској пројекцији прогутала у даху.

Код неких Славка изазива дивљење, код неких мотивацију, а има и гледалаца који после филма осећају тежину, каже редитељка Драгана Кањевац.

Славкина непосредност и лакоћа са којом прави ироничан отклон према животним тешкоћама пратили су смех и спонтани аплаузи гледалаца.

„Играли смо се крпењачом од чарапа које сам крала.

„И за то сам била кажњавана јер ни чарапа нисмо имали", говори Славка у филму.

После пројекције, главна јунакиња је изашла на бину широм раширених руку, а публика ју је испратила стојећим овацијама.

Изгледало је да воли сцену.

Када је ауторка Драгана Кањевац питала Славку да раде документарац, фудбалерка је била „потпуно спремна".

„Само што није рекла: 'Добро је да сте се сетили'.

„Имала је сопствену књигу са архивским текстовима и коментарима", каже Драгана.

Знала је за играчку каријеру њене сестре од стрица, али тек када је видела архивске снимке са утакмица и тренинга схватила је размере њеног талента.

„Била сам фасцинирана њеним умећем и невероватном физичком спремношћу."

Објашњава да она није „спортски тип", али да је радећи на филму разумела „колико је такмичарски дух важан и како је битан за решавање невоља у животу".

Сви воле да победе, а чини ми се Славка, као и други спортисти, мало више.

„И кад сам играла против моје деце, хтела сам да победим", каже Славка.

Једну од посебно упечатљивих реченица изговара Славкина млађа ћерка разговарајући са мајком.

„Сећам се да сам као девојчица била поносна на твоје успехе, али ме је било и мало срамота јер моја мама није толико женствена, деца су ме задиркивала, и било ми је тешко да разумем.

„А онда, када сам порасла, схватила сам колика је важна доследност ономе што волиш.

„То је дало снаго и у нама да се боримо за оно што желимо."

Погледајте видео: Фудбалерка и музичарка - савршена комбинација

Пара никад није било

Иако каже да „не уме да се љути", Славка не штеди све оне које сматра одговорним за стање у женском фудбалу.

Добро је што данас, за разлику од времена када је она почињала, родитељи охрабрују девојчице и подржавају их да се баве фудбалом, лоше је што и даље исто нема пара као и некад, каже.

Недостатак новца посебно је осетила пошто је направила женски клуб после 1999. године.

„Ми смо увек биле на маргинама за доделу било каквих средстава", каже.

Она је била једна од ретких тренера - већину женских екипа и даље воде мушкарци.

За већину Славка нема много похвалног да каже.

„У женском фудбалу раде људи који нису направили велике резултате ни као играчи ни као тренери у мушком фудбалу", каже.

Ни медији не помажу једностраним извештавањем.

„Сви знају за Дејана Станковића и за његовог сина Александра, и обојица су сјајни играчи.

„Али скоро нико не зна да је у тој породици прво Дејанова мајка играла фудбал.

„Одлична фудбалерка, играла је са мном у Слоги.

„Да је деда био фудбалер, само би се о томе брујало, а пошто је баба...", говори.

Промене очекује онда када домаће фудбалерке не буду морале да одлазе у иностранство да би добиле признање које заслужују.

„Мушки спорт има више пара", каже, стављајући тако тачку на сваку тврдњу да је мушки спорт атрактивнији и занимљивији за гледање.

Пре него што је приказан документарни филм, у Европској кући се говорило о радној равноправности, дискриминацији жена и разним неједнакостима.

Иако је повод за те речи био Славкин животни пут, она је више особа дела, а мање великих речи.

„Славка се није декларативно залагала за једнака права, њен живот је аутентична борба - проживљена борба за једнакост", закључује Драгана Кањевац.

Погледајте видео: Морала сам да продајем слаткише да постанем фудбалерка

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk