Pod stresom ste zbog roditeljstva? Evolucija može da objasni zbog čega

Uspela sam da preotmem daljinski od dece i ispružim se na sofi, pripremajući se za ono što sledi.

Bilo je to u martu 2020. godine, kada su ubrzano rasli brojevi slučajeva novog i opasnog korona virusa u Velikoj Britaniji.

Premijer se spremao da proglasi opšti karantin u zemlji.

Škole i vrtići je trebalo da se zatvore.

Baš kao i milioni drugih roditelja, trebalo je da postanem de fakto školska učiteljica maloj deci.

Sama pomisao na to me je ispunjavala užasom.

I nisam bila jedina koja se tako osećala.

Telefon mi je zujao od poruka koje su preplavile školski kanal na Vocapu.

Roditelji su se pitali kako će ispuniti zahteve svakodnevnih poslova dok se istovremeno bave priloškim odredbama i deljenjem sa ostatkom.

U mesecima koji su usledili, mnogi roditelji su osećali neizdrživi pritisak na mentalno i fizičko zdravlje.

Zaključavanja i zatvaranja škola su se nastavila, zajedno sa izveštajima o zabrinjavajućem porastu roditeljskog stresa, anksioznosti i depresije.

Mnogi su se pitali zašto je sve to baš toliko teško.

Zar ne bi trebalo da smo prirodno dobri u odgajanju naše dece bez bilo kakve pomoći sa strane?

Zar nisu ljudi izlazili na kraj bez škola u prošlosti?

Kao evolucioni biolog, nemam odgovore na sve porodične krize vezane za pandemije, ali mogu sa sigurnošću da kažem jednu stvar: kao vrsta, ljudi su spektakularno loše pripremljeni za roditeljstvo u izolaciji.

Iz evolutivne perspektive, ne iznenađuje što mnogi od nas osećaju preopterećenje.

Uprkos uobičajenoj ideji da se savremena porodica sastoji od malih, nezavisnih jedinica, realnost je da mi često imamo koristi od pomoći u odgajanju potomaka.

U najvećem delu ljudske istorije, šire porodice su pružale podršku.

U savremenim, industrijalizovanim društvima, gde su češće manje porodične jedinice, učitelji, dadilje i drugi negovatelji omogućavali su nam da oponašamo tu istorijsku mrežu podrške.

Ovaj kolaborativni način odgajanja dece čini nas jedinstvenim među velikim majmunima.

Nazvan „kooperativni odgoj", on je naizgled sličnije onome kako žive dalje vrste od nas kao što su merkati ili čak mravi - i doneo je neke ključne evolutivne prednosti.

Vrste koje koriste kooperativni odgoj žive u velikim porodičnim grupama u kojima jedinke sarađuju u odgajanju potomaka.

Možda iznenađujuće, ali drugi čovekoliki majmuni, kao što su šimpanze, ne bave se roditeljstvom na taj način.

Iako i ljudi i šimpanze žive u složenim društvenim grupama, koje se sastoje od rodbine i nesrodnika, detaljnija analiza ukazuje na neke drastične razlike.

Majke šimpanzi odgajaju novorođenčad same, uz vrlo malo ili nimalo pomoći od bilo koga drugog, pa čak i oca.

Isto važi za gorile, orangutane i bonobo majmune.

Štaviše, ženke čovekolikih majmuna ne prolaze kroz fiziološku menopauzu, što znači da ostaju plodne tokom čitavog života.

Kao posledica toga, sasvim je uobičajeno da majka i ćerka odgajaju potomke istovremeno.

To ograničava mogućnost baka među čovekolikim majmunima da pomažu oko podizanja unuka.

Mi smo očigledno drugačiji.

Najveći deo vremena provedenog na Zemlji, ljudi su živeli u širim porodičnim jedinicama, gde su majke dobijale pomoć od mnogih drugih članova porodice.

U mnogim savremenim ljudskim društvima, to je još uvek tako.

Očevi među ljudima često učestvuju u odgajanju potomaka, mada to koliko su uključeni prilično varira od društva do društva.

Novorođenčad takođe često dobija input od raznih drugih rođaka, kao što su starija braća i sestre, tetke i ujaci, i, naravno, bake i deke.

