Која је тајна филма „За данас толико"

Прилично ме изненадило када се А. филм За данас толико није свидео... Онолико.

„Мене да ухапсе и да ми ово пуштају, све бих признала", написала је још у мају на једној од друштвених мрежа, уз низ оштрих опаски, критика и замерки.

„Коначно да чујем неког ко то мисли, већ сам се забринула за себе", додала је наша другарица у само једном у низу сличних коментара.

А мени се баш свидео, само нисам смео да кажем.

Током празника, један од најгледанијих – око 80.000 гледалаца, каже редитељ и сценариста Марко Ђорђевић – и најхваљенијих домаћих филмова из 2024. године, имао је и телевизијску премијеру.

„Како ти се, бре, баш толико не свиђа, скроз леп филм", написао сам А. после другог гледања.

„Океј, ово ћемо морати уживо", одговорила је уз осмех.

И прва тачка дневног реда тог кафанског заседања је уписана.

„Сви око мене су углавном већ гледали филм, тако да ми се после емитовања на РТС-у нису јављали нешто посебно", каже редитељ Марко Ђорђевић у разговору за ББЦ на српском.

„Јесу ми рекли да су препоручивали њиховим пријатељима и да је изазвао лепе реакције."

Међутим, на интернету је дошло до прилично жустрих расправа о филму.

Поједини су претеривали, па и неки медији, називајући За данас толико остварењем које је „поделио Србију" и због ког „друштвене мреже горе".

„Стигло је то и до мене, добијао сам скриншотове, тако да су нас ти коментари посебно насмејали", додаје Ђорђевић.

Сад када су се тензије мало смириле, можда је прави тренутак да видимо о чему се ту заправо ради.

О филму

Одмах да знате, из биоскопа су многи изашли уплакани.

Ево, признајем, и ја сам мало засузио.

Прича прати породицу Шаренац током неколико летњих дана, без неког класичног заплета - праве колаче, купују лубенице, причају, смеју се, иду на купање.

Дакле, свакодневни живот, пун малих, а великих тренутака, кроз које се прича о нечему много већем.

И полако их упознајемо.

Васа (Никола Ракочевић) се из Београда враћа у породичну кућу – намамљен „чупавцима" које треба да проба и пресуди какви су – у којој живе његова сестра Вишња (Ивана Вуковић) и брат Моца (Филип Ђурић) са ћерком Мартом (Миона Пејаковић).

У тих 94 минута отворен је прозор у њихове животе.

„Многи кажу да су то све неке обичне животне ситуације, али оне за нас ни по чему нису биле обичне", каже Ивана Вуковић, која је за улогу Вишње добила награду „Београдски победник" за најбољу глумицу прошлогодишњег ФЕСТ-а, када је награђен и сам филм.

„Људи само праве колаче, седе, уче... То су све догађаји који испуњавају дан, а поред којих бисмо могли само да прођемо и да не обратимо пажњу на њих.

„Застали смо да осветлимо места која су за нас важна", додаје Вуковић за ББЦ на српском.

Редитељ Ђорђевић каже да га управо такве и сцене и приче привлаче.

И пре свега, атмосфера.

„Речи су једно, али оно што је испод је битно... Та емоција испод речи је оно што ме у глуми занима и онда на снимању интуитивно јурим да се то деси", каже Ђорђевић.

„Има пуно таквих тренутака у филму."

Сценарио је почео да пише још током периода короне, инспирисан књигом за децу Седи да разговарамо Душка Радовића, уз помало Бранка Ћопића, Роалда Дала и Џеј Ди Селинџера.

Дешава се у његовом родном Крагујевцу, одакле је и већи део глумачке екипе - Ђорђевић и троје главних глумаца су још као деца били део Драмског студија Славице Урошевић Слаје у тамошњем Дому омладине.

Ивана Вуковић и Филип Ђурић играли су и у Ђорђевићевом првом филму Мој јутарњи смех из 2019. - она каже да са њима има „и глумачко и животно искуство".

„Сви су били укључени у процес стварања", истиче Ђорђевић, који је на крају и монтирао За данас толико.

„Искрено су говорили шта им се свиђа, шта има се не свиђа, био је у том смислу отворен читав тај процес и заиста ми се чини да колектив чини тај филм."

Он сматра да се филмови данас „насилно деле у две колоне" – ауторске, за мали број људи, и комерцијалне, а да између постоји велика празнина.

Негде у тој средини је За данас толико.

О реакцијама

Они којима се филм свидео описују га углавном користећи исту реч – топлина.

И заиста сам је осетио.

Да не будем патетичан, али као нека чорбица по хладном зимском дану.

Свакодневни живот породице, њихова срећа, али и туга о којој се не прича – оно испод речи о чему Ђорђевић говори - што се кроз минуте полако одмотава.

И заиста сам видео све те ситне тренутке које ће једном бити лепе успомене.

Нисам филмски критичар, али ми делује да је кључ у атмосфери и вајбу на коју сам се укачио и уживао у вожњи до самог краја.

И музика ми је пријала, иако сам далеко од љубитеља Кемала Монтена.

Нисам једини, многи су ми рекли да их је филм погодио и да су шмрцали.

Магазин НИН пише о „малом, непретензиоцном филму о добрим људима, без класичног заплета, али са много загрљаја и топлине".

Дневник Данас га описује као „филм другачијег времена", а портал Облакодер остварењем „који ће вас убедити да је живот леп".

Како пренети атмосферу на филм?

Марко Ђорђевић, редитељ

За то је доста заслужна Јамбовска комисија – пошто смо стално играли јамб - од четворо људи.

Моја девојка Анастасија, њена сестра и мој другар Немања.

Играмо јамб и пре партије, два пута месечно, они гледају шта сам све измонтирао.

Монтажа је трајала годину и нешто дана, филм није био лак да се савлада.

И када смо с времена на време понекад сви заједно гледали, и глумци и продуценти, тражили смо му прави ритам.

Монтажа је јако битна да би довела до емоције.

Постојала је опасност да филм постане само колекција неких сцена - што му неки и даље замерају и што је у реду, све то могу да разумем, пошто сам се против тога борио.

У једном тренутку, мислим да смо нашли тај ритам.

Када се гледа са пажњом, на крају доведе до неке емоције и катарзе.

Наравно, има и оних којима се не свиђа, гледали са пажњом или не.

Моја мајка није нешто одушевљена, ако то нешто значи.

После телевизијске премијере, на интернету су га називали „спорим", „претенциозним", „хипстерским", „најпрецењенијим свих времена" и „отелотворењем токсичне позитивности".

Један посебно разочаран гледалац је предложио да „треба спалити све копије филма", али тако је то на друштвеним мрежама.

И кренула је популарна олимпијска дисциплина звана интернет расправа.

„То углавном пређе у расправу везану за ставове о животу учесника расправе", сматра Ивана Вуковић.

„Они којима се филм много свидео су одлучили да то поделе, па су се они којима се није свидео осетили прозвано, а филм је ту само повод."

Има ли онда разлике у гледању филма у биоскопу и код куће?

Ако је кључ у атмосфери, лакше ћете се за њу ухватити у биоскопу, где сте све време усмерени ка платну, без устајања, пијења воде, гледања у телефон и слично, зар не?

Ђорђевић каже да је апсолутно сагласан.

„Мислим да је он дивно биоскопско искуство, тамо се нешто посебно деси и у том смислу јесте биоскопски филм, али не мора наравно само тамо да се гледа", додаје Вуковић.

„Сада су га многи гледали у још интимнијој атмосфери и ништа том приликом нису изгубили – питање је како ко воли."

Додуше, А. га је гледала у биоскопу, па је јој се баш није свидео.

Али редитељу Ђорђевићу јесте, и било ми је чудно да је то истицао у медијским наступима.

Његов је филм, наравно да му се свиђа, мислио сам се.

„Код нас људи често причају 'направио сам филм који је битан, који носи битну поруку', а ретко 'направио сам филм који ми се свиђа'", објашњава Ђорђевић.

„Филмови су скупи, немамо пуно шанси да их снимамо и зато када дођеш у ту прилику битно је да се теби и људима око тебе свиђа."

Ништа, све ћемо ово А. и ја детаљно расправити.

Прва тачка дневног реда има да потраје.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]