„Лондонско око" пуни 25 година: Точак кога замало није било

Да није било истрајности двоје смелих лондонских архитеката раних деведесетих и њихове непоколебљиве визије, изглед Лондона на хоризонту и новогодишње прославе уз ватромет у престоници били би значајно другачији данас.

Џуљиа Барфилд и њен покојни муж Дејвид Маркс нису прихватили да нису победили на конкурсу за дизајн грађевине која би обележила нови миленијум и наставили су са пређашњим плановима.

Обезбедивши подршку штампе, јавности и финансијера, на крају је изграђен Миленијумски точак.

Деветог марта 2000. године, он је примио прве муштерије уз плаћену карту за вожњу у круг, а од тада је у тој вожњи учествовало 85 милиона људи.

Савршен је дан да се буде високо изнад реке Темзе.

Придружујем се Џулији у још једном кругу на точку за осматрање који је сада постао синоним за поглед на кровове Лондона.

Суседне кабине пуне су туриста који сликају поглед на читаву престоницу, блиставу на пролећном сунцу.

„Нисмо желели да тај споменик буде нешто што ћете само да гледате", каже Џулија.

„Желели смо да то буде нешто у чему ћете моћи и да учествујете, да то буде нешто што се слави – а суштина је у слављењу Лондона."

Године 1993, убрзо пошто су завршили студије, архитекте Џулија и Дејвид пријавили су се на конкурс који су расписали Архитектонска фондација и лист Тајмс за дизајн привремене грађевине која би обележила нови миленијум.

Нису били успешни.

Штавише, ниједан дизајн није био веома популаран.

Али непоколебани овим, њих двоје су наставили рад на точку за осматрање високом 152 метра.

Џулија је желела да га подигне на Јужној обали.

„Пронашли смо статистички податак: пола милиона људи би прешло преко Вестминстерског моста да би сликало Домове Парламента и онда би се враћало на северну страну. Јужна страна је 1993-94. била потпуно напуштена."

Био је то смео предлог, врло у духу тадашњег времена: Лондон, напредни, модеран град, који не само да промовише властито наслеђе, већ је и загледан у будућност.

„Били смо и те како свесни да градимо велики објекат, у центру Лондона, непосредно поред локације Светске културне баштине, тако да смо морали да га учинимо што лакшим", каже Џулија.

„Број понављања кроз које смо прошли, само што се тиче точка, износио је најмање стотину."

Џулија и Дејвид су основали Компанију Миленијумски точак и уложили у скупоцену нову технологију за њихову архитектонску праксу, „Маркс Барфилд".

Користили су компјутерски генерисане слике (ЦГИ) – које су биле још у повоју средином деведесетих – да би приказали властити дизајн точка са лондонским призорима у позадини.

Новинар лондонског Ивнинг стандарда наишао је на њихову планску пријаву и показао је уреднику листа.

Стандард је одлучио да их подржи и покренуо је кампању „Подржи точак".

Убрзо су добили новац, и то од Бритиш ервејза.

Чак и тада, пројекат замало да није био реализован.

Први предузимач је инсистирао на променама на капсулама које би смањиле трошкове и које се нису уклапале у визију архитеката, свевши њихов дизајн на имитацију точка из луна-парка.

„Били бисмо предмет подсмеха да смо се одлучили за такве капсуле. И зато смо обуставили пројекат на 24 часа."

Пронађена је нова компанија, а састојци точка истински европски: осовина из Чешке Републике, каблови и закривљено стакло из Италије, капсуле из Француске, главна структура из Холандије.

Огромни индивидуални комади довезени су реком Темзом и састављени хоризонтално пре полаганог подизања саме структуре.

„Кад је точак био само делом подигнут, остављен је у неком тренутку да виси над реком под углом од 35 степени", присећа се Џулија.

„Дејвид и ја смо отишли и сели на једну клупу преко пута реке, врло рано ујутро, и гледали излазак сунца. И заиста је изгледало као да Будика поздравља Лондонско око на хоризонту."

И тако је Лондонско око, пошто је постало познато, заузело место на градском хоризонту – високо 135 метара, са 32 капсуле у којима људи могу да се возе.

„У почетку смо заправо имали 60 капсула, као прави симбол протока времена: 60 минута, 60 секунди", каже Џулија.

„Али онда смо схватили да би то било А, сувише скупо, и Б, гледали бисте у суседну капсулу уместо у хоризонт. И тако је симболизам функционисао, али искуство није."

За 25 година откако је први пут отворен за јавност, било је упечатљивих тренутака: Мо Фарах и његов славни олимпијски 'Мобот' позирају на врху капсуле, 6.000 прошења – међу њима и кад је Џим Бренинг запросио Дот Котон у епизоди Прича из предграђа (ЕастЕндерс) – а редовно се осветљава да би подржао добротворне акције или кампање као што је Прајд у Лондону или кад је НХС напунио 75 година.

И, наравно, сваке године служи као позадина за новогодишњи ватромет градоначелника Лондона, који може да се види у читавом свету.

Миленијумски точак, за који је било планирано да остане ту само годину дана, сада има своје трајно место на обновљеној Јужној обали.

Један посто продаје од карата одлази локалној заједници, троши се на отворене просторе и даје се групама и пројектима из локалне заједнице.

За Џулију, права заоставштина Лондонског ока је поглед од 360 степени на Лондон „као да сте на врху планине усред града".

Оно остаје, каже она, „симбол времена које прелази у нови миленијум – круг без краја и почетка. И то је симбол обнове и животног циклуса."

„Путовање је једнако важно као и стизање на одредиште", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]