Чиме се данас бави млађи референт Димитрије Пантић: Прича Николе Симића

Димитрије Мита Пантић има 56 година, а и даље ради као „млађи референт”.

Устаје у шест за посао, али од осталих укућана не може да дође на ред за тоалет.

То и не би био толики проблем да, поред мајке, супруге и троје деце, гужву не прави и заштићена подстанарка, која је заузела читаву једну собу њихове куће.

Пантић зато фркће, нервозно одмахује главом и махнито јури кроз кадрове у једној од најпознатијих улога Николе Симића, славног глумца преминулог пре тачно десет година - 9. новембра 2014. године.

„Нашао му је неки фазон, неку ноту гротеске, са тим брзим ходом, покретима, том косом коју је тапирао и правио да буде сав разбарушен”, прича глумица Даница Максимовић, која у Тесној кожи игра његову ћерку, за ББЦ на српском.

„Хтео је да прикаже човека тог времена, вредног, радног и одговорног, што је и постигао, и то је суштински комедија, али има и горких сцена.”

Глумац Ирфан Менсур, који игра професора Јапанца, каже да је Симић током припрема био „страшно занатски захтеван и прецизан глумац, чак и прилично крут”.

„Али оног тренутка када изађе на сцену или се упали камера, постајао је нешто сасвим друго - неухватљив од енергије, брзине, духовитости и шарма”, наводи Менсур за ББЦ на српском.

Није Симић само Димитрије Пантић.

Он је и Виктор Сандебиз у култној представи Буба у уху, инспектор Огњен Страхињић у Давитељ против давитеља, Гуливер у Више од игре, комшија Остојић у Срећним људима, деда Трипко у Породичном благу, као и глас Душка Дугоушка, Микеланђела и Гаргамела.

„За такве величине нема замене, био је јединствен - глумачко чудо“, наглашава глумац Воја Брајовић за ББЦ на српском.

Пантићева прича

Када оде на посао, Пантића чека још мука.

Плата му је смањена због кашњења, директор Срећко Шојић – у улози Ланета Гутовића – није задовољан уредношћу његових извештаја, а у канцеларији затиче и ново лице.

„Оливер Недељковић, запамтите то име”, каже му непознати човек.

Има пара, додаје, али нема посао, па се нада да би Пантић могао да му помогне када буду бирали нове раднике, што је, наравно, спреман да плати.

Часни Пантић покушај корупције одмах пријављује директору… Који новац узима.

И Недељковић добија посао.

Али све би муке биле решене, када би на спортској прогнози, тадашњем виду клађења у кладионицама, Пантић прикупио магичних 13 погодака исхода утакмица југословенске лиге у фудбалу, што би му донело милионе.

„Ослањао се на истину и препознатљивост, нешто што је актуелно код нашег менталитета и друштвених прилика”, сматра Брајовић.

Све је снимљено за 15 дана, присећа се Максимовић.

Није било бирања кадрова, малтене је све ишло из прве и нико се заправо није надао да ће филм постићи толику популарност, додаје.

Симић је, како наводи, током снимања „исијавао енергијом”, јер је „јако загризао” да филм успе, због чега је „дириговао сценама".

„Нама осталима је давао мањи простор, у свим сегментима је желео да доминира.”

Ипак, добро памти и његову строгоћу.

„Била сам млада глумица и мислио је да баш ништа не знам, тако да је покушао да ме усмерава, али сам му се супротставила - нисам хтела да га послушам, што му се није допало.

„Тако он и ја мало затегнемо односе.”

Тесна кожа је после првог филма из 1981. прерасла у један од најгледанијих серијала, чија се четири дела малтене увек врте око истих тема.

Неуротични Пантић покушава да опстане на поштен начин, а препредени Шојић гледа да од свега извуче корист – што му углавном пролази.

„Симић и Гутовић су део неког нашег гена пренели у игру и истакли на духовит начин”, сматра Менсур.

„На тај начин су суштински нама нацртали нас… Ми смо земља Пантића и Шојића.”

Чиме ли се онда они данас баве?

„Шојић је до сада већ купио диплому, па је на неком другом месту”, каже Менсур уз осмех.

