Slavka Kanjevac: 'Devojčica koja igra fudbal - bio je to tabu'

Slavka Kanjevac ne voli male prostore - draža joj je širina.

„Ne volim da me steže", govori 70-godišnja Kanjevac, jedna od pionirki ženskog fudbala, na početku dokumentarnog filma o njenom životu „Pele, Džaja, Slavka" novinarke Dragane Kanjevac.

U životu ove fudbalerke, koja je 1970-ih godina stigla i do evropskog vrha, bilo je, međutim, mnogo stega.

Od sredine koja joj je branila da trči za loptom kao devojčica do muškog sveta fudbala u kojem su žene ostajale na margini.

„Sport i fudbal bili su moj način da nađem slobodu", govori.

Slavka Kanjevac igrala je za niški Mašinac i zemunsku Slogu, sa kojom je postala vicešampionka i najbolja strelkinja na tada najjačem evropskom klupskom turniru u francuskom Mentonu.

Karijeru je završila u Smederevu, gde je 1999. godine formirala ženski klub, koji je uspeo da se domogne vrha domaće lige.

Danas i dalje radi sa devojčicama u Zapadnoj ligi, jednoj od dve u Srbiji, gde su registrovana 103 ženska fudbalska kluba.

„Prilike u ženskom fudbalu u Srbiji nisu se mnogo promenila u odnosu na pre 50 godina", govori mi dok čekamo projekciju filma o njoj.

Film „Pele, Džaja, Slavka" do sada je prikazan nekoliko puta, a beogradska premijera bila je u Evropskoj kući.

Slavka je bila na svim projekcijama.

Da li joj je neobično da gleda sebe, pitam je.

„Jeste. Iako je to moj život - sve sam to proživela.

„A opet sve, cela karijera - stade mi u pola sata", govori smejući se.

Kako je sve počelo?

Rođena u selu Široke Njive, nadomak Prokuplja, kao treće dete uz dvojicu starije braće, Slavki je bila namenjena uloga koju nije mogla da prihvati.

„Žena je trebalo da kuva, pere, šije, plete.

„Mene ništa to nije zanimalo. A da devojčica igra fudbal - to je bio tabu", govori.

Igrala je međutim sa braćom koristeći se krpenjačom - loptom napravljenom od čarapa.

„Kad naiđe neki stariji muškarac, braća me upozore da pobegnem", kaže.

Zaigrala je sa drugim devojkama tek početkom 1970-ih, prvo u niškom Mašincu, a potom zemunskoj Slogi, jednom od najstarijih ženskih fudbalskih klubova u Srbiji, osnovanim 1969.

Sa ovim timom doživela je neke od najlepših trenutaka.

Godine 1976, osvojila je drugo mesto na turniru u Mentonu gde je Sloga u finalu poražena od nemačkog Verštada iz Štutgarta 0:4.

Gol koji je postigla protiv Liona u polufinalu opisuje detaljno predstavljajući svaku sekundu koja je vodila ka mreži koja se zatresla.

„Milica Bjekić bila je desno krilo, ja sam je levo pratila.

„U trku sam uspela samo da joj kažem: 'Diži' i ona je podigla loptu, a ja sam je uhvatila levom i pogodila u suprotnih 90 stepeni gde se spajaju prečka i stativa.

„To je tako lep gol bio da je publika zaboravila na 'Ale Lion', i pozdravila taj potez", govori nekadašnja centarforka.

Ovaj uspeh doneo je i veću medijsku pažnju i 1976. tadašnja državna televizija emituje polučasovnu emisiju o njoj „Pesnikinja u šesnaestercu".

Inserti iz ove emisije prikazani su i u dokumentarcu, a u jednom od njih pored Slavke na Marakani stoji legendarni fudbaler Crvene zvezde Dragan Džajić.

Slavka su poredili sa Džajićem, pa je nosila i nadimak Džaja, ali tadašnji golgeter Crvene zvezde, sada predsednik Fudbalskog saveza Srbije, kaže da „ne zna mnogo o ženskom fudbalu".

Međutim, medijska pažnja nije Slavki donela i novac i morala je od nečega da živi.

Kada je iz zemunske Sloge prešla da igra u Smederevu jedini dostupan posao bio je fizikalisanje u ciglani.

„Posle nekoliko nedelja, prolazi jedna radnica pored mene - gura kolica i kaže: 'A je l' mori - ti li beše ona sa televizije?'.

„Tada mi je to tako teško palo, ali sam brzo shvatila i da se nijednog posla ne treba stideti i da prihvatiš od života šta ti se servira", kaže.

