Od Stajićeva i Sremske Mitrovice do Niša: Tragom logora za Hrvate u Srbiji

Stajićevo je seoce sa nešto više od 1.700 stanovnika uz sam magistralni put koji iz pravca Pančeva vodi u Zrenjanin.

Sa desne strane puta često opterećenog kamionima, pruža se blatnjava zemljana staza koja vodi do bivšeg poljoprivrednog dobra Livade, čije su štale tokom novembra i decembra 1991. služile kao logor za zarobljene Hrvate.

U njemu je bilo zatočeno oko 1.200 ljudi, pripadnika hrvatskih oružanih snaga, ali i civila, među kojima žene, deca i stari, kao i medicinsko osoblje i pacijenti iz vukovarske bolnice.

Svi oni dovedeni su u ovaj i druge logore na teritoriji Srbije pošto su srpske vojne i paravojne snage zauzele Vukovar 18. novembra 1991.

Među zatočenicima Stajićeva bio je i Igor Švraka, u to vreme dvadesetogodišnjak iz Vukovara.

„Došli smo pred te hangare, štale, bio je mrak. Kako stane autobus, vani i mlate te.

„Nema prozora... možda je i bio koji prozor, ali to je sve bilo nekorišteno, nije to bio vojni objekat, nije bio u funkciji.

„Poređali su nas kao jaja, svi su morali da čuče, ruke na leđa", priča Igor dok sedimo u jednom od vukovarskih restorana.

„Ali dobro, na kraju živa glava", kaže za BBC na srpskom uz blagi osmeh, dok kucka prstima o drveni sto.

Stajićevo, kao i druge zatočeničke objekte za Hrvate na teritoriji Srbije, osnivala je Jugoslovenska narodna armija (JNA) od avgusta 1991, na samom početku rata u Hrvatskoj.

Zatočenici, kojih je ukupno bilo oko 7.000, svakodnevno su trpeli psihičku i fizičku torturu: od posledica premlaćivanja i nepružanja medicinske pomoći preminulo je najmanje 14 - jedan od njih bio je i otac Igora Švrake.

Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) teretilo je političke lidere Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića za formiranje logora za Hrvate u Srbiji, zatvaranje civila i ratnih zarobljenika u istim, kao i za protivpravno zatvaranje u nehumanim uslovima u nekoliko zatočeničkih objekata u Srbiji.

I pored ogromne haške dokumentacije, izjava velikog broja svedoka i žrtava, kao i krivične prijave podnete srpskom Javnom tužilaštvu za ratne zločine 2008, pred sudom u Beogradu osuđen je samo jedan čovek.

Danas, 35 godina kasnije, logori poput Stajićeva su neobeleženi, dok se njihovo postojanje i zločini u Srbiji uglavnom umanjuju ili čak i negiraju.

Pravni postupci u vezi sa ratnim zločinima u Srbiji veoma su problematični, između ostalog i zbog toga što je cilj da zločine budu prikazani kao izolovani incidenti pojedinaca, i tako prikrije odgovornost institucija, kaže Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo i autorka izveštaja Dosije Logori za Hrvate na teritoriji Srbije, za BBC na srpskom.

„Odgovornost za ono što se dešavalo u zatočeničkim objektima u Srbiji leži na JNA i proteže se do najviših pozicija vojske, ali i političkih struktura.

„Procesuiranje odgovornih za zatočeničke objekte na teritoriji Srbije nužno bi potvrdilo ono do čega smo došli u istraživanju, a to je da je još na samom početku rata država uspostavljala logore, ograđene žicom, u kojima su ljudi bili izloženi mučenju i ponižavanju", objašnjava Kolarić.

Pod palicom JNA

Prema svedočenju generala Aleksandra Vasiljevića, tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, prvi zatočenički objekat na teritoriji Srbije formiran je na osnovu usmenog naređenja saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića od 14. septembra 1991. godine.

Usledilo je otvaranje drugih, koje je vojni i politički vrh tadašnje Jugoslavije nazivao sabirnim centrima, tvrdeći da logora na teritoriji Srbije - nema.

Logor Stajićevo na ulazu u Zrenjanin, kao i logor Begejci u opštini Žitište, zapravo su štale i lovački dom, dok su drugi zatočenički objekti mahom bili deo postojećih zatvora ili vojnih objekata u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Aleksincu.

