Pisac Hanif Kurejši za BBC o životu posle nesreće: Postao sam nevoljni diktator

Pisac Hanif Kurejši zadobio je teške povrede kada je izgubio svest i udario glavom o pod dan posle Božića 2022. godine.

Bez mogućnosti da koristi ruke i noge, nagrađeni autor scenarija za filmove Buda iz predgrađa (The Buddha of Suburbia) i Moja divna praonica (My Beautiful Laundrette), pisao je o njegovim iskustvima u brutalno iskrenim blogovima.

Novopronađen osećaj svrhe pripisuje odnosu sa čitaocima koji mu odgovaraju.

Godinu dana kasnije, bio je gostujući urednik u programu Danas na BBC radiju 4, gde je opisao kako je nesreća imala dalekosežni uticaj na njegov život.

„Mislio sam 'Još par puta ću udahnuti vazduh i onda ću da umrem.'

„Zatim mi je sinulo, a pretpostavljam da o tome misle mnogi ljudi dok umiru 'potpuno je besmisleno umreti na ovaj glupi način'.

„Sigurno je moglo da mi se desi nešto dramatičnije, nešto što će biti zanimljivije za priču ljudima.

„Takođe sam mislio: 'Toliko je stvari koje stvarno želim da radim, nisam još spreman da umrem.'"

Nekoliko trenutka posle nesreće, Kurejšijeve misli bile su zapanjujuće lucidne.

Šezdesetdevetogodišnji pisac bio je sa njegovom partnerkom Izabelom u Rimu, kada se onesvestio posle šetnje.

Probudio se u lokvi krvi.

„Palo mi je na pamet da pozovem par prijatelja preko Fejstajma, dok sam čekao da stigne hitna pomoć i da se pozdravim s njima.

„Ali Izabela je rekla da to nije baš dobra ideja, da će ljudi biti u šoku, ako im na ajfonu iskoči čovek koji umire u tom trenutku."

Iako se u tom trenutku lečio od infekcije, njegov pad je bio neočekivan.

Bes prema sudbini koja ga je zadesila je osećaj koji dele mnogi pacijenti koji su teško povređeni u iznenadnim nesrećama.

„Jedan momak je pao iz kreveta i slomio je vrat. Ljudi padaju niz stepenice. Ljudi padnu u bazen. To je niz farsičnih i surovih, slučajnih, besmislenih događaja.

„Pre neki dan sam razgovarao sa momkom koji se sapleo u bašti na grabulje i slomio vrat.

„On je apsolutno besan zbog nepravde koja ga je snašla.

„Uobičajeno je da kada vam se desi ovako nešto da osećate da vas je neko nasumično izabrao i kaznio kao da ste u Kafkinom romanu.

„Ali onda postajete svesni da se ove stvari ljudima stalno događaju."

Kurejši kaže da je on i dalje ista osoba kakva je bio pre godinu dana, ali da je izgubio smisao za humor i nevinost.

„Bio sam žustar momak, radosno sam koračao svetom, uživao sam da šetam, da posmatram stvari i da pričam.

„Svet sada deluje mračnije. I kad pogledaš sve te nevine ljude koji se šetaju okolo zdravi, u naponu snage i srećni i onda pomisliš: 'Prijatelju ne znaš šta sve može da te snađe.

„A to je veoma surov i cinični način gledanja na stvari, ali čovek pređe na tu mračniju stranu, kada doživi nesreću kakva je nesreća koja se dogodila meni.

„Na neki način, osećam kao da sam mnogo bliži stvarnosti, da mi svi živimo u nekoj vrsti spokojne izmaglice dok se nešto slično ovome ne desi."

Tokom 2023. godine, Kurejši se lečio u pet različitih italijanskih bolnica i zatim u Velikoj Britaniji.

Paraliza je promenila odnose sa drugim ljudima.

