Џин Хекман: Један од највећих холивудских „тврдих момака"

Џин Хекман, који је пронађен мртав у 95. години у дому у Новом Мексику, заједно са његовом женом и њиховим псом, започео је каријеру касно у животу, али је постао једна од холивудских најуноснијих звезда.

Шерифска канцеларија округа Санта Фе у Новом Мексику потврдила је да су Хекман и његова супруга Бетси Аракава пронађени „мртви у среду", али полицајци не верују да су у њиховој смрти фактор биле било какве сумњиве околности.

Глумац је имао богату каријеру.

Освојио је два Оскара и био номинован за још три, играјући насилне људе, али се осећао једнако код куће у комедијама.

Једном је описан како има лице камионџије, а након што је био запажен у филму Бони и Клајд крајем 1960-их, ретко би остајао без посла, глумећи у филмовима као што су Француска веза (Тхе Френцх Цоннецтион), Мисисипи у пламену (Миссиссиппи Бурнинг) и Супермен.

Повукао се из глуме 2004. године по савету доктора за срце и ретко поново давао интервјуе, одлучивши се за миран живот у Новом Мексику са другом женом Бетси.

Јуџин Ален Хекман рођен је у Сан Бернардину, у Калифорнији, 1930. године, а детињство му је било обележено сталним селидбама.

Родитељи су му се развели и шетали га између разних рођака, све док се није скрасио код баке са мајчине стране у Денвилу, у Илионоису.

Његов отац је напустио породицу док је Хекман још био тинејџер; његова мајка се на крају спалила 1962. године, након што је запалила душек цигаретом док је била пијана.

Хекман је лагао колико има година да би се пријавио у маринце са 16 година и служио у војсци скоро пет година.

Био је распоређен у Кину, где је радио као везиста, што је касније довело до ангажмана као диск-џокеја.

„Имам проблема са правцем у животу", рекао је једном о краткој војничкој каријери, „зато што имам проблем с ауторитетима. Нисам био добар маринац."

Кад се Хекман пријавио на курс у позориште у Пасадени у Калифорнији 1960-их, он и другар из његовог одељења Дастин Хофман били су изгласани да „имају најмање шансе да успеју".

Непотресени овим одсуством подршке, обојица глумаца су се преселили у Њујорк, где су делили стан са још једном младом глумачком надом, Робертом Дивалом.

Хекман је успео да добије неколико мањих позоришних улога, допуњавајући приходе разноразним хонорарним пословима са стране.

Често би препричавао анегдоту како га је приметио бивши наредник у њујоршком хотелу док је радио као вратар.

Препознавши бившег потчињеног, наредник је изјавио како је знао да никада ништа неће бити од Хекмана.

Радио је и као ноћни чистач у њујоршкој згради Крајслера, што је Хекман касније описао као најгори посао који је икад обављао.

Имао је улоге у лаганим комедијама, и на Бродвеју и „оф-Бродвеју", што је довело до мањих телевизијских улога а потом и нешто мало рада на филму.

Његова прва филмска улога била је у Лилит са Вореном Битијем у главној улози.

Импресиониран његовим наступом, Бити је тражио да Хекмен игра његовог брата, Бака Бароуа, у Бони и Клајду 1967. године.

Хекман је био номинован за Оскара за најбољу споредну мушку улогу, и поново номинован за Оцу никад нисам певао (И Невер Санг фор Мy Фатхер) 1970. године.

Али је онда дошла Француска веза.

Била је то улога која га је прославила.

Играо је непослушног полицајца из одељења за наркотике Џимија „Попаја" Дојла на трагу француског дилера дроге, најистакнутије у славној секвенци у њујоршкој подземној железници.

Освојио је Награду Академије за најбољу главну мушку улогу, а ту улогу је поновио у Француској вези ИИ 1975. године.

Џин Хекман се никад није освртао за собом.

Било да је то у критичким хваљеним филмовима као што су Прислушкивање (Тхе Цонверсатион) и Ноћна кретања (Нигхт Мовес), или популарним хитовима као што је Посеједонова авантура, постао је поуздана гаранција успеха на благајнама.

Као један од највећих „тврдих момака" великог платна, без по муке се пребацио на комедију у Франкенштајну јуниору и играо љигавог супернегативца Лекса Лутора у Супермену и Супермену ИИ.

Хекман је био толико узнемирен опхођењем продуцената према режисеру Ричарду Донеру да је одбио да учествује у наредном наставку, мада се касније појавио у Супермену ИВ: Потрага за миром.

Осамдесете су биле још једна успешна деценија, најистакнутије са појављивањем у Мисиспију у пламену, за који је био поново номинован за Награду Академије за најбољу главну мушку улогу.

Била је то моћна улога агента ФБИ-ја, задуженог, заједно са колегом новајлијом, да истражи расистичко убиство бораца за црначка права раних шездесетих.

Режисер Алан Паркер назвао је Хекмана „веома интуитивним и инстинктивним глумцем".

Још један Оскар за најбољу споредну мушку улогу уследио је 1991. године за Неопроштено (Унфоргивен), вестерн Клинта Иствуда, у којем је играо садистичког шерифа Била Дагета.

Филм је такође освојио награду за најбољи филм.

Све се то десило само годину дана након што је Хекману била неопходна операција бајпаса после срчаног удара.

Имао је водећу улогу као Едвард „Брил" Лајл, компјутерски геније у филму из 1998. године, Државни непријатељ (Енемy оф тхе Стате), где је играо поред Вила Смита у застрашујућој причи од владином надзору.

Хекменова оштра филмска персона учинила га је идеалним за интелигентне али бескрупулозне ликове у филмским адаптацијама романа Џона Гришама, као што су Фирма (Тхе Фирм) и Одбегла порота (Рунаwаy Јурy), у којем су, први пут, он и његов бивши цимер Дастин Хофман заиграли на екрану заједно.

Његова свестраност и луксуз могућности да бира сценарије, довели со до још једне сјајне роле 2001. године у откаченој комедији Породица чудака (Тхе Роyал Тененбаумс), која је освојила хвалоспеве од критике.

Али је одлучио да се повуче из глуме после политичке сатире Добродошли у Муспорт (Wелцоме то Моосепорт) 2004. године.

Објаснивши ту одлуку, рекао је агенцији Ројтерс да није желео да ризикује да изађе из приче на погрешној ноти.

„Овај посао је за мене веома стресан. Компромиси које морате да правите на филму напросто су саставни део читаве тешке работе", рекао је он, „а дошло је до тачке у којој се просто више нисам осећао да то желим да радим."

Деценију касније, накратко је изашао из пензије као наратор два документарца о историји америчких маринаца, али се иначе чврсто држао плана.

Након што је престао да глуми, стекао је нову репутацију као писац историјских романа..

Заједнички је написао четири романа са Данијелом Лениханом, Бразда Звезде Пердидо (Wаке оф тхе Пердидо Стар, 1999), Правда ни за кога (Јустице фор Ноне, 2004), Цинобер (Вермиллион, 2004) и Бекство из Андерсонвила (Есцапе фром Андерсонвилле, 2008).

Написао је и два романа сам, Освета у Морнинг Пику (Паyбацк ат Морнинг Пеак, 2011) и Потера (Пурсуит, 2013).

Говорио је о томе зашто је почео да се бави овим новим послом.

„Свиђа ми се усамљеност писања, заправо. На неки начин је сличан глуми, али је личнији и осећам се као да имам више контроле над оним што желим да кажем и урадим", рекао је за Ројтерс.

„У глуми и филму увек има компромиса, радите са јако много људи, а сви они имају властито мишљење (смеје се).

„Али у књигама, ту смо само Ден и ја, и наше мишљење.

„Не знам да ли ми се свиђа више од глуме, само је другачије. Опушта ме и утешно је."

Хекман се оженио са Феј Малтезе 1956. године.

Имали су троје деце, али су се развели 1986. године.

Пет година касније, оженио се са Бетси Аракавом, која је водила луксузну продавницу намештаја у Санта Феу, у Новом Мексику.

Џин Хекман је снимио више од 80 филмова, а још увек је успевао да постане продуктивни голфер и цењени сликар.

Био је такође сурови такмичар на тркаћој стази, возећи аутомобиле Формуле Форда и учествујући у Дејтона трци издржљивости 1983. године.

Током читаве каријере, давао је врло мало интервјуа и избегавао животни стил славних личности.

„Ако гледате на себе као звезду", рекао је, „већ сте изгубили нешто у тумачењу било ког људског бића."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]