Pošto je imala završenu Višu ekonomsku, nekoliko meseci kasnije zaposlila se u Dunav osiguranju, gde je ostala do penzije.

'I kad sam igrala protiv moje dece, htela sam da pobedim'

Polučasovni film „Pele, Džaja, Slavka" publika je na beogradskoj projekciji progutala u dahu.

Kod nekih Slavka izaziva divljenje, kod nekih motivaciju, a ima i gledalaca koji posle filma osećaju težinu, kaže rediteljka Dragana Kanjevac.

Slavkina neposrednost i lakoća sa kojom pravi ironičan otklon prema životnim teškoćama pratili su smeh i spontani aplauzi gledalaca.

„Igrali smo se krpenjačom od čarapa koje sam krala.

„I za to sam bila kažnjavana jer ni čarapa nismo imali", govori Slavka u filmu.

Posle projekcije, glavna junakinja je izašla na binu širom raširenih ruku, a publika ju je ispratila stojećim ovacijama.

Izgledalo je da voli scenu.

Kada je autorka Dragana Kanjevac pitala Slavku da rade dokumentarac, fudbalerka je bila „potpuno spremna".

„Samo što nije rekla: 'Dobro je da ste se setili'.

„Imala je sopstvenu knjigu sa arhivskim tekstovima i komentarima", kaže Dragana.

Znala je za igračku karijeru njene sestre od strica, ali tek kada je videla arhivske snimke sa utakmica i treninga shvatila je razmere njenog talenta.

„Bila sam fascinirana njenim umećem i neverovatnom fizičkom spremnošću."

Objašnjava da ona nije „sportski tip", ali da je radeći na filmu razumela „koliko je takmičarski duh važan i kako je bitan za rešavanje nevolja u životu".

Svi vole da pobede, a čini mi se Slavka, kao i drugi sportisti, malo više.

„I kad sam igrala protiv moje dece, htela sam da pobedim", kaže Slavka.

Jednu od posebno upečatljivih rečenica izgovara Slavkina mlađa ćerka razgovarajući sa majkom.

„Sećam se da sam kao devojčica bila ponosna na tvoje uspehe, ali me je bilo i malo sramota jer moja mama nije toliko ženstvena, deca su me zadirkivala, i bilo mi je teško da razumem.

„A onda, kada sam porasla, shvatila sam kolika je važna doslednost onome što voliš.

„To je dalo snago i u nama da se borimo za ono što želimo."

Pogledajte video: Fudbalerka i muzičarka - savršena kombinacija

Para nikad nije bilo

Iako kaže da „ne ume da se ljuti", Slavka ne štedi sve one koje smatra odgovornim za stanje u ženskom fudbalu.

Dobro je što danas, za razliku od vremena kada je ona počinjala, roditelji ohrabruju devojčice i podržavaju ih da se bave fudbalom, loše je što i dalje isto nema para kao i nekad, kaže.

Nedostatak novca posebno je osetila pošto je napravila ženski klub posle 1999. godine.

„Mi smo uvek bile na marginama za dodelu bilo kakvih sredstava", kaže.

Ona je bila jedna od retkih trenera - većinu ženskih ekipa i dalje vode muškarci.

Za većinu Slavka nema mnogo pohvalnog da kaže.

„U ženskom fudbalu rade ljudi koji nisu napravili velike rezultate ni kao igrači ni kao treneri u muškom fudbalu", kaže.

Ni mediji ne pomažu jednostranim izveštavanjem.

„Svi znaju za Dejana Stankovića i za njegovog sina Aleksandra, i obojica su sjajni igrači.

„Ali skoro niko ne zna da je u toj porodici prvo Dejanova majka igrala fudbal.

„Odlična fudbalerka, igrala je sa mnom u Slogi.

„Da je deda bio fudbaler, samo bi se o tome brujalo, a pošto je baba...", govori.

Promene očekuje onda kada domaće fudbalerke ne budu morale da odlaze u inostranstvo da bi dobile priznanje koje zaslužuju.

„Muški sport ima više para", kaže, stavljajući tako tačku na svaku tvrdnju da je muški sport atraktivniji i zanimljiviji za gledanje.

Pre nego što je prikazan dokumentarni film, u Evropskoj kući se govorilo o radnoj ravnopravnosti, diskriminaciji žena i raznim nejednakostima.

Iako je povod za te reči bio Slavkin životni put, ona je više osoba dela, a manje velikih reči.

„Slavka se nije deklarativno zalagala za jednaka prava, njen život je autentična borba - proživljena borba za jednakost", zaključuje Dragana Kanjevac.

Pogledajte video: Morala sam da prodajem slatkiše da postanem fudbalerka

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk