Мит о снази воље и зашто је неким људима теже да изгубе вишак килограма

„Дебелим људима је потребно само више самоконтроле".

„То је ствар личне одговорности".

„Једноставно је, једите мање".

Ово су само неки од 1.946 коментара читалаца на текст о инјекцијама за мршављење који сам написао прошле године.

Многи људи, па и неки медицински стручњаци, сматрају да је гојазност искључиво питање снаге воље.

Осам од десет испитаника сматра да гојазност у потпуности може да се спречи само променом начина живота, показује истраживање спроведено у Уједињеном Краљевству (УК), Аустралији, Сједињеним Државама (САД), и на Новом Зеланду, објављеном у медицинском часопису Лансету (Тхе Ланцет).

Овакво размишљање је узнемирујуће за Бини Суреш, дијететичарку која већ 20 година ради са гојазним и пацијентима који имају прекомерну тежину.

Суреш верује да је снага воље само мали део много сложеније слике.

„Често виђам пацијенте који су изузетно мотивисани, добро информисани и који се упорно труде, а ипак се боре са вишком килограма", каже она.

„Изрази попут 'снага воље' и 'самоконтрола' су погрешни", сагласна је Ким Бојд, директорка медицинског одељења међународне организације WеигхтWатцхерс која се бави питањима гојазности.

„Деценијама се људима говори да треба мање да једу и више да се крећу и да ће тако ослабити, али гојазност је много сложенија", указује докторка.

Она и други стручњаци са којима сам разговарао истичу да постоји читав низ разлога због којих је неко гојазан, а многи од њих још нису у потпуности разјашњени.

Међутим, оно што је сигурно је да су услови живота и предиспозиције различити.

Британска влада покушава да проблем реши законским мерама.

Најновија мера, забрана рекламирања нездраве хране на телевизији пре девет сати увече, као и потпуна забрана промоција на интернету, ступила је на снагу 5. јануара у УК.

Ипак, многи сматрају да ни ове мере неће бити довољне да се изборе са сада већ огромним проблемом гојазности у УК-у, где је више од четвртине одраслих гојазно.

Битка са биологијом

„Број килограма који људи добију у великој мери зависи од гена, а они су релевантни за свакога од нас", објашњава Садаф Фаруки, ендокринолошкиња.

Она лечи пацијенте који су тешко гојазни и имају повезане ендокрине поремећаје, а и води Студију о генетској гојазности на Универзитету у Кембриџу.

Одређени гени утичу на мождане путеве који регулишу осећај глади и ситости, као одговор на сигнале које желудац шаље мозгу, објашњава ова професорка.

„Варијанте, односно промене у тим генима, присутне су код гојазних људи, што значи да чешће осећају глад и да им је теже да буду сити после оброка".

Можда најважнији од тих гена, бар међу онима који су до сада идентификовани је ген МЦ4Р.

Мутацију овог гена, која подстиче преједање и смањује осећај ситости, има приближно петина светског становништва.

„Други гени утичу на метаболизам, односно на то колико брзо сагоревамо енергију", додаје професорка Фаруки.

„То значи да неки људи добијају више килограма и складиште више масти једући исту количину хране као други, или вежбањем сагоревају мање калорија", објашњава.

Она процењује да вероватно постоји на хиљаде гена који утичу на телесну тежину, док за сада наука детаљно познаје свега 30 до 40 тих гена.

Погледајте видео о храни од које се боље спава

Научни докази јо-јо ефекта дијета

Међутим, и генетика је само део приче о гојазности.

Свако од нас има телесну тежину коју наш мозак разуме или сматра одговарајућом, без обзира на то да ли је та тежина здрава или не, објашњава Ендру Џенкинсон, стручњак баријатријске хирургије и аутор књиге Зашто једемо превише (Wхy Wе Еат Тоо Муцх).

То је познато као теорија „задатог" или унапред одређеног распона телесне тежине.

„Та задата телесна тежина одређена је генетиком, али и другим чиниоцима, као што су окружење у којем се хранимо, ниво стреса и квалитет сна", каже он.

Због тога се телесна тежина понаша попут термостата - организам тежи да одржава тај жељени распон.

Ако тежина падне испод те „задате" вредности, осећај глади се појачава, а метаболизам успорава, баш као што термостат појачава грејање када је превише хладно.

Када се та вредност једном „подеси“, изузетно је тешко да је променимо искључиво снагом воље, тврди доктор Џенкинсон.

Ова теорија може да објасни и јо-јо ефекат дијета.

„На пример, ако имате 127 килограма и ваш мозак 'жели' да имате 127 килограма, а ви пређете на нискокалоричну дијету и изгубите 13 килограма, реакција вашег организма биће иста као да гладујете", објашњава он.

