Пати Смит: Љубавно писмо куме панка људима који су утицали на њу

Дуа Липа се диви њеним књигама. Тејлор Свифт је спомиње у песми Тхе Тортуред Поетс Департмент у стиху: „Ти ниси Дилан Томас, ја нисам Пети Смит“.

Педесет година после објављивања њеног дрског дебија Хорсес, који је дефинисао једну еру, поново је на турнеји и управо је објавила нове мемоаре, под називом Бреад оф Ангелс (Хлеб анђеоски).

„Идеја да напишем ову књигу ми је јавила у сну,“ каже ми Смит.

У питању је фантастично читалачко искуство – портрет уметнице у срцу њујоршке контракултурне сцене седамдесетих година 20. века.

Смит је тада друговала са Бобом Диланом, Брусом Спрингстином и песником Влијамом Бероузом.

Током тог узбудљивог периода, наступала је у легендарном клубу ЦБГС (иако клуб „још увек није био легендаран … био је потпуно непознат,“ каже ми).

Како је сама писала песме, одбијала је да се повинује мушицама мушких продуцената. „Носила сам тежак оклоп, који није било лако пробити,“ каже она.

Њен први албум Хорсес је био упућен обесправљенима и одбаченима.

„То је и даље било време када ако би клинац са Средњег Запада рекао родитељима да је геј, они би га се одрекли. Њујорк је био пун људи, којих су се родитељи одрекли.“

Када смо се среле, Смит је наступала у лондонском Паладијуму у склопу европске турнеје.

Извођење нумера, које су барем пола век старе, пред публиком разних узраста, међу којима су и млади људи који знају све стихове њених песама „изазива сузе, учини вас скромнијим“, каже ми она.

„Осетила сам као да радим нешто корисно, а то је сјајно.“

Бити користан је очигледно покретачка снага за Смитову – песникињу, списатељицу, активисткињу, жену која пробија граница, чија химнична песма Пеопле Хаве тхе Поwер је позив свима да се покрену због идеја у које верују.

Написала је песму са супругом, музичарем Фредом Соником Смитом, који је преминуо пре више од 30 година у 44. години.

Та песма је „његов концепт“, рекла ми је, „и посвећена је људима будућности, за маршеве, протесте и буђење осећаја снаге“.

Она је од тада „била на маршевима, где људи нису знали да сам ту са њима, па су певали ову песму спонтано“.

Срце јој се цепа, што Фред то није доживео. Али такође је то чини „поносном на њега и срећном“.

Када сам је питала да ли је књига љубавно писмо посвећено њему, види се да је дирнута.

Тридесет година после његове смрти, делује као да на спомен његовог имена Пети може да заплаче.

Треба јој тренутак да сабере мисли, а затим каже да „то није осећање туге“.

Њен највећи хит такође има везе с Фредом.

Студијски сниматељ, који је радио за Бруса Спрингстина, понудио јој је песму коју је овај музичар одбацио да види да ли би она могла да осмисли текст за њу.

Избегавала је да преслуша песму до једне вечери, док је чекала на недељни позив од Фреда, који је живео у Детроиту.

Пустила је траку и тад јој је синуло: „Ово је прави хит“.

„Знала сам то, чим сам чула песму. Била је у мом регистру, савршена, сензуална, химнична.“

Написала је стихове за Бецаусе тхе Нигхт док је чекала Фредов позив, међу којима је „Да ли сумњам док сам сама? Љубав је звоно, телефон“ (Хаве И доубт wхен И'м алоне? Лове ис а ринг, тхе телепхоне). Њих двоје су се касније чули.

Смит је оставила музичку каријеру по страни када је била на врхунцу, на европској турнеји где су је обожаватељи јурили улицама, јер се заљубила у Фреда. Одустала је од бенда и вратила се првој љубав – поезији и блаженству брачног живота (пар има двоје деце).

Књига је „љубавно писмо мојим родитељима, браћи и сестрама, мом супругу, брату, свим људима познатим и непознатим који су ме обликовали“.

Сигурно је да је прерано изгубила пуно људи које је волела.

Не само Фреда, већ и њеног најбољег пријатеља, фотографа Роберта Мејплторпа, који је преминуо од АИДС-а 1989. у 42. години.

Њена књига Само деца (Јуст Кидс) прати њихов однос, а певачица Дуа Липа ју је описала као „невероватну причу и временску капсулу креативности у повоју, током шездесетих и седамдесетих година 20. века“.

Брат Тод, кога је обожавала, такође је преминуо у 45. години.

