Убиство дечака Душана Јовановића: Злочин који је Роме у Србији извео на улице

Текст је првобитно објављен 18. октобра 2022.

Уживање у омиљеној телевизијској емисији, чаша сока у једној, а чинија помфрита у другој руци.

Тако је 18. октобра 1997, после пецања, кошарке и породичног дружења, требало да се заврши суботњи дан четрнаестогодишњег основца из Београда.

Уместо тога, око девет увече, Душана Јовановића су испред продавнице близу београдске Славије нападачи оборили на земљу где су га шутирали цокулама у главу, а онда и ударали делом откинутог олука.

Убијен је само зато што је био Ром.

Убице су биле свега три године старије од дечака и осуђене су на деценију малолетничког затвора у Ваљеву.

Обојица су са робије изашли априла 2004.

„Тог дана када је изгубио живот, отишао је један део мене", испричала је 2022. његова сестра Душка Јовановић, за ББЦ на српском.

Његово убиство покренуло је протесте против насиља над Ромима, који су потом кренули у организовану борбу за њихова права у Србији.

„То је био догађај који нас је први пут истерао на улице", рекао је Осман Балић, директор Yуром центра из Ниша и председник председништва Лиге Рома - сталне конференције ромских удружења грађана, за ББЦ на српском.

Насиље над Ромима није више учестало као пре три деценије.

Дискриминација је међутим и даље распрострањена, показују подаци Поверенице за заштиту равноправности.

На месту трагедије су постављене две спомен-плоче са сликом Душана Јовановића, док се у београдском насељу Миријеву, где се породица касније одселила, њему у част одржава меморијални турнир у малом фудбалу.

Душка Јовановић каже да је покренута и иницијатива пред надлежним институцијама да парк на Славији - такозвана Митићева рупа, понесе назив по њеном брату.

Спомен обележје постављено је 18. октобра 2025. у присуству министра за људска и мањинска права.

„Душаново име живи као подсетник да свако дете заслужује безбедан свет", написано је на плочи уз његову слику.

'Проклета субота'

Ту суботу Душан Јовановић је са мајком Милицом провео код деде у Миријеву.

Радио је, каже његова сестра Душка, „све оно што највише воли" - играо кошарку и шах, а стигао је да оде и на пецање.

Кад је увече требало да иду кући, њему се није одлазило. Кренули су ка Славији због оца који је морао на посао у трећу смену.

„Била сам у другом стању, па ме је терао да једем, а пошто нисам могла, рекао ми је: 'Мораш, мораш, ако нећеш ти, хоће беба'.

„То су биле последње речи које ми је упутио", присећа се Душка.

По доласку кући, Душан је кроз осмех испричао оцу како је провео дан, а негде око девет сати увече, питао га је да ли може до суседног маркета по сок.

„Брат је свако вече волео да узме кока-колу и помфрит и да гледа кечере (америчке професионалне рваче)", објашњава Душка.

„Отишао је и није се више вратио".

Продавница до које је кренуо налазила се тик поред њиховог улаза у Београдској 35.

Одмах по изласку из зграде напала су га двојица неонацистички опредељених скинхеда, супкултуре која је у Србији доживела експанзију током 1990-их, посебно међу тинејџерима.

Скинхед покрет је настао у Великој Британији 1960-их и изворно су га чинили млади црнци и белци из радничке класе, кратко ошишани и карактеристичног стила одевања.

Иако су први скинхеди заузимали „аполитичан став", десетак година касније један део супкултуре се определио за екстремно десну идеологију, коју су прихватили многи скинхеди широм света, па и у Србији.

Расизам је постао саставни део њихових светоназора, а неретко су посезали и за насиљем, баш као и Иштван Фендрик и Милан Чујић, те суботње вечери 18. октобра 1997, када су напали Душана.

Тукли су га до смрти.

Пошто га није било десетак минута, отац је изашао да га потражи.

„Затекао је брата како лежи на бетону испред радње, нико му није пришао.

„Једна рука је била испружена, друга на стомаку, а очи су биле отворене, није било крви", говори Душка Јовановић.

Отац је прво помислио да је пао, да би потом опипао пулс сину, али га није било.

Убрзо је на улицу истрчала и мајка.

Тада су на место злочина већ стигла кола хитне помоћ и полиција.

„Мајка је гледала како покушавају да оживе брата, али му је врат био поломљен, тако да нису могли да му помогну", прича Душка.

Насиље над Ромима и безбедност тада и данас

Осман Балић, директор Yуром центра из Ниша, сматра да је убиство Јовановића „топоним Рома када је реч о безбедности".