„Ne mogu da spremim sebi ni šolju čaja. Ne mogu da se počešem po nosu. Morao sam da naučim da zahtevam stvari. Sad sam nevoljni diktator.

„Imam prijatelje i poznanike koji su potpuno posvećeni, ljude za koje ne bi pomislio da će biti takvi.

„Otkrićete da će se jedna osoba prijaviti da ti donese hranu, da te izmasira, da sedi sa tobom, da obavlja telefonske razgovore umesto tebe, da piše tvoje mejlove, sve to.

„A tu su onda i drugi ljudi, mnogo češće muškarci, rekao bih, nego žene, koji ne mogu da podnesu da budu u bolnici.

„A onda ih vidiš kako gledaju na sat, misleći u sebi: 'Kako da s milim bogom zbrišem odavde i kad mogu da šmugnem?', jer je užasno videti sve ove ljude u invalidskim kolicima i bogalje, kako se sapliću u hodnicima, a oni svi misle 'Bože, mora da sam ja sledeći.'

„I ja sam bio takav ranije, pošto sam proveo dosta vremena kao tinejdžer u bolnici sa mojim ocem, koji je dugo vremena bio bolestan.

„Zato s razlogom imam strah, fobiju od bolnica, a sada živim u bolnici. Zar to nije ironično?

„Kada patiš od bolesti poput ove moje, odjednom vidiš od čega su sačinjeni drugi ljudi, ko su oni, koliko darežljivi i ljubazni mogu da budu ili koliko može da im bude svejedno."

Kurejši je zapravo primetio da činjenica da je postao invalid mu daje čudnu moć.

„Jedna od stvari koje ti se dese kada si invalid jeste da osećaš da si nemoćan, da si svojoj deci neka vrsta impotentnog boga, ali zapravo si moćniji. Neverovatno si moćan.

Ljudi ti prilaze zbog ove bolesti, to ih fascinira i pitaju se kada će njih zadesiti tako nešto.

„Ne možeš tvrditi da to ništa ne znači ljudima. To izaziva osećanja, veoma je uznemirujuće i menja živote ljudi oko tebe."

Nagrađivani književnik je napisao prvu objavu na blogu nedelju dana posle nesreće.

Sada objavljuje tekstove svake nedelje uz pomoć sina Karla.

„Morao sam da osmislim potpuno novi način pisanja. Ne mogu da sedim za stolom satima i da se igram s rečima i da ih precrtavam. Ne mogu da koristim ruke, ne mogu da koristim olovku.

„Jedino što mogu je da izgovorim reči što je moguće jasnije i skladnije.

„Sada diktiram reči Karlu, on ih zapiše i posle nekoliko dana, mi se tome vratimo i sredimo tekst i poboljšamo ga.

„Ali moram unapred da ga smislim, ceo tekst za blog, moram da ga vidim pred sobom i da ga pročitam u mojoj glavi.

„Otvorim usta i nadam se najboljem. To je veoma interesantan način rada, zato što nije kao pisanje, ali nije ni govor, već nešto između.

„Nikada pre nisam napisao nešto i objavio to deset minuta kasnije.

„Mogu da napišem esej od 4.000 reči i da ga objavim na platformi Sabstek i da se obratim publici. Nema cenzure.

„To je veoma interesantan i stimulativan način pisanja, ne bih nikada ni pomislio da to radim na taj način, da nisam doživeo nesreću."

Čitanje komentara i iskustva koja ljudi dele kao reakciju na njegove objave na blogu pomaže mu da pronađe snagu za dalje, kaže Kurejši.

„Komuniciram s drugim ljudima, pokušavam da uvek imam u vidu da ono što se meni desilo nije toliko neobično.

„Shvatiš da svaka porodica na svetu je iskusila smrt ili bolest ili invaliditet u nekoj formi ili će.

„I oni pričaju njihove priče, a mnoge su o povredama mozga, fizičkim povredama, koje su dirljive