Уједињене нације - како раде и зашто су често на мети критика

„Мир, достојанство и једнакост на здравој планети”, парола Уједињених нација и данас звучи као идеал којем треба тежити, али га реалност све више доводи у питање.

Међународна организација, никла на пепелу Другог светског рата, основана је 24. октобра 1945. године „да спаси будућа поколења ужаса рата”, наводи се у Повељи УН.

Оснивачи су се надали да ће државе убудуће сарађивати, бити пријатељски настројене и борити се се против сукоба.

Уједињене нације су „победа против самог рата… чврсто здање на ком можемо да изградимо бољи свет", описао је тадашњи амерички председник Хари Труман.

Близу осам деценија касније, Уједињене нације окупљају око четири пута више земаља, за њихово финансирање се издвајају десетине милијарди долара, али се и даље воде ратови, а сиромаштво и болести проблем су већег дела света.

У чему је проблем?

Кључно тело УН, Савет безбедности, требало би да спречи оружане сукобе тражећи дипломатска решења.

Може и да наложи чланицама УН-а да уведу санкције и, као последњи корак, одобри војну акцију против агресора.

Од свих држава чланица УН-а захтева се да се повинују одлукама Савета безбедности.

Међутим, Савет безбедности је често немоћан да донесе одлуку јер пет најмоћнијих држава света има право вета.

А оне углавном имају супротстављене ставове о светској политици.

Шта је Савет безбедности?

Пет сталних чланица Савета безбедности су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Кина, Русија и Француска.

После пораза Немачке и Јапана у Другом светском рату, ове светске силе су биле најутицајније.

Састав се није променио од првог састанка 1946, иако се прилагођавао новим геополитичким околностима.

Ове земље могу да ставе вето - да забране сваку одлуку о којој расправља Савет безбедности.

Ако једна од њих гласа против одлуке, она не може да се усвоји.

Земље са правом вета су последњих деценија често директно или посредно уплетене у неки сукоб, попут актуелног рата у Украјини.

Не постоји регулатива која спречава ову врсту сукоба интереса.

Резолуција, међутим, може да се усвоји ако се стална чланица уздржи од гласања.

Савет безбедности има и 10 несталних чланица које се бирају сваке две године.

Да би се постигла регионална равнотежа, бира се пет азијских или афричких чланица, две латиноамеричке, једна источноевропска и две из западне Европе или других региона.

Шта је Генерална скупштина?

Од почетних 50, УН сада имају 193 пуноправне чланице, као и две државе нечланице - Свету столицу (Ватикан, област Рима у надлежности папе) и Палестину.

Све су заступљене у Генералној скупштини УН на чијим седницама се одлучује о раду организације.

Од 2012. до 2013. овим телом је председавао некадашњи шеф дипломатије Србије Вук Јеремић.

Генерална скупштина УН усваја и резолуције попут оне која је 2024. изазвала бројне полемике на Балкану - проглашење 11. јула за Међународни дан сећања на жртве геноцида у Сребреници.

Редовна Генерална скупштина УН одржава се сваког септембра у Њујорку.

Представља јединствену прилику за шефове држава и влада да се састану на једном месту и често се описује као „дипломатски спид дејтинг".

Лидер сваке земље или њен представник може да се обрати скупштини на неком од шест званичних језика Уједињених нација: арапском, кинеском, енглеском, француском, руском и шпанском.

Од говорника се очекује да њихово обраћање буде краће од 15 минута, мада се ова молба редовно игнорише.

Кубански лидер Фидел Кастро држи рекорд за најдужи говор на Генералној скупштини - четири и по сата током обраћања1960. године.

У оквиру УН постоје и посебне агенције и тела, ово су неке од најпознатијих:

Извор: УН

Критике и Балкан

Често се дешава да Уједињене нације и Савет безбедности не предузму ништа док не дође до катастрофе - чак и кад се очекивала, попут геноцида у Руанди 1994. и Сребреници 1995.године.

