Три деценије по окончању рата, мине у Босни и Херцеговини још прете

Била је среда, 23. август 2000. године.

Мало другачија среда, јер се тог дана живот Јовице Горете из Пала, градића удаљеног 13 километара од Сарајева, променио из корена.

Те среде је последњи пут пошао на посао који је обављао од 1996. године.

Знао је да су задужења деминера опасна, а опрема коју користи далеко од најбоље.

„Ко верује у Бога, помоли се”, присећа се Јовица.

Пред крај смене, возач санитета је на ражњу припремао пилиће.

Мирис печене пилетине ширио се унаоколо, а пошто није доручковао тог јутра, једва је чекао да се прихвати тањира.

И данас му вода крене на уста кад се сети јела које није окусио.

Сунце је већ било у зениту када је чуо снажну експолозију.

Помислио је да је неко од колега нагазио на мину и у тренутку погледао око себе.

„Онда ми је нога само пропала и пао сам.”

Нагазио је на противпешадијску мину са 75 грама експолозива усмереног дејства.

И даље му је чудно што од силине експолозије није „одлетео".

„Вероватно сам стао прстима, а не петом.

„Мада, и тада сам био тежак”, каже уз осмех.

Три деценије од краја рата у Босни и Херцеговини, миниране територије широм земље свакодневна су опасност за 93.000 људи који живе у њиховој близини.

„Ова подручја представљају директну опасност за животе људи и отежавају економски развој, посебно у руралним и планинским деловима земље”, кажу у Министарству цивилних послова БиХ.

Од завршетка рата, 624 људи је изгубило живот у 1.781 минској несрећи.

Мина на коју је Горета нагазио може да откине ногу до кука.

Њему су заштитне чизме спасиле ногу, али су све кошчице у стопалу биле поломљене.

„Ја то, наравно, нисам одмах знао. Дошли су медицинари, дали ми морфијум, није било неке велике боли”, прича за ББЦ.

Ипак, лекари су морали да ампутирају стопало.

Био је под стресом, али је све пребацивао на шалу.

„Сви су се око стола смејали, мада је мени била мука од свега тога.”

Провео је месец дана у болници и размишљао о будућности.

Био је тек осам месеци у браку и страховао да ли ће га „сачувати".

„Требало је радити на потомству, било је хиљаду мисли”, прича данас.

'Три минута пешке до прве мине'

Бахрудин Гушо, повратник у село Пијавице, неколико километара од Вишеграда, деценијама живи 70 метара од минског поља.

„Три минута пешке до прве мине”, каже Гушо за ББЦ.

Већ тридесет година је стално на опрезу.

„Никакав, ето такав је живот поред минског поља.”

Надао се да ће подручје бити деминирано, али је уместо тога морао да учи унуке где су мине.

„Мали унук каже – овде живе мине.”

Више пута га је ноћу будила експлозија или је по дану чуо активацију мине док седи за шадрваном у дворишту породичне куће.

„Дешава се да дивље свиње или животиње активирају мину.”

Зашто је процес деминирања у БиХ спор

Крајем 1990-их, 8,2 одсто територије Босне и Херцеговине, или 4.200 квадратних километара, било је под минама.

Од тада је деминирано 80 одсто те површине.

„На почетку 2025. године, мински сумњива површина у БиХ износи 822,87 км², што је око 1,6 одсто укупне површине земље”, кажу из Министарства цивилних послова БиХ за ББЦ.

Када је пре 28 година британска принцеза Дајана у последњој хуманитарној мисији посетила Босну и жртве мина, веровало се да ће земља бити очишћена од експлозивних направа до 2009.

План је био амбициозан, али циљ није испуњен, „првенствено због потцењивања обима проблема, недостатка дугорочног планирања и нестабилног финансирања”, оцењује Министарство.

У првим послератним годинама, деминирање је углавном зависило од стране помоћи.

„Минске мапе нису биле у потпуности тачне, што је отежало планирање и извођење операција разминирања", каже Енис Хорозовић, директор Центра за уклањање мина у Босни и Херцеговини (БХМАЦ).

Процене су биле „лоше", сматра он.

„Странци су вероватно очекивали од нас да далеко брже то урадимо, а било је много слабости, почев од БХМАЦ-а, па надаље”, искрен је Хорозовић.

