Како изгледају „немилосрдни” јужноафрички рудници злата под контролом банди

Заједно са шестотинак других људи, Ндумисо живи и ради у малом „граду“ под контролом банди – са све пијацама и улицом црвених фењера – који је никао у дубоком подземљу расходованог руднику злата у Јужноафричкој Републици.

Ндумисо је за ББЦ рекао да је након што је добио отказ у великој рударској фирми, одлучио да се придружи банди у њеном подземном свету како би постао оно што је познато као „зама зама“, илити илегални рудар.

Он копа драге метале и излази на површину свака три месеца да би их продавао на црном тржишту за огромну добит, зарадивши више него икад пре – мада су ризици сада много виши.

„Подземни живот је немилосрдан. Многи не изађу живи“, каже овај 52-годишњак, који је говорио за ББЦ под условом да се не користи његово право име јер се плаши одмазде.

„На једном нивоу окна су тела и костури. Њега називамо гробље зама-зама“, каже он.

Али за оне који преживе, као Ндумисо, овај посао уме да буде уносан.

Док спава на џаковима са песком након мукотрпних дана проведених у раду под земљом, његова породица живи у кући коју је купио у општини главног града Јоханесбурга.

Он је у готовини платио 130.000 ранда (око 7.000 долара) за двособну кућу, коју је сада проширио за још три собе, испричао је.

Илегални рудар већ осам година, Ндумисо је успео да пошаље троје деце у плаћене школе – од којих је једно дете сада на универзитету.

„Морам да издржавам жену и децу, и ово је једини начин како знам“, рекао је он, додавши да ће радије радити мукотрпно под земљом него повећавати стопу криминала поставши крадљивац аутомобила или пљачкаш, након много година безуспешних покушаја да нађе легални посао.

Његов тренутни посао је у руднику у малом граду Стилфонтејну, око 145 километара југозападно од Јоханесбурга, који је доспео у средиште светске пажње након што је министар у влади Кумбудзо Нтшавхени обећао да ће „истерати“ стотине рудара који су тамо под земљом, са снагама безбедности које не дају да се доле шаље храна и вода.

„Криминалцима не сме да се помаже“, рекао је Нтшавхени.

Група активиста Друштво за заштиту нашег устава поднела је тужбу суду захтевајући приступ рударском окну, за који полиција каже да је око 2 километра дубок.

Суд је донео привремено решење, навевши да храна и друге основне потрепштине смеју да се доставе рударима.

Ндумисо ради у другом окну рудника и изашао је на површину прошлог месеца, пре овог актуелног обрачуна између илегалних рудара и власти који је довео до јединствене пат-позиције.

Он сада чека да види како ће се ситуација развијати, пре него што одлучи да ли ће се вратити.

Пат-позиција је уследила након владине одлуке да заузда индустрију која се отела контроли, са бандама налик мафији које га воде.

„Земља се већ много година бори против најезде илегалног рударења и рударске заједнице носе највећи терет периферних криминалних активности као што су силовање, пљачке и уништавање јавне инфраструктуре, између осталог“, рекао је Микатеко Махлауле, председник скупштинског одбора за минералне ресурсе.

Председник Јужноафричке Републике Сирил Рамафоса је рекао да је рудник био „место злочина“, али полиција је преговарала са рударима да окончају отпор, уместо да мора да силази да их хапси.

„Службе са спровођење реда и закона имају информације да су неки рудари можда тешко наоружани. Зна се да илегалне рударе регрутују криминалне банде и чине део ширих организованих криминалних синдиката“, додао је он.

Ндумисо је био међу стотинама хиљада радника – и мештана и држављана суседних држава као што је Лесото – који су отпуштани кад је јужноафричка рударска индустрија почела да слаби у последње три деценије.

Многи од њих су постали „зама заме“ у напуштеним рудницима.

Истраживач јужноафричке Фондације Бенчмарк Давид ван Вик, који је проучавао ову индустрију, каже да је у земљи било 6.000 напуштених рудника.

„И док они нису профитабилни за индустријско рударство на масовном нивоу, јесу за рударство мањих размера“, рекао је он за подкаст ББЦ Фокус на Африци.

Ндумисо каже да је некада радио на бушилици, зарађујући мање од 220 долара месечно, за компанију за рударење злата све док није добио отказ 1996. године.

Након што се мучио наредних 20 година да пронађе сталан посао због катастрофално високе стопе незапослености у Јужноафричкој Републици, он каже да је одлучио да постане илегални рудар.

У Јужноафричкој Републици постоје десетине хиљада илегалних рудара, а Ван Вик каже да их има око 36.000 само у покрајини Гаутенг – економском срцу земље, где је злато први пут откривено у 19. веку.

„Зама заме често проводе читаве месеце под земљом без излажења на површину и зависе умногоме од спољне подршке за храну и друге потрепштине. То је мукотрпан и опасан посао“, каже се у извештају групе активиста Глобална иницијатива против транснационалног организованог криминала.

„Неки имају пиштоље, сачмарице или полуаутоматско оружје да би се заштитили од чланова ривалских банди“, додаје се у извештају.