Osim logora, bilo je više prolaznih centara u kojima su civili i ratni zarobljenici zadržavani od nekoliko sati do nekoliko dana - u Šidu, Bubanj Potoku, Paragovu kod Novog Sada.

U jesen 1991, svi oni se pune hrvatskim ratnim zarobljenicima i civilima - dovozi ih JNA autobusima i kamionima.

U ovim logorima je bilo i Hrvata iz Vojvodine, hrvatskih građana uhapšenih u Vojvodini, kao i jedan broj Srba, uglavnom vojnih dezertera.

Istraživanje Fonda za humanitarno pravo je pokazalo da su stražari i čuvari u logorima bili pripadnici rezervnog sastava Vojne policije JNA, dok su ljudi koji su ispitivali zatočenike bili oficiri JNA, pripadnici teritorijalnih odreda i milicije srpske autonomne oblasti (SAO) Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, proglašene 1991. u istočnoj Hrvatskoj.

Kolarić kaže da su svi zatočenici bili izloženi ponižavanju i izgladnjivanju, dok su čuvari, tvrdi, bili posebno brutalni prema onima za koje se sumnjalo da su pripadnici hrvatskih oružanih snaga - Zbora narodne garde ili MUP-a.

„Bili su svakodnevno izloženi psihičkom i fizičkom zlostavljanju, nasilju i torturi.

„Dokumentovali smo i seksualno zlostavljanje zatočenika, kao i smrt najmanje 14 zatočenika od posledica zlostavljanja ili usled odsustva adekvatne medicinske pomoći", objašnjava Kolarić.

Stajićevo je formirano 20. novembra 1991. - neposredno pošto su jedinice jugoslovenske vojske, teritorijalne odbrane i srpske dobrovoljačke jedinice posle tromesečne opsade zauzele Vukovar.

Padom Vukovara, koji je tog novembra bio sravnjen sa zemljom, jedinice JNA, teritorijalne odbrane i srpske paravojne formacije čine masovne zločine protiv hrvatskih civila i ratnih zarobljenika: samo na poljoprivrednom dobru Ovčara je tokom noći između 20. i 21. novembra 1991. ubijeno više od 200 ljudi.

Za zločine na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara sudilo se pred Haškim tribunalom i pred Višim sudom u Beogradu.

MKSJ je osudio pripadnike JNA - pukovnika Mileta Mrkšića i majora Veselina Šljivančanina - na 20 i 10 godina zatvora, a Viši sud u Beogradu 11 pripadnika teritorijalne odbrane Vukovara i dobrovoljačke jedinice Leva Supoderica, koji su tada bili u sastavu JNA, na zatvorske kazne od dve do 20 godina.

„Rat k'o rat"

Oni koji nisu ubijeni u Vukovaru i okolini, prebačeni su u logore u Srbiji.

Među njima je bio Igor Švraka sa ocem i dva rođena brata.

Igor i braća su preživeli, a njihov otac je ubijen u logoru u Kazneno-popravnom domu Sremska Mitrovica.

Igora upoznajem hladne decembarske nedelje na prostranom parkingu ispred napuštenog hotela „Dunav" u centru Vukovara.

Nekoliko je dana pred katolički Božić, i grad je pun novogodišnjih ukrasa.

Hodamo ka obližnjem restoranu, prolazeći pored klizališta i roditelja koji šetaju decu pored reke Dunava, koji se gubi u zimskoj magli.

Igor ima tri ćerke, dva unuka, u penziji je, ali je aktivan član Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracijskih logora.

Živi u Đakovu, gradu na nekih 60 kilometara od Vukovara.

Naručujemo piće, prosedi i proćelavi muškarac pali cigaretu, i počinje priču.

„Ako je Stajićevo bilo sabirni centar onda...", govori polako, dodajući da su uslovi u logoru bili užasni.

„Spavali smo na slami, nismo imali niš'. Ni toaleta, niš'. Mitraljeska gnijezda okolo.

„Seljasi su nas htjeli tamo poubijati, skupljali se i vikali ustaše."

Sabirni centar, dodaje kao retoričko pitanje.

Igora početak rata u Hrvatskoj zatiče na odsluženju vojnog roka u Vranju.

Uspeva da se izvuče iz vojske, i ode u Đakovo kod tetke, a odande u Vukovar, kao dobrovoljac.