Због спорости процеса одлучивања, велике силе и њихови савезници понекад покрећу војну акцију за коју тврде да је легитимна без претходног одобрења Савета безбедности УН, попут НАТО бомбардовања Југославије 1999. године.

Чланице НАТО, посебно Сједињене Америчке Државе, сматрале су да је једнострана акција оправдана као реакција на оптужбе за оружане нападе југословенских снага и злочине који су претходили протеривању косовских Албанаца.

Русија је тврдила да је бомбардовање без одобрења Савета безбедности само допринело продубљивању кризе.

Америчко-британска инвазија на Ирак 2003. године такође је изведена без експлицитног одобрења Савета безбедности.

Резолуција 1441, коју јесте усвојио СБ, захтевала је да се Ирак разоружа и сарађује са инспекторима за оружје.

Али неке сталне чланице, попут Француске и Русије, нису се сложиле са проценом Америке и Велике Британије да Резолуција 1441 дозвољава војну акцију.

У одређеним случајевима, Савет безбедности је предузимао одлучније кораке.

Између 2006. и 2015. године, увео је Ирану низ ембарга на нуклеарно оружје и технологију због нуклеарног програма.

Од 2006, усвојено је десетак резолуција против Северне Кореје и њеног програма нуклеарног наоружања.

Оне су усмерене против продаје оружја и војне опреме, ограничавају научну сарадњу и кажњавају појединце укључене у севернокорејски нуклеарни програм.

Када је 2001. одобрена забрана зоне летења над Либијом, ова одлука је посредно помогла да се свргне с власти Гадафијева влада.

Хладноратовске поделе на Исток и Запад, међутим, истрајавају.

Русија и Кина су 2012. године ставиле вето на низ резолуција Савета безбедности против режима сиријског председника Башара Ал Асада - кључног руског савезника на Блиском истоку.

Сваки предлог резолуције који се изнесе пред Савет безбедности против Русије због њене инвазије на Украјину бива одбачен кад Москва уложи вето.

Чак и усвојене резолуције неретко остану мртво слово на папиру.

Тако је Савет безбедности у марту коначно усвојио резолуцију о „хитном прекиду ватре" у Гази, пошто Сједињене Америчке Државе овог пута нису уложиле вето, али се на Блиском истоку ситуација од тада само погоршала.

Израел и Гутереш

Односи Израела и руководства УН, посебно са генералним секретаром УН Антониом Гутерешом, погоршани су у последњих годину дана колико траје рат у Појасу Газе.

Почетком октобра 2024. године, Израел је прогласио генералног секретара УН Антонија Гутереша персоном нон грата и забранио му улазак у ту земљу, јер није осудио ирански ракетни напад на Израел.

Израелске власти замерају Гутерешу и да није недвомислено осудио напад и злочине палестинског Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године, када је убијено 1.200 људи, а још 251 узет за таоце и одведен у Газу.

Израел је од тада покренуо одмазду на Појас Газе, са циљем уништења Хамаса, а до сада је убијено десетине хиљада људи, око 100.000 рањено, а стотине хиљада Палестинаца је расељено широм Газе, чији је већи део сада у рушевинама.

Гутереш ће остати упамћен као „мрља у историји УН-а“, рекао је изураелски министар спољних послова Израел Кац.

Гутереш, који је генерални секретар УН од 2016, до је сада у више наврата осуђивао како напад Хамаса, тако и потоње акције Израела и позивао на мир и преговоре.

„Изневерили смо народ Газе, живе у паклу који је сваким даном све гори", рекао је бивши португалски премијер Гутереш крајем септембра 2024.

После израелске забране, Гутереш је пред Саветом безбедности УН осудио ирански напад на Израел, рекавши да је крајње време да се заустави „смртоносни циклус насиља" на Блиском истоку.

Средином октобра 2024, после напада израелских снага на базу мировне мисије УН у Либану (УНИФИЛ), Гутереш је рекао да сваки напад на мировне снаге „може да представља ратни злочин”.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]