„Организам тада реагује снажним, готово незаситим апетитом, појачаним прохтевом за храном и успореним метаболизмом", додаје он.

„Ти сигнали глади су изузетно снажни колико и сигнал жеђи, и ту су да нам помогну да преживимо, а незасит апетит је нешто што је заиста, заиста тешко игнорисати".

Када је реч о научном објашњењу ове појаве, доктор Џенкинсон указује на улогу лептина, хормона који производе масне ћелије.

„Он делује као сигнал хипоталамусу, делу мозга који у основи контролише нашу 'задату' телесну тежину, и говори му колико ускладиштене енергије има тело.

„Хипоталамус затим очитава ниво лептина и, ако процени да складиштимо превише енергије или превише масти, аутоматски мења наше понашање тако што смањује апетит и убрзава метаболизам".

Тако би лептин требало да функционише.

Међутим, у пракси то често не успева, нарочито у западним земљама где хране има на сваком кораку, објашњава он.

Разлог је што сигнал који шаље лептин иде истим путем као сигнал инсулина.

„Ако је ниво инсулина превисок, он заправо 'разводњава' сигнал лептина и мозак одједном више не може да препозна колико је масти ускладиштено у телу".

Добра вест је да та задата вредност телесне тежине није непроменљива и може постепено да се мења сталним променама начина живота, бољим квалитетом сна, смањењем стреса, и дугорочним здравим навикама.

Слично као када се термостат подеси на другу температуру, временом, споре и доследне промене могу да помогну телу да прихвати нови, здравији распон телесне тежине.

Раст гојазности у УК-у

Међутим, ништа од наведеног само по себи не објашњава нагли пораст броја гојазних људи, јер на крају крајева, наши гени и биолошка грађа тела се нису променили.

Током последње деценије, бележи се стални раст броја одраслих који се сврставају у категорију прекомерне тежине или гојазности.

Анализа Фондације за здравље из 2025. године показује да сада више од 60 одсто одраслих у УК-у спада у ову категорију (међу којима је и око 28 одсто гојазних).

Овакав тренд делимично може да се припише самој количини и приступачности неквалитетне, висококалоричне хране, а посебно ултрапрерађених намирница.

Када се томе додају агресивни маркетинг и рекламирање брзе хране и заслађених пића, све веће порције и ограничене могућности за физичку активност (често због урбаних услова и недостатка времена), добија се овакав спој изузетно лоших околоности.

„Постали смо гојазнији као популација и, наравно, они који имају већу генетску склоност су се угојили", каже професорка Фаруки.

Стручњаци за јавно здравље овај скуп околности називају гојазним окружењем, израз први пут употребљен 1990-их, када су истраживачи почели да повезују раст стопе гојазности са спољашњим чиниоцима као што су доступности хране, маркетинг и урбано окружење.

Многи стручњаци тврде да скуп ових чинилаца ствара сталне подстицаје ка преједању и физичкој неактивности, због чега чак и високо мотивисаним људима постаје изузетно тешко да одрже здраву телесну тежину.

Све то уједно објашњава и зашто је снага воље постала толико проблематичан појам.

Погледајте како људи ризикују животе купујуц́и „инјекције за мршављење“ на интернету

Расправа о личној одговорности

Седећи у њеној канцеларији у Градском већу Њукасла у Енглеској, директорка за јавно здравље Алис Вајзман види храну свуда око себе.

„Ту су кафићи, пекаре, ресторани брзе хране.

„Не можете да одете у школу или на посао, а да не прођете поред неког места где се продаје храна.

„Видљивост је важна, јер ако на путу до посла пролазите поред много локала брзе хране, већа је вероватноћа да ћете нешто купити.

„Тело готово аутоматски реагује на храну у окружењу".

У граду Гејтсхеду у Енглеској, где је Вајзман такође задужена за јавно здравље, од 2015. године није издата ниједна дозвола за нови локал са храном за понети.

Ипак, на нивоу целе земље индустрија брзе хране и доставе је наставила да расте и сада вреди око 26,5 милијарди евра годишње.

Највише стредстава за оглашавање хране у УК-у се троши на производе који имају високи садржај масти, соли и шећера, као што су слаткиши, заслађена пића, брза храна, и грицкалице, показује најновији годишњи извештај о тржишту комуникација британског регулаторног тела за комуникације (Офцом).

Међутим, Вајзман сматра да нове мере којима се ограничава рекламирање брзе, односно званично „мање здраве" хране на телевизији и интернету, могу да дају само ограничене резултате.

Прошлогодишњи извештај Фондације за храну показао је и да су рачунато по калорији, здравије намирнице више него двоструко скупље од мање здраве хране.