Каже да је напада на ову етничку групу било и раније, али да је ово убиство представљало „врх проблема који се звао толерисање политичког екстремизма у Србији".

Ромима данас нису главна питања „сиромаштво, друштвени статус и образовање" већ безбедност јер је „свет постао агресиван", сматра Балић.

„Планета се окреће удесно и то десничарење у свим земљама региона, нарочито источне Европе у транзицији је нешто што нас забрињава", додаје он.

Расно мотивисани злочини нису стали са убиством Душана Јовановића.

На мети неонацистички оријентисаних скинхеда новембра 2000. нашао се и познати југословенски глумац Драган Максимовић, кога су том приликом пребили и поломили му бутну кост.

Од последица пребијања преминуо је 4. фебруара 2001. године, а нападачи никада нису изведени пред лице правде.

Балић тврди да је „данас нешто другачије", те да напади на Роме нису учестали.

Као последњи већи случај насиља над овом заједницом помиње напад више десетина хулигана наоружаних палицама, шипкама и ножевима на Роме у Лесковцу маја 2019.

Дан после инцидента полиција је у сарадњи са Вишим јавним тужилаштвом ухапсила седморицу малолетника.

Међутим, каже да је проблем и даље што многи Роми не пријављују насиље.

Ипак, до смањења напада на Роме последњих година довела је, додаје, и полиција.

„Зато што смо ми у међувремену тамо запослили више од 100 Рома", наглашава Балић који је полицији држао предавања о томе како да препознају злочине из мржње и фашистичке симболе.

Шта се после десило Душанове смрти?

Убице су марта 1998, пред Окружним, данас Вишим судом у Београду, осуђене на по 10 година малолетничког затвора и упућене на издржавање казне у Казнено-поправни завод за малолетнике у Ваљеву.

Посебним решењем истог суда казна им је умањена, па су условно пуштени на слободу априла 2004.

Током суђења, као и у каснијим изјавама, обојица су говорили како су те вечери били припити и да „нису ишли са циљем да неког убију, већ да се све заврши на батинама".

Породица Јовановић је недуго после трагедије продала стан и одселила се из Београдске улице, прво у Маринкову бару, а онда у Миријево где су подигли кућу.

„Мајка Милица је много тешко то поднела, како би сишла испред зграде, тако је губила свест, а за тих шест месеци, колико су још били на Славији, два пута је покушала да се убије", говори Душка Јовановић.

Туга и бол су наставили да је прате до краја живота који је самоубиством окончала 2015.

Годину дана касније и отац Александар је преминуо.

Њихова ћерка Кристина, рођена три године после Душанове смрти, тада је остала сама, па је Душка постала њен старатељ и довела је у Шведску где живи од 2002.

Злочин из мржње

У јануару 2013, на снагу су ступиле измене Кривичног законика.

Овим изменама је, наводи Владимир Шоћ из Министарства за људска и мањинска права, кроз члан 54а, уведен злочин из мржње мотивисан расом и вероисповешћу, националном или етничком припадношћу, полом, сексуалном оријентацијом или родним идентитетом, као „обавезна отежавајућа околност приликом одређивања казне учиниоцу кривичног дела".

Злочин из мржње је заправо назив за кривична дела у којима „починилац напада жртву због њене стварне или претпостављене припадности одређеној друштвеној групи".

„Сви који су жртве ове врсте насиља, па тако и припадници ромске националне мањине, пријављују их полицији или надлежном тужилаштву који су надлежни за њихово откривање и кривично гоњење извршилаца", објашњава Шоћ у писаном одговору за ББЦ на српском.

Од увођења овог члана у Кривични законик до 2022, вођено је девет поступака у којима је тужилаштво тврдило да су напади мотивисани мржњом, а „жртве били припадници ромске националне мањине".

До тада су донете две осуђујуће пресуде, неке кривичне пријаве су одбачене, а један предмет је био још у току.

Стидљив и послушан са којим се „делило и добро и лоше"

Јовановићи су до тог јесењег дана водили нормалан, породични живот.

Како би обезбедили угодно одрастање Душки и Душану, њихови родитељи су радили два посла.

Тако су брат и сестра највише времена проводили заједно, били ту „једно за другог" и међусобно „делили добро и лоше", па и властите тајне.

У обданиште су такође ишли заједно.

„Кроз маглу се сећам да је један дан дошла васпитачица да ме позове јер Душан неће да седне на ношу.

„Отишла сам у његово одељење, он је сео, а ја сам га држала за руку и чучнула поред њега", присећа се Душка.

Обома је српски био матерњи језик, док ромски нису ни знали, а родитељи су их, каже, васпитали да персирају и годину дана старијим особама.