Čak i mala deca mogu da igraju ključnu ulogu u pomoći da se odgajaju i zaštite mlađa deca.

U takvom okruženju, teret staranja o deci veoma retko pada na samo jednu osobu.

Ebi Pejdž, biološka antropološkinja koja je naširoko sarađivala sa Agtama, društvom lovaca-sakupljača sa Filipina, kaže da mi tek počinjemo da shvatamo prave domete takvih tradicionalnih mreža podrške.

Na primer, među Agtama, deca koja imaju samo četiri godine često su već produktivni članovi porodice.

„Doprinosi dece često se zanemaruju", kaže Pejdž.

U prošlosti, zbog strogih koncepata šta sačinjava rad i igru, istraživači obično nisu primećivali da bi dete moglo da se igra u blizini u jednom trenutku, a da bere voće iz grma u nekom drugom.

„Deca definitivno ispomažu sama sebe u takvim društvima lovaca-sakupljača", kaže ona.

Deca Agta takođe pomažu štiteći mlađu braću i sestre od opasnosti.

Pejdž se prisetila prilike kad je sedela u jednoj od porodičnih koliba Agta sa četvorogodišnjim dečakom i njegovom sestrom koja je još bila beba.

Svo troje sedelo je na zemlji kad je u kolibu ušetao škorpion.

Pejdž priznaje da se uspaničila: „Nisam bila ni od najmanje pomoći."

Srećom, mali dečak je znao šta treba da radi.

„Odmah je skočio, uzeo štap iz vatre i udario po škorpionu, a potom je krenuo da skače po njemu nekoliko puta."

Ovaj prosti čin potencijalno je spasao život njegove sestre.

Ovo iskustvo navelo je Pejdž da preispita šta znači zapravo smisleno staranje o deci.

Na Zapadu, staranje o deci obično znači da odgovorna odrasla osoba, često roditelj, ne samo da čuva malo dete, već se trudi da dete bude angažovano i stimulisano.

Kad roditelji to ne mogu da postignu, na primer zato što su zauzeti poslom, oni mogu da osete krivicu ili da su možda nesposobni.

Ali Pejdžino istraživanje pokazalo je mnoge druge načine na koje deca mogu da se čuvaju i da napreduju, bez intenzivnog naglaska isključivo na roditeljima.

Štaviše, nega braće ili sestara, kada starija deca pomažu u odgoju mlađe braće ili sestara, definišuća je karakteristika vrsta koje se služe kooperativnim odgojem.

Merkati traže hranu koja može da se podeli sa mladima i čuvaju mladunce u jazbini.

Oni uče mladunce kako da bezbedno rukuju opasnim životinjama koje su im plen.

Ženke čak proizvode mleko da ovi mogu da hrane mlađu braću i sestre.

Baš kao dete koje je spaslo sestru od škorpiona, neki od najvažnijih oblika nege u ovim kooperativnim društvima obuhvataju i zaštitu mlađih pojedinaca: njihovu zaštitu od grabljivaca i od nevolje uopšte.

Kooperativni odgoj ima ključnu prednost nad mnogim usamljeničkim oblicima odgoja dece: on može da učini vrstu otpornijom i najverovatnije se razvio kao način borbe protiv raznoraznih nedaća.

Mnoge vrste koje se služe kooperativnim odgojem mogu da se nađu u najvrelijim, najsuvljim regionima na planeti.

Ljudi su u prošlosti takođe nastanjivali surove regione gde je bilo teško naći hranu, koja je morala da se sakuplja, strvinari ili ubija.

Saradnja je bila preduslov opstanka na način na koji to nije za savremene čovekolike majmune.

Naši majmunski rođaci danas žive u relativno stabilnim, bezazlenim okruženjima - praktično ogromnim posudama za salatu - gde je mnogo lakše doći do hrane koja im je potrebna da održe u životu sebe i bilo koje potomke koji zavise od njih.

Ljudi su izgleda bili jedini majmuni koji su mogli da prežive u takvim surovim okruženjima: čovekoliki majmuni izostaju iz fosilnih zapisa u tim regionima.

Paradoksalno, ali naša sklonost saradnji, koja nam je omogućila da preživimo i razvijamo se toliko dugo, verovatno je učinila krizu kroz koju smo nedavno prošli utoliko težom iz psihološke i praktične perspektive.