„Nas 46 odlazi iz Đakova i još dva autobusa iz Našica. Bio je to 26. septembar 1991, mi smo poslednja grupa koja je ušla u Vukovar.

„Mi smo ušli poslednji", kaže tiho, dok puši.

U Vukovaru je pronašao majku, sestru, oca i braću.

Do pada grada ostao je na Mitnici, naselju „na glavnom putu na ulazu u grad", koje se 18. novembra poslednje predalo srpskim snagama.

„Rat k'o rat - ranjeni, poginuli, granatiranja.

„Probao sam brojat' granate koje padaju na grad, ali sam odustao".

Posle pada Vukovara, Igora odvode u skladište preduzeća Velepromet, koje je služilo kao logor za hrvatske zarobljenike.

Tamo pronalazi porodicu, i poslednji put vidi oca.

„Tatu su pretukli i ubili u Mitrovici."

Pogledajte video o VukovARTu: Kako umetnici menjaju sliku grada

Broj 004113

Igor je zajedno sa braćom u Veleprometu maltretiran i premlaćivan.

A onda su odvedeni u Stajićevo.

„Svi smo bili u zimskim šinjelima, titovkama onim dugačkim, kao partizani. Svi smo bili u tome, znaš, svi jednaki.

„Dali nam slame, stavljali smo je pod sebe i tako spavali u tim šinjelima", seća se Igor.

„Išli smo u neku zgradu preko i tu su nas ispitivali. Neke su tamo polomili, bilo je svašta."

Igor ispija gutljaj soka, i kaže da iz tog perioda posebno pamti glad: u Stajićevu su dobijali 'zdenka' sir i salamu, pola kriške hleba, čaj i vodu, za koju kaže da je imala ukus sumpora.

Situacija u logoru se popravila posle posete Međunarodnog crvenog krsta, kada su iz pekara povremeno prodavali zatvorenicima hleb.

Igor se seća da je kod sebe imao nešto para, što ih je spasilo.

„Mi gladni, pojeli bismo ceo kamion. Kupio sam mnogo kruha, jeli smo ga onako toplog. Tek tada sam išao na WC, dva tjedna kasnije."

Pravi pauzu i pali cigaretu..

Najmlađi brat, koji je imao 17 godina, razmenjen je preko Bosne i vratio se u Hrvatsku.

Igora krajem decembra 1991. odvode u KPD Sremska Mitrovica, gde će se kasnije naći sa drugim bratom.

„U zatvorskoj sobi u Mitrovici nas je bilo 134 ili 136. Znao sam sva imena, žao mi je što nisam zapisao, sada sam i zaboravio.

„Dobra stvar je bila što sam bio evidentiran preko Crvenog krsta. Moj broj je bio 004113."

I dalje ga pamtite, pitam.

Da, odgovara kratko.

Maltretiranja su i u Sremskoj Mitrovici bila gotovo svakodnevna, a uslovi loši: hrane je bilo malo, a šetnje i kupanja jednom mesečno.

Igor je u KPD Sremska Mitrovica bio od decembra 1991. do 14. avgusta 1992, kada je razmenjen u Nemetinu u Hrvatskoj, nedaleko od Osijeka.

Toga dana je, po principu „svi za sve" razmenjeno 714 hrvatskih za 240 srpskih zarobljenika prema Sporazumu o puštanju na slobodu i repatrijaciji svih zarobljenika koji su premijeri Hrvatske Franja Gregurić i tadašnje SRJ Milan Panić postigli u Ženevi krajem jula 1992.

Sudski postupci: 'I do Strazbura ako treba'

Prema istraživanju FHP-a, stvarnu kontrolu nad logorima imala je Uprava bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (UB SSNO), čiji je tadašnji načelnik bio general Aleksandar Vasiljević.

Samo, za tadašnji vojni i politički vrh, to nisu bili logori, već - sabirni centri.

Isto i danas kaže general Vasiljević u kratkoj izjavi za BBC na srpskom.

,,Postoje činjenice da to nisu bili logori nego sabirni centri. Postoje i naređenja SSNO o tome zašto se oni osnivaju."

Vasiljević je o osnivanju i funkcionisanju logora detaljno govorio kao svedok na više suđenja u Tribunalu u Hagu.