Душка га памти као повученог, стидљивог и послушног плавооког дечака који је волео спорт.

Похађао је, као и она, оближњу основну школу „Владислав Рибникар" и био је ученик осмог разреда.

Старија сестра каже да је непосредно пред смрт живео у константном страху од скинхеда који су се окупљали испред два драгстора у близини њихове куће - код Правног факултета и на углу Београдске и Његошеве улице.

„Ми смо живели између, тако да он никада није смео сам да иде тамо", наглашава његова сестра.

Радовао се што ће постати ујак и желео је да се, уколико буде девојчица, зове Кристина.

Сестра Душка је две недеље после братовљеве смрти родила сина који, у његову част, носи ујаково име.

На Душанову жељу породица није заборавила, па је три године касније његово омиљено женско име понела млађа сестра.

Дискриминација и помак

Александар Јовановић, председник Војвођанског ромског центра, сматра да је убиство малог Душана утицало на ромску заједницу да се „боље организује и више бори за властита права".

„Ромско руководство је кренуо да јача, људи су почели да се образују и велики број припадника ромске националне мањине је завршио факултете, магистрирао, докторирао", говори ромски активиста за ББЦ на српском.

Међутим, каже да и после толико година, „ситуација није најсрећнија" по питању односа према овој етничкој групи у српском друштву, те да „мржња према Ромима није више тако отворена, већ је софистицирана".

„Више се води рачуна о насиљу, али је оно присутно и даље, додуше не у мери као што је било тада", рекао је тада 40-годишњи Јовановић.

До одређених промена су, додаје, довеле „афирмативне мере државе", на пример приликом уписа на факултет, као и отвореност „месних заједница, општина, градова за питања Рома".

Ипак, његова организација највише сарађује са Повереником за заштиту равноправности - државним органом који се бави заштитом грађана од дискриминације.

Од оснивања ове институције - 2010, на њихову адресу стигло је око 500 притужби због дискриминације Рома и Ромкиња.

„До сада нам је током 2022. највећи број притужби стигао због дискриминације по основу националне припадности и етничког порекла - 98, од тога је 78 поднето због дискриминације Рома и Ромкиња", наводе из канцеларије Повереника за ББЦ на српском.

Тако је тренутно „национална припадност и етничко порекло као основ дискриминације" на првом месту по учесталости ове године, за разлику од претходних.

Ипак и тада је највише притужби поднето поводом дискриминације Рома - 2021. године 74 од укупно 96, а годину дана раније 94 од 114.

„Притужбе нам стижу због дискриминације у свим областима друштвеног живота посебно приликом запошљавања и пружања јавних услуга", додају из канцеларије Повереника.

А ту су и притужбе због дискриминације Рома на друштвеним мрежама, у медијима, сегрегације у школама, „дискриминаторних графита којима се вређа достојанство или позива на насиље".

Из канцеларије Повереника кажу да велики број случајева остаје непријављен, због чега су ове године кренули у кампању по Србији, како би Ромима указали на постојање овог државног органа и „подстакли их да пријављују дискриминацију".

Повереник је такође овлашћен и да покрене парничне поступке пред судом који се тичу дискриминације, такозване стратешке парнице.

До сада је, кажу из те канцеларије, покренута 21 таква парница, од чега је осам због дискриминације Рома и Ромкиња.

„У већини тих парница Повереник је издејствовао позитиван исход, па чак и у оним парницама које нисмо добили, постигли смо сврху због које покрећемо овакав вид поступка, а то је да се утиче на подизање свести јавности", закључују.

Успомене које трају

Сећање на Душана Јовановића нису избледела ни четврт века касније.

„Ја на брата мислим стално и није истина оно што кажу људи да време лечи ране - не, не буде лакше, буде можда још теже.

„Сваким даном се питам како би он изгледао данас, сигурна сам да би нам живот био скроз другачији - он би исто био ожењен, имао би породицу, мајка и отац би исто живели и све би било другачије", са сетом у гласу говори Душка.

На месту његовог страдања налазе се две спомен-плоче. Једну су подигли отац и мајка, а другу Унија Рома Србије на десетогодишњицу смрти 2007.

У Душанову част се сваке године око његовог рођендана у августу организује и меморијални турнир у малом фудбалу у Орловском насељу у Миријеву.

Породица је уз помоћ општине Звездара предложила да се парк на Славији - Митићева рупа, преименује и назове по Душану Јовановићу.

„То мог брата не може да врати, али може да допринесе промени да се не дешава више, да се смањи расизам и дискриминација", закључује Душка Јовановић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]

Погледајте видео: Ко су људи невидљиви за државу