Израел и Палестинци: Шта је решење две државе и зашто никада није спроведено

Саудијска Арабија и Француска су копредседавале конференцијом на високом нивоу у Уједињеним нацијама, чији је циљ био оживљавање решења две државе за вишедеценијски арапско-израелски сукоб.

Циљ састанка је био да се поставе темељи палестинске државе.

Од смртоносних напада Хамаса на Израел 7. октобра 2022. године и рата Израела у Гази који је уследио, решење две државе изгледа све даље.

Међутим, арапске и европске државе су недавно инсистирале на обнављању те идеје, усред све катастрофалнијих услова у Гази.

Након Француске и Велике Британије, Канада је постала последња западна земља која планира да призна палестинску државу.

Израел и његов најближи савезник, Сједињене Америчке Државе, бојкотовали су дводневну конференцију, а Вашингтон ју је описао као „контрапродуктивну“ за напоре да оконча рат.

Генерални секретар УН Антонио Гутереш рекао је да састанак „мора послужити као одлучујућа прекретница – она која катализује неповратан напредак ка окончању окупације и остваривању наше заједничке тежње за одрживим решењем о две државе“.

Шта је решење о две државе?

Заснива се на успостављању палестинске државе са безбедним и признатим границама која постоји поред израелске државе.

Палестинци траже државу која обухвата Западну обалу, Источни Јерусалим и Појас Газе, који је Израел окупирао у рату 1967. године.

Садашња израелска влада се противи палестинској државности и суверенитету.

Став Израела

Бенјамин Нетанјаху, премијер Израела, чврсто је против палестинске независности и противио се решењу о две државе током целог свог политичког живота.

Две недеље пре напада 7. октобра, Нетанјаху се појавио на Генералној скупштини УН, најављујуц́и „зору новог доба мира“ између Израела и његових арапских суседа.

Рекао је да четврт века у којем су „такозвани стручњаци“ владали „својим приступом“ - преговорима о решењу о две државе са Израелом и будуц́ој Палестини која дели земљу између реке Јордан и Средоземног мора - није резултирало „ниједним мировним споразумом“:

„Године 2020. према приступу који сам заговарао... за кратко време, постигли смо невероватан пробој. Четири мировна споразума за четири месеца, са четири арапске земље.“

То су били такозвани Абрахамови споразуми, у чијем доношењу су учествовале САД током прве Трампове администрације.

Споразум би убедио Палестинце да одустану од своје „фантазије о уништењу Израела и коначно прихвате пут истинског мира“, рекао је Нетанјаху.

Затим је подигао мапу „Новог Блиског истока“, што је имплицирало крај решења о две државе.

Али како се решење о две државе појавило као опција за мир?

И како су се ставови према њему развијали током година?

Како су пропале наде за мир

Идеја о решењу две државе датира још из Плана поделе УН из 1947. године, који је предлагао поделу територије Палестине у то време у мандату Велике Британије, на две одвојене државе.

Нацрт споразума о две државе настао је пошто су Израел и ПЛО, предвођен фракцијом Фатах Јасера Арафата, прихватили узајамно признавање 1993. године после преговора задњим каналима у којима је посредовала Норвешка.

Међутим, такозвани Ословски процес никад није заживео и оставио је низ проблема који су били још теже решиви него раније.

Споразуми о „земљи за мир" установили су самоуправу Палестинске управе (ПА) на територији коју је Израел заузео и окупирао у рату из 1967. године.

Али војна окупација и јеврејска насељеничка активност су се наставили, са такозваним „питањима перманентног статуса" остављеним за касније преговоре.

У њих је спадао статус палестинских избеглица из онога што је постао Израел после првог Арапско-израелског рата из 1948. године, и пошто су Уједињене нације гласале за његово одвајање 1947. године.

Израел је анектирао Источни Јерусалим 1967. године и то је била нова зачкољица, са светим местима које су обе стране сматрале сувише важним да би их се одрекле.

После вишегодишњих дипломатских говоранција, ова питања коначно су дошла на ред током самита иза затворених врата у Кемпу Дејвид 2000. године који је организовао амерички председник Бил Клинтон, али тадашњи израелски премијер Ехуд Барак и председник Палестинске управе Арафат нису успели да премосте јаз.

За неуспех су сви окривљавали ону другу страну.

Израелски и амерички званичници рекли су да је Арафат одбио највеликодушнију понуду коју ће икада добити.

Палестинци су то назвали преваром, далеко испод њихових захтева, као што је главни град у Источном Јерусалиму.

Критичари су тврдили да је Израел у међувремену постигао главни циљ неутралисања највећег непријатеља.

Зашто се онда одрећи територије у коју је толико уложио, нарочито пошто је контрола безбедности делегирана Палестинској управи у областима насељеним Палестинцима?

Арафат је преговарао са позиције слабијег, док је амерички посредник делио однос са Израелом који је вероватно био тешњи од било које две државе у историји.

Било је и других значајних фактора који су се показали непремостивим на путу до решења о две државе.

Исламски покрет отпора Хамас, основан у Гази 1987. године, није био сагласан са уступцима ривала Фатаха за мир и проналазио је обиље прилика да саботира преговоре самоубилачким нападима од 1994. године па надаље.

И религиозни досељеници користили су указану прилику да прошире и учврсте јеврејско присуство на територији коју су доживљавали као да им је обећана од Бога.

Шта се дешавало после Осла?

Кад је 2000. године избио палестински устанак познат као Друга интифада, центар израелске политичке гравитације померио се значајно удесно.

Израелска Лабуристичка странка, погонска снага иза преговора у Ослу, постала је небитна, док су доминантне постале различите верзије деснице која подржава досељенике.

Гласачи су поверили Аријелу Шарону, из десничарске странке Ликуд и непоколебљивом Арафатовом непријатељу, да их извуче из хаоса.

Бунтовнички расположени палестински становници суочавали су се са израелском војном силом, док је Шаронов кабинет увео баријеру која раздваја Палестинце од Израела и од неких насеља на Западној обали.

Арафат је био сатеран у ћошак у Рамали све до пред смрт 2004. године.

Мање предвидљиво, Шарон је уклонио неколико хиљада досељеника који су живели међу 1,5 милиона палестинских становника Газе и повукао трупе до границе.

Четири изолована насеља на Западној обали су такође била евакуисана.

Последице плана о „извлачењу" биле су огромне, са намером да се заштити јеврејска мањима на израелској територији изолацијом густо насељене палестинске области.

Шаронов главни саветник рекао је једном новинару да је то пружило „довољну количину формалдехида" неопходну за окончање политичких преговора.

Ипак, овај потез је поделио Ликуд и отуђио присталице насељавања.

Непоколебан, Шарон је формирао нову партију за изборе 2006. године.

Због излива крви у мозак неколико недеља пред изборе никад нисмо сазнали да ли је постојао сличан план за Западну обалу.

Ако јесте, само је Шарон имао довољно утицаја да га спроведе у дело.

Арафатов наследник Махмуд Абас описао је то као издају Ословских принципа, док су Хамасови лидери у Гази извлачење славили као тријумф отпора.

Али уз египатску сарадњу, Израел је учврстио блокаду Газе уз редовне ескалације насиља, са упадима екстремиста и ракетним екипама које отварају ватру на Израел, и бомбардовањем и инвазијом да би се зауздао тај отпор.

За то време, на Западној обали је јачао Хамас.

Учешће на законодавним изборима Палестинске управе 2006. године довело је до Хамасове већине од гласача разочараних Фатаховим неуспехом да оствари палестинску независност или влада транспарентно без корупције.

Извршен је међународни притисак да се Хамас натера да се придржава претходних обећања Палестинске управе, оконча насиље и призна Израел, на шта он није био спреман.

Хамас је силом протерао Палестинску управу из Газе, што је довело до одвајања Газе, као центра оружаног отпора, од Западне обале којом влада Фатах посвећен мировним преговорима, мада без претераних изгледа за мир.

Али је било знакова варијација у ставовима Хамаса који су указивали на могућност будућег политичког ангажовања, са понудама за дугогодишњи прекид насиља и сугерисање да би на територији коју је Израел окупирао 1967. могла да се створи држава.

Али Хамас није променио повељу која позива на уништење Израела и наставио је да шири насеља на Западној обали и по величини и по броју становника.

Временом је Хамас искористио одсуство контроле у Гази да изгради војне капацитете, уз подршку савезника као што су Хезболах у Либану, који ће постати познати као Осовина отпора.

Нове парадигме

И док су 7. октобар и његове последице вратили вечито израелско-палестинско питање у жижу глобалног интересовања, на видело је избило неколико потпуно нових фактора.

Нетанјаху је рекао да се његово противљење палестинској државности појачало од 7. октобра, рекавши да би таква перспектива „угрозила постојање [Израела]“.

Заветовао се да ц́е „одржати пуну безбедност на целој територији западно од реке Јордан“, укључујуц́и Појас Газе и Западну обалу.

Израелски парламент је у јулу 2024. године усвојио резолуцију којом се одбацује успостављање палестинске државе.

Десничарске присталице Нетанјахуа су позвале на анексију земље Палестинаца.

То укључује делове Газе.

Неке присталице такође кажу да желе трајно уклањање становништва Газе.

Гледано са палестинске стране, то би представљало још једну Накбу, арапску реч за „катастрофу", која се односи на период између последњих месеци 1947. године и почетка 1949, кад је око 700.000 Палестинаца постало избеглице са територије где је настао Израел.

У Израелу такође постоји широка сагласност да Хамас мора бити уништен. Међутим, покушај да се то постигне имао је озбиљан утицај на цивиле у Гази.

На израелској страни је широки консензус да Хамас мора бити уништен, упркос последицама по цивиле у Појасу Газе.

Међутим, међународни притисак на Израел да се крец́е ка миру повец́ао се након убиства високих војних лидера Хамаса, као и након слабљења милитантне групе Хезболах и Ирана.

Заједничка конференција УН коју спонзоришу арапско-европске земље и недавне најаве земаља попут Француске, Велике Британије и Канаде да желе да признају палестинску државу означавају промену става прављењем притиска на Израел да се крец́е ка решењу о две државе.

Међутим, САД, које су историјски биле један од главних спонзора решења о две државе, сада се, чини се, удаљавају од њега.

Иако председник САД Доналд Трамп није јасно изнео свој став по том питању, његова администрација се противи конференцији УН.

У америчкој депеши, у коју је Ројтерс имао увид, наводи се: „Сједињене Државе се противе свим корацима који би једнострано признали претпостављену палестинску државу, што додаје значајне правне и политичке препреке евентуалном решавању сукоба", чиме би Израел био принуђен да прихвати решење, а његови непријатељи би добили подршку.

Када је 29. јула упитан да ли треба направити притисак на Израел да постигне дугорочно решење, Трамп је рекао да би се то могло сматрати награђивањем Хамаса.

И без подршке САД напорима да се оживи решење о две државе, изгледи за напредак остају неизвесни.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]