Nekoliko godina kasnije, aprila 2011, i sam je optužen za zločine počinjene u logorima Stajićevo, Begejci, Sremska Mitrovica, Niš i Stara Gradiška pred Županijskim državnim odvjetništvom u Osijeku.

Prema sporazumu o saradnji, hrvatsko tužilaštvo ustupilo je ovaj predmet Javnom tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu, koje je, međutim, izjavilo da nema dovoljno dokaza da podigne optužnicu.

Srpsko tužilaštvo je ocenilo i ,,da se radi o incidentima, a ne o organizovanom logorskom tretmanu", kaže Kolarić.

Predmet je onda vraćen Hrvatskoj, pa je Županijski sud u Osijeku marta 2023. Vasiljevića u odsustvu osudio na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina nad hrvatskim civilima i ratnim zarobljenicima koji su bili zatočeni u logorima u Srbiji i Hrvatskoj.

Prema presudi, Vasiljević je naredio uspostavljanje logora u Srbiji, kojima su upravljali njegovi potčinjeni iz Službe državne bezbednosti, iako su zvanično komandanti logora bili pripadnici JNA.

Vasiljević, koji je u penziji i živi u Beogradu, kaže za BBC da ni o čemu nije bio obavešten, i da nema nikakav kontakt sa advokatom koji ga zastupa po službenoj dužnosti, i koji je uložio žalbu na presudu novembra 2024.

Pogledajte video o muzeju u kom Hrvatska čuva sećanje na rat

I dok je pred sudovima u Hrvatskoj vođeno više postupaka protiv čuvara i ispitivača za zločine počinjene u logorima u Srbiji, u Srbiji je vođen samo jedan.

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je 2015. Marka Crevara, pripadnika teritorijalne odbrane, na 18 meseci zatvora za zločine počinjene u KPD Sremska Mitrovica.

Za Zorana Šanguta, pravnika iz Udruge Vukovar 1991. i bivšeg zatvorenika logora u Stajićevu, Nišu i Sremskoj Mitrovici, to je pokazatelj da u Srbiji nema političke volje da se procesuiraju zločini počinjeni u logorima za Hrvate.

Udruženje „Vukovar 1991." je još 2008, zajedno sa nevladinom organizacijom iz Srbije Fondom za humanitarno pravo, podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu u kojoj je imenom, prezimenom ili nadimkom navedeno 54 zapovednika i stražara u pet logora u Srbiji.

„Ja sam svjedok četiri ubojstva.

„Vrlo rado bih volio da me Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji pozove da svedočim o onome što sam prošao ne samo ja, nego mnogi od nas", kaže Šangut za BBC na srpskom.

Tužilaštvo ih je, dodaje, uveravalo da postupa po prijavi, da bi im 2016. godine rekli da „politika ne da" i da se „ništa nije radilo po tim našim predmetima."

Udruženje „Vukovar 1991." je pre nekoliko godina poslalo žalbu Ustavnom sudu Srbije zbog odugovlačenja postupka, kaže Šangut.

„Čekaćemo još neko vrijeme i ako nam Ustavni sud Srbije ne odgovori, onda ćemo vjerojatno krenuti prema Strazburu."

Tužilac Javnog tužilaštva za ratne zločine Vasilije Seratlić je zatočeničke objekte za Hrvate takođe nazvao sabirnim centrima u kratkom pisanom odgovoru za BBC.

Tužilaštvo nije „u mogućnosti da odgovori na konkretno postavljena pitanja... jer sve faze krivičnog postupka, osim faze glavnog pretresa, nisu dostupne za javnost", dodao je.

(Ne)uspeli pokušaji memorijalizacije

Stajićevo je 150 kilometara istočno od Vukovara, i oko 70 od Beograda.

Tatjana Tabački, lokalna aktivistkinja iz Zrenjanina, koja je godinama istraživala i pisala o logorima za Hrvate u Srbiji, vodi me do sela.

Put pronalazimo iz druge: ovde dolaze samo oni koji znaju gde su se tačno uputili.

Za logore u vojvođanskim selima Stajićevo i Begejci, koje je u međuvremenu ime promenilo u Torak, Tanja je čula gotovo odmah po njihovom otvaranju, kao jedanaestogodišnjakinja.