Од 2009. године, постављено је неколико нових циљева за БиХ без мина, али ниједан још није испуњен.

„Сложеност терена и опсежност преосталих мински сумњивих подручја успоравају процес, а у појединим случајевима проблем представља и недостатак прецизних података о локацијама минских поља”, упозоравају из Министарства.

Најмање 150 квадратних километара ће бити проглашено слободним од мина извиђањем, прикупљањем информација од мештана, без употребе машина, паса и детектора, каже Хорозовић.

За деминирање осталих површина биће потребно око 300 милиона евра.

„Да би се 75 километара квадратних деминирало годишње, што је наш план, треба негде око 30 милиона евра.

„Ако буде било новца, реалан план је 2035. година”, прогнозира.

Процес деминирања додатно је успорила пандемија ковида-19.

Последњих година, донатори се повлаче из Босне и преусмеравају у Украјину.

Зашто људи страдају и у миру

Највише је несрећа у јесен и пролеће, „када су у току пољопривредни радови и прикупљање огревног дрвета”, показала је анализа података о жртвама мина у БиХ коју је спровео БХМАЦ.

Опасност доноси и померање мина услед поплава и клизишта, као и несавесно уклањање знакова упозорења.

„Други највећи узрок је сакупљање секундарних сировина економске вредности”, показује анализа.

Три четвртине жртава минских несрећа су мушкарци, а последња фатална забележена је 2023.

„Човек је поред знака 'Пази мине' прошао и ушао у минско поље. Да ли је тражио секундарне сировине, да ли је хтео да обезбеди себи огрев, не знамо”, прича Хорозовић.

Неретко и деминери буду повређени или страдају - у чак 134 минске несреће, каже Хорозовић.

„У тим несрећама 53 деминера је нажалост смртно страдало”, подсећа.

Главни узрок је „брзина деминирања”, сматра Горета.

У Босни су активне 22 деминерске организације - десет их је комерцијалних и њихов рад зависи од пројеката.

Седам је невладиних организација и пет владиних деминерских тимова у цивилним заштитама.

Комерцијалним фирмама које услуге наплаћују по квадратном метру је циљ да деминери дневно очисте што веће површине и њихови власници се често не придржавају правила, упозорава Горета.

„Радили смо с недозвољеним алатима, косама које нису могле задовољити брзину, мачетама.

„Како смо брзо радили, мало је деминара страдало”, уверен је Горета.

Како живе жртве мина?

Многе жртве мина су повучене, не друже се и не баве физичким активностима.

Горета није један од њих.

Наговорио је седам људи ампутираних удова да се са њим попну на Свету гору у Грчкој.

Представник је БиХ у слалому и велеслалому на Параолимпијским играма.

„Путујем на такмичења у Аустрију, Немачку, Чешку - од 2017. живим нови живот.

„Само се не треба предавати, треба ићи даље.”

То није увек лако.

„Мински инцидент је велика траума за појединца, за породице”, каже Жељко Волаш.

Он је 1993, у јеку рата, био на радном задатку.

Требало је да деминира пут за пролаз хрватских цивила између Бугојна и Купреса.

„У 22. години сам остао без леве ноге”, говори Волаш за ББЦ.

Свако присећање је поновна трауматизација која доноси питања попут: „Зашто је то морало тако бити”, каже.

Жртве минских несрећа „живе јако тешко" и немају исти статус у два ентитета која чине послератну Босну и Херцеговину, оцењује Волаш.

У Републици Српској имају право на новчану накнаду за набавку ортопедских помагала.

У Федерацији БиХ, другом ентитету подељеном на 10 кантона, жртве су понекад ограничене избором.

„Кључни изазов су набавка квалитетних ортопедских помагала, протеза, запошљавање, самозапошљавање, медицинска брига и рехабилитација.

„Уз добре предуслове, жртве мина које су сада у тешком положају, могу бити корисни чланови друштва”, сматра.

Горета нема право на накнаду од државе јер је требало да добије одштету од 150.000 евра.

Али фирма за коју је радио се убрзо повукла из Босне.

Ипак, срећан је што се бриге из болничке постеље нису обистиниле.

„Сачувао сам брак и добио двоје деце”, говори кроз сузе и широк осмех.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]