Pogledajte video: Četiri stila roditeljstva - prednosti i mane

Tokom zaključavanja, bili smo odsečeni od ljudi iz mreža podrške: baka i deka, tetki i ujaka, ali takođe i škola, vrtića i grupa za igru, koji su svi pomagali u oponašanju naših drevnih ljudskih grupnih struktura.

I ne samo to, već se od nas očekivalo i da se u potpunosti oslonimo na naše male porodične jedinice kao da je to savršeno instinktivna stvar.

Za mnoge od nas, to je delovalo gotovo nemoguće, i ne postoji pravo objašnjenje zašto je to tako izgledalo.

Na kraju krajeva, naša zapadnjačka predstava o porodici stavlja veoma veliki naglasak na majčinsku negu, a vrlo malo na doprinose drugih članova porodice.

Očekivanje je da majke i očevi, ili čak majke same, budu i te kako dovoljne kao staratelji.

Međutim, prema Rebeki Sir, profesorki evolucione demografije u Londonskoj školi za higijenu i tropsku medicinu, ova ideja samoodržive nuklearne porodice odražava iskustva i stavove zapadnjačkih istraživača pre nego istorijsku realnost.

Ideja o nuklearnoj porodici, koju izdržava muški hranitelj, postala je posebno ukorenjena u posleratnom periodu, u vreme kad su „akademski krugovi bili prepuni bogatih, belih, zapadnih muškaraca koji su posmatrali vlastite porodice i mislili da je to tako oduvek bilo", kaže Sir.

Izraz „nuklearna porodica" prvi put se pojavio 1920-ih.

Struktura porodice sama po sebi, koja se usredsređuje na dva roditelja i relativno mali broj dece, starija je i mogla bi biti povezana sa Industrijskom revolucijom, kada je prelazak sa zemljoradnje na manufakturu omogućio nezavisnije stilove života.

Alternativno objašnjenje je da je politika zapadnjačke crkve u Srednjem veku, koja je zabranjivala brakove među srodnicima i drugim širim članovima porodice, dovela do smanjivanje porodičnih jedinica.

Ali uprkos tome što je nuklearna porodica toliko sveprisutan koncept u zapadnjačkom istraživanjima 20. veka i u popularnoj kulturi, računajući tu i bezbroj romana, filmova i TV serija, Sir objašnjava da je ona zapravo prilično velika anomalija, čak i na Zapadu.

„Zajedničko stanovanje samo roditelja i dece relativno je retko širom sveta", kaže Sir.

„Postoji mnogo varijacija porodične strukture u svetu, ali ono što je zajedničko jeste da roditelji dobijaju pomoć u odgajanju dece i to važi čak i za zapadnjačke srednje klase."

Uobičajeni aranžman za ljude nije par koji odgaja mlade u izolaciji, objašnjava ona.

Umesto toga, kad je u pitanju odgajanje dece, obično nam je potrebna pomoć, a mi je i dobijamo.

Niti je ideja o ženama kao majkama i domaćicama toliko tradicionalna kao što se nekad predstavlja.

U istorijskim i savremenim društvima, žena igra značajnu ulogu u proizvodnji za vlastitu porodicu.

Žene su takođe hraniteljke.

Sa ovim drugačijim pogledom na ljudsku porodicu, možda bi i naša očekivanja od roditeljstva tokom pandemije bila drugačija.

Umesto da smo pretpostavili da roditelji, a posebno majke, treba da nose teret (i to i rade), možda smo mogli da priznamo ključnu ulogu drugih članova porodice i staratelja.

Uz svest o tome koliko zavisimo jedni od drugih u odgajanju potomaka, možda smo mogli da budemo blaži prema drugima - i samima sebi - dok smo se mučili.

Očekivanje od ljudi da budu roditelji kao šimpanze je pomalo kao izolovanje mrava iz njegove kolonije: mi nismo nužno pripremljeni za to - i to se često ne završava dobro.

Priznavanje da su nam potrebni drugi nije znak neuspeha, već je upravo ono što nas čini ljudima.

Nikola Raihani je profesorka evolucije i ponašanja na Univerzitetskom koledžu u Londonu, i autorka knjige Društveni instinkt: Kako je saradnja oblikovala svet . Ona je @nicholaraihani na Iksu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]