Ндумисо је за ББЦ рекао да је имао пиштољ, али и да плаћа банди месечну „накнаду за заштиту“ од око 8 долара.

Њени тешко наоружани чувари одбијају све претње, нарочито од банди из Лесота за које се прича да су боље наоружане, каже он.

Под 24-часовном заштитом банде, Ндумисо је рекао да користи динамит за разбијање стена и рудиментарне алатке као што су пијук, ашов и длето за проналажење злата.

Већину онога што пронађе он предаје шефу банде, који му плаћа минимум 1.100 долара сваке две недеље.

Он каже да је успео да задржи мало злата, које потом продаје на црном тржишту да би допунио приходе.

Он је био међу срећним рударима који су склопили такву погодбу, каже он – објаснивши да су други били отети и одведени у окно да раде као робовска радна снага, не добијајући исплату или злато.

Ндумисо каже да би обично остајао под земљом око три месеца у цугу, а потом би се пео на површину на две до четири недеље да би провео време са породицом и продао своје злато, пре него што би се вратио у дубоке јаме.

„Радујем се спавању на рођеном кревету и једењу куване хране. Удисање свежег ваздуха је невероватно моћно осећање.“

Ндумисо не излази чешће да не би изгубио своје место за копање, али после три месеца постаје сувише тешко остати под земљом.

Он се присећа шта се десило једном кад је изашао на површину: „Толико ме је заслепила сунчева светлост да сам мислио да сам ослепео.“

Кожа му је такође постала толико бледа да га је жена одвела на медицински преглед: „Искрено сам рекао доктору где живим. Он ми ништа није рекао, само је кренуо да ме лечи. Дао ми је витамине.“

Кад изађе на површину, Ндумисо време не проводи само у опуштању.

Он такође ради са другим илегалним рударима будући да се камење са рудом које се извлачи на површину разбија и меље у фини прах.

То потом „пере“ његова група у приручном погону да би раздвојили злато уз помоћ опасних хемикалија као што су жива и натријум цијанид.

Ндумисо је рекао да потом продаје свој део злата – један грам за 55 долара, што је мање од званичне цене од око 77 долара.

Он каже да има унапред спремног купца, ког контактира преко Воцапа.

„Први пут кад сам га срео, нисам му веровао тако да сам му рекао да се сретнемо на паркингу полицијске станице. Знао сам да ћу тамо бити безбедан.“

„Сада се налазимо на било ком паркингу. Имамо вагу. Измеримо злато на лицу места. Потом му га дам, а он ме исплати у готовини“, каже он, истичући да обично оде са састанка са између 3.800 и 5.500 долара.

Он ову суму добија свака три месеца, што значи да су његова просечна годишња примања између 15.500 и 22.000 долара – много више од 2.700 долара колико је зарађивао као легално запослени рудар.

Ндумисо каже да лидери банди зарађују много више, али да не зна тачно колико.

А што се тиче купца злата, Ндумисо каже да не зна ништа о њему, сем да је белац у илегалној индустрији која обухвата људе различитих раса и класа.

То отежава гушење криминалних мрежа, а Ван Вик каже да влада на зуб узима рударе – али не „газде који живе у зеленим предграђима Јоханесбурга и Кејптауна“.

Рамафоса каже да илегално рударење кошта „нашу привреду милијарде ранда у изгубљеним увозним приходима, тантијемима и таксама“, а влада наставља да сарађује са рударским фирмама „како би осигурала да ће оне преузети одговорност за рехабилитацију или затварање рудника који више нису оперативни“.

Ван Вик је за подкаст ББЦ Фокус на Африци рекао да би влада погоршала економску кризу Јужноафричке Републике кад би се острвила на „зама заме“.

„Требало би да постоји политика декриминализације њихових операција, да би их боље организовали и регулисали“, додао је он.

Кад се Ндумисо врати под земљу да ради, он са собом понесе картоне конзервиране хране да би избегао плаћање претераних цена на „пијацама“ које тамо постоје.

Поред хране, доле се продају и основне намирнице – као што су цигарете, лампе и батерије – и рударски алати, каже он.

То сугерише да се током година испод земље изградила заједница – или градић – а Ндумисо каже да чак постоји и улица црвених фењера, са сексуалним радницама које банде доводе испод земље.

Ндумисо је рекао да су рудници у којима је он радио били састављени од неколико нивоа и лавиринта тунела који су повезивали једни друге.

„Они су као ауто-путеви, са исцртаним знаковима као путоказима до различитих места и нивоа – као што је ниво који користимо као тоалет или ниво који зовемо гробље зама-зама“, каже он.

„Неке рударе убију чланови ривалских банди; други погину током одрона и на њих се сруче огромне стене. Изгубио сам пријатеља након што су му опљачкали злато и пуцали у главу.“

Иако је живот под земљом опасан, то је ризик који су хиљаде њих попут Ндумиса спремни да прихвате, јер кажу да је алтернатива живети и умрети сиромашан у земљи у којој је стопа незапослености већа од 30 одсто.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]