„Mog oca je zvala koleginica iz Osijeka, čiji je nećak bio jedan od zarobljenih u Stajićevu.

„To me je tada veoma potreslo", kaže Tanja dok se vozimo blatnjavim putem pored njiva i zasada voća i povrća na putu ka nekadašnjem logoru.

Meštani sela su vikendom ulazili u logor i prebijali zarobljenike, kaže ona.

Takvoj atmosferi najviše su kumovali propagandni mediji, poput teksta „Divlji gosti pitome ravnice“ lokalnog lista Zrenjanin, priseća se.

Dok je istraživala, redovno je nailazila na zid ćutnje i odbijanja, jer je retko ko zapravo hteo da govori o logorima za Hrvate.

Auto parkiramo ispred bivšeg logora - dugačke, napuštene, oronule štale u obliku ćiriličnog slova G, u čijem se dnu nazire nekoliko krava.

U okolini je nekoliko sličnih objekata koji u rano zimsko popodne izgledaju prilično sablasno.

Nedaleko od logora je i zapuštena, oronula dvospratnica ispred koje je kokošinjac.

Na ulaznim vratima je tabla Dijamant Agrar - domar, ali na zvono niko ne odgovara.

Iako je pokrenuto nekoliko inicijativa da se na zgradu logora postavi spomen-ploča, one nisu ispunjene - mnogi kažu, zato što u Srbiji nema političke volje.

Zoran Šangut kaže da bi mu jedna takva ploča mnogo značila.

Ona je bila i povod sastanka sa tadašnjim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem 2016. godine.

Vučić je tada rekao da nije znao da su postojali logori u Srbiji, i obećao da će im pomoći da postave spomen-ploču, seća se Šangut.

„Pokazali smo Vučiću tekst koji smo htjeli da postavimo na Stajićevu, rekao je da tu nema ništa sporno.

„Od tada smo više puta pisali Vučiću da ispuni obećanje koje nam je dao da postavimo spomen-ploču. Ništa se nije dogodilo", kaže.

Ranijih pokušaja da se ovo mesto obeleži seća se i političar Aleksandar Marton, koji je 2009. kao predsednik Skupštine grada Zrenjanina razgovarao sa bivšim logorašima iz Hrvatske i podržao njihovu inicijativu da se na bivši logor postavi obeležje.

„Ideja je izneta bez zle namere, mržnje, ili bilo čega takvog. Nažalost, naišla je na salve napada od lažnih patriota, koji žive na politici podela i mržnje.

„I tako od inicijative nije bilo ništa", kaže Marton za BBC na srpskom.

I dok državna komemoracija izostaje, nekoliko nevladinih organizacija iz Srbije i regiona već godinama obilaze neobeležena mesta stradanja.

Tako su prošlog decembra obišli upravo Stajićevo i Begejce, i postavili spomen-ploče.

Akciju je predvodio Centar za nenasilnu akciju iz Beograda i Sarajeva, a učestvovali su mladi mirovni aktivisti, poput Dalije Koler iz Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji.

Tada je Dalia, poreklom iz Novog Sada, prvi put obišla Begejce i Stajićevo, a kako kaže, većina meštana Vojvodine ne zna šta se sve dešavalo u njihovoj plodnoj ravnici.

„Moramo da pričamo o ovome, i mi moramo da budemo učeni o ovome, i zaista nije normalno da se sve ovo dešavalo pred našim nosem, našim komšijama, ne samo komšijama preko granice, nego doslovno, komšijama u kući pored", kaže, nadajući se da će doći dan da se ta mesta zvanično obeleže.

U Stajićevo bi ponovo voleo da ode i Igor, ali se plaši da bi ga uhapsili na srpskoj granici.

Po povratku kući, nekoliko meseci se lečio jer je bio ranjen.

Ima invaliditet od 70 odsto i 30 komada gelera u telu, sa kojima živi.

„Htio sam ostati u vojsci [po povratku iz zatočeništva], ali pošto je velika invalidnost, nisu mi dali.

„Vukao sam se po bolnicama, lečenjima, terapijama, komisijama.

„Onda sam upoznao ženu, oženio se, dobio djecu i tak, život ide dalje", zaključuje setno, odbijajući da se fotografiše.

Pogledajte i ovaj video: Operacija 'Oluja' - povratak u Knin, Ognjenova priča

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]