„У породицама које имају ограничени буџет веома је тешко приуштити здраву исхрану", каже Вајзман.

„Не тврдим да лична одговорност нема никакву улогу, али када размислите о томе, морамо да се запитамо шта се заправо променило.

„Није да смо одједном сви изгубили снагу воље", указује.

Са тим је сагласна и Суреш.

„Живимо у окружењу које је направљено за прекомерну потрошњу.

„Гојазност није недостатак карактера, већ сложено, хронично стање обликовано биологијом и окружењем које подстиче гојазност.

„Сама снага воље није довољна, а свођење губитка килограма искључиво на питање дисциплине је штетно".

Међутим, други имају другачије схватање појма „снага воље".

Многи људи који данас имају вишак килограма вероватно не би имали тај проблем пре 40 година, мисли професор Кит Фрејн, аутор књиге Калорија је калорија (А Цалорие ис а Цалорие).

„Променило се окружење, а не њихова снага воље или било шта друго", каже он.

„Али брине ме да ако се 'снага воље' потпуно одбаци као чинилац, то може превише да олакша људима да се помире са телесном тежином која можда није ни жељена ни најбоља по здравље", додаје.

Позива на велике базе података људи који су успешно ослабили и ту тежину дугорочно одржали.

Наводи Национални регистар за контролу телесне тежине у САД-у, као примери, који садржи податке о више од 10.000 учесника.

„Ти људи кажу да је тешко изгубити вишак килограма, а још теже одржавати постигнуту тежину.

„Претпостављам да би се многи од њих прилично увредили када би им неко рекао да снага воље уопште нема везе са тим што су постигли".

Погледајте како да се избегну увреде када причамо о туђем изгледу

'Не можете законима натерати људе да буду у форми'

Поставља се и шире питање - колика би требало да буде одговорност државе.

Вајзман сматра да су закони важан алат у борби против гојазности, истичући да промоције попут „купи један, други добијаш бесплатно" подстичу импулсивну куповину.

Увођење нових закона није прави пут, тврди Гарет Лајон, директор сектора за здравство и социјалну заштиту у десно оријентисаном истраживачком центру Полицy Еxцханге.

„Не можете законима натерати људе да буду у форми", каже он.

„Забране и порези на храну у којој људи уживају само чине живот тежим, мање пријатним и скупљим у време када се УК већ суочава са кризом трошкова живота", додаје.

Кристофер Сноуден, директор сектора за економију начина живота у десно оријентисаном Институту за економска питања, такође сматра да је гојазност „индивидуални проблем", а не питање јавног здравља.

„(Гојазност) је последица избора које прави појединац", тврди он.

„Зато, у крајњој линији, не можете ићи много даље од појединца.

„Сматрам да је замисао да је држава одговорна да људе учини виткијим прилично бизарна и волео бих да видим озбиљну, независну оцену ових политика, и ако се покаже да не функционишу, треба их укинути", каже он.

А што се тиче снаге воље, она ће увек имати одређену улогу, а разлика је једино у значају који јој придају стручњаци.

Бини Суреш сматра да је снага воље само делић много ширег мозаика, а да је први корак едукација људи о свим осталим чиниоцима.

„Овакав поглед помера средиште пажње са моралног суда о снази воље на саосећајност, научно утемељен систем подршке, који пружа боље шансе за дугорочни успех".

Постоје и начини за оснаживање снаге воље, тврди Еленор Брајант, психолошкиња на Универзитету у Бредфорду у Енглеској.

„Она није константна, на снагу воље утичу расположење, умор и, када је реч о исхрани, колико сте гладни..."

Важно је и како о томе размишљате.

Постоје две врсте снаге воље - флексибилна и крута.

Неко ко је крут на то гледа црно-бело.

„Ако подлегнете искушењу, практично сте попустили.

„Поједете тај кекс и онда наставите да једете".

Погледајте шта поручује звезда филма Кит и како да се зауставе предрасуде против гојазности

У психолошкој терминологији, то се назива дезинхибирана исхрана или једење без унутрашњих менталних или емоционалних кочница.

„Док флексибилни човек каже: 'У реду, појео сам један кекс, али ту ћу стати'", објашњава Брајант.

„Подразумева се да је флексибилан приступ много успешнији".

„Применити снагу воље у вези са храном је вероватно теже него у другим областима живота", додаје.

Исто сматра и Бини Суреш, али истиче да када људи схвате границе снаге воље, њихова способност да је користе заправо јача.

„Када пацијенти схвате да њихова борба има корене у биологији, а не у недостатку дисциплине, и када добију подршку кроз уравнотежену исхрану, обрасце обедовања, психолошку стратегију и реалне циљеве, њихов однос према храни се значајно побољшава", закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]