А Пантић се вероватно бори колико може.

Можда мало забушава кад му нешто није по вољи.

Предодређен за глуму

Рођен је 18. маја 1934. у Београду, у породици „ортодоксних лала”.

За себе је говорио да је „војвођански Булбудерац”, по београдском насељу Булбудер.

Отац му је био пекар, али је Симић већ као дете почео да се бави глумом, пре свега уз десет година старијег брата Славка.

Знате га можда као кројача из серије Врућ ветар, оног који Шурди сашије мало одело и наслепо игра шах са „пацером” Мићом Томићем.

„Мој брат је био велики заљубљеник у позориште - имао је трупу која је наступала у школи и једног дана су ме позвали да учествујем”, рекао је Симић у интервјуу за емисију „ТВ лица као сав нормалан свет“ новинарке Тање Петернек.

Играо је немирно дете које мајка води на преваспитавање, од чега он покушава да побегне.

„Кад сам на крају питао брата како сам одиграо, рекао је 'од тебе никада глумац бити неће'.”

Ипак, глума је остала.

Симић је убрзо почео да прави сопствене представе и то у импровизованом позоришту на тавану зграде у којој је његова породица живела.

„Комшиница рашири напољу ћебе, ми га исечемо и направимо завесу.

„Играли смо Три хајдука Јована Јовановића Змаја и гледаоци су карту плаћали по динар, све док комшиница није дошла са метлом и све нас разјурила... Једва сам побегао.“

Међутим, по завршетку гимназије, најпре размишља да ли да се бави вајарством или сликарством, у којима је одувек уживао.

Одлази у Нови Сад, где конкурише за Ликовну академију, али не успева да је упише.

Или му је барем брат тако јавио.

„Касније сам сазнао да је слагао“, рекао је Симић у емисији „Антологија глуме: Бардови театра”.

„Био је самац у Новом Саду, да сам дошао и ја морао би да ме храни… Лакше му је било да ми каже да нисам примљен.”

На крају уписује Академију за позоришну уметност у Београду, где је у класи био са Ружицом Сокић и Радом Ђуричин.

„Како су се коцкице склопиле, фактички сам био предодређен да будем глумац.”

Позориште

Прву представу Симић почиње да игра већ као студент четврте године - Оклопни воз у Југословенском драмском позоришту (ЈДП).

ЈДП ће му бити дом током највећег дела каријере, од 1959. до 1998. године.

А та прича не може да прође без Бубе у уху, представе која је 2011. обележила пуне четири деценије непрекидног играња.

„Иако смо је играли више од 1.000 пута, што је вероватно светски позоришни рекорд, његова иначе огромна енергија никада није опадала”, присећа се Брајовић.

„Напротив, била је све интензивнија.”

Добро памти када је као млади глумац имао „блиски сусрет треће врсте са енергијом коју је имао Никола Симић”.

Менсур је у истој представи играо „барем 500, 600 пута”.

„Скоро све мушке улоге, мењајући разне глумце, али једини који никада није био замењен - ни због болести, ни због путовања, ни због, боже ме опрости, смрти, био је Никола Симић.”

И један и други истичу Симићев таленат за комедију.

Ипак, он каже да је „у тај колосек гурнут силом прилика”.

За комедије је сматрао да су „велики изазов”, зато што није лако насмејати публику.

У њима нема „транге-франге, морају карте одмах да се отворе” – или се људи смеју, или се не смеју, говорио је.

У позоришту је запажене улоге имао играјући Нушићева дела, у Ревизору, Псећем валцеру, Чекајући Годоа и Скакавцима, као и у ренесансној дубровачкој комедији Дундо Мароје.

„Николу Симића је комедија винула међу звезде“, каже театролошкиња Јелена Ковачевић Бараћ, која га назива „изванредним глумцем, комичарем способним за драмске трансформације”.

„Оно што се чинило као импровизација и лакрдија, било је добро утемељено у смисао дела, изграђено у тишини, разрађено на пробама и тек онда разигравано из вечери у вече пред насмејаном публиком”, указује Ковачевић Бараћ за ББЦ на српском.

„Умео је да у радњу унесе коментар дана, али тако једноставно да би се и сами писци тих дела, да су могли да га гледају, препустили смеху.”

Фризура

На питање шта му прво падне на памет када помисли на Симића, његов колега Ирфан Менсур уз дуг осмех одговара: „Фризура”.

Ово је прича о томе:

Када су ме примили у ЈДП имао сам 21. годину.

Никола Симић је у том тренутку већ био велико име.

Чим смо се упознали био је врло љубазан, не намћор као старији глумци и бардови ЈДП-а.

Ипак, приметио сам одмах да носи неку чудну фризуру којом је прикривао ћелавост.

Наравно, нико то никада није коментарисао, поготову не на ружан начин.

Десетак година касније, зове он мене и Воју Брајовића у глумачки салон да нас посаветује како да сачувамо косу, јер смо и ми почели да ћелавимо.

„Слушајте“, рекао нам је, „косу целог живота треба да перете малим беби сапуном и сигурно ћете је сачувати... Погледајте мене, ја сам је тако сачувао.”

Мислили смо да прави штос, али нас је он озбиљно саветовао како да сачувамо косу.

Он, који косе апсолутно није имао.

Мали и велики екран

На филму је дебитовао улогом у Суботом увече из 1957. године.

Прва главна уследила је две године касније, у остварењу Сам, коју је називао омиљеном.

Прву награду добио је као фоклсдојчер Лекси у драми Хитлер из нашег сокака (1975) – Златну арену Филмског фестивала у Пули и Гран при на Филмским сусретима у Нишу.

Публика га ипак памти из комедија.

Као диригента у Жикиној династији, директора школе у Лајању на звезде, Мићу Милићевића из ситкома Љубав, навика, паника, али и као газда Славка у првој сезони Црног Грује.

„Никола Симић је имао ту специфичну појаву и експресивни израз лица као глумци Џин Вајлдер или Питер Лор”, каже Александар Јанковић, професор Факултета драмских уметности који се бави историјом филма, за ББЦ на српском.

„Његов тајминг за комедију и физичка игра су били беспрекорни и знам да није адекватно давати овакве изјаве, али Симић је засигурно један од најбољих и најважнијих југословенских и српских глумаца.”

Четири пута се женио и разводио.

Волео је реку и природу, посебно његов воћњак у Прогару, селу недалеко од Београда.

„Тамо имам личног славуја кад крене пролеће“, рекао је за „ТВ лица као сав нормалан свет”.

То му је био бег од стресног глумачког живота.

„Често је, поготову у каснијим данима, показивао велику нежност према деци и имао је неку чудну обавезу да нешто донесе са свог ранча. Јабуке, на пример“, каже Брајовић.

Менсур то назива „излетима у домаћинску доброту”.

„Говорио нам је 'еј, останите после представе, донео сам дивне чварке', или домаће вино, или кобасице, које би нам онда сецкао на столу, као да смо у његовој кући.”

„То су неке ствари које не могу да заборавим и никада и нећу.”

Максимовић памти и како је Симић, тада већ у одмаклим годинама, често долазио у Позориште на Теразијама да је гледа у мјузиклу Зона Замфирова.

Претходно, како каже, мјузикле није ценио, али их је тада заволео, па је и заиграо у мјузиклу Продуценти.

„После првог пута је толико био под утиском да ме је после представе грлио и љубио, био је невероватно одушевљен.

„Није више био онај нервозни Никола, него диван и топао човек.”

Због тога се, како каже, сећа два лица и две стране Николе Симића.

„Кад сам га упознала у другом светлу, заиста сам га заволела и прилазила му са пијететом.

„Затворили смо круг и лепо је што је наш однос тако завршио, да будемо пријатељи и поштујемо једно друго.”

А Пантић?

Он је и даље ту, тешко да ће се икада смирити.

И даље је вероватно неки млађи референт.

Мајка му тражи телевизор у боји, жена машину за прање судова, син половну хонду, а ћерка „три цигле” да их искористи као мито и нађе посао.

Једино што је на спортској прогнози прикупио 12 погодака, а још се игра у Тузли.

За милионе и спас му фали само један гол, а још је и пенал!

Али гола нема.

Статива.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]