У књизи Хлеб анђеоски (Бреад оф Ангелс), Смит описује одрастање са својственом живошћу.

Њена породица се селила 11 пута пре него што је напунила четири године.

Били су избачени из куће у којој су живели и принуђени су били да смештај траже код рођака, једно време су боравили у стамбеном блоку препуном пацова у Филаделфији.

Али из књиге највише избија како је неговала страст према уметности од врло раног узраста.

Док је већина нас увежбавала вештине фине моторике, играјући се са Лего коцкицама, млада Пети је постављала значајна филозофска питања о животу и била је опчињена речима.

Поезија, пише она, „исцртала је мапу која је водила до краљевства бескрајне маште“.

Била је опседнута француским песником Артуром Рембоом, а са 17 година „глатко се прешалтала“ на Боба Дилана.

„Делује као да су стихови оба ова песника написани за племе црних оваца, отпадника који покушавају да преживе у временима у којима су се затекли,“ каже она.

Као што било ко од 1,4 њених пратилаца на Instagramу зна, она је уметница целим својим бићем.

Књига се детаљно бави стварима које су обликовале њену личност.

Описује ми како је као дете пронашла фотографије из часописа Вог које су је задивиле.

Била је „шокирана, запањена, опчињена“.

„За мене је то био читав нови свет, не умем да објасним како је то привукло једну седмогодишњакињу, која је живела у кварту где је обитавала нижа средња класа после Другог светског рата, али то је за мене било стварно.“

Са девет година оболела је од вируса током пандемије Азијког група, доктор је рекао да највероватније неће преживети, а мајка јој је купила сет плоча Пучинијеве опере Мадам Батерфлај и ставила их поред њеног кревета.

Смит најискреније верује да јој је жеља да слуша музику помогла да се опорави.

Током једине посете Музеју уметности у Филаделфији, млада Пети се одушњала у део у коме је био изложен Пикасо и „заљубила се“. Постала је „следбеница уметности“.

Њен вољени отац ју је одвео у тај музеј.

Смит је била болешљиво дете, прележала је бронхијалну упалу плућа, туберкулозу, рубеолу, заушке и богиње због чега је често „била дуго прикована кревет“.

Мајка јој је рекла да јој је отац спасио живот кад је била беба. Кашљала је од рођења, а он би је држао изнад корита из које је испаравала врела вода како би лакше дисала.

Љубав коју је гајила према њему била је очигледна. Када су он и њена мајка умрли, сестра и она су урадиле ДНК тест како би сазнале више о њиховом пореклу.

Смит се тада суочила са „шокантним открићем“ да је њен биолошки отац други човек.

То је открила у мемоарима.

„Лагала бих кад би рекла да ми то није сломило срце.“

„То ме је помало одвратило од писања књиге, јер ми је било потребно време да прихватим ту чињеницу. Велики део књиге је посвећен мој оцу и тако је остало.“

„Он ће заувек бити мој отац, али сада имам два оца.“

Открила је да је њен прави отац Јеврејин „100 одсто Ашкенази“, чији преци су прогањани из Русије у Украјину, а одатле су отишли у Ливерпул, затим Њуфаундлед у Канади, да би на крају стигли у Филаделфију.

„Не знам пуно о њему,“ каже ми. „Али све што сам сазнала, делује ми познато. Препознајем себе у његовом лицу. Видела сам само неколико слика, али то је тај став. То могу да осетим.“

Ово откриће јој понудило одговоре о „стварима о мени које остатак моје породице нема“.

Захвална је мајци што је цео живот чувала ову тајну.

„Моја мајка је била толико сјајна, знала је током живота да више волим оца, али никада није рекла ни реч да бих ја могла да осетим да он није …. урадила је све како би ме заштитила.“

Пети Смит ми је одувек деловала бескомпромисно. Само помислите на оне сјајне фотографије из седамдесетих, које пробијају границе рода.

У том тренутку она је била на врхунцу као кул контракултурна фигура.

Нисам знала шта да очекујем када сам се срела с њом.

Предамном је била топла и саосећајна особа, с интензивним естетским осећајем и још јачом љубављу коју је гајила према породици.

Обликовали су се губици које је претрпела.

А њено поетско умеће је обликовало све нас.

Жестоко подржава младе извођачице које су кренуле истим путем. Дуа Липа. Тејлор Свифт.

Оне раде „праву ствар“ каже ми, јер музичком индустријом „доминирају жене“.

Назива их „јаким девојкама, које као да су дошле из песме Тхе Кидс Аре Алригхт, све девојке су океј, он се суочавају са пуно ствари, али то раде на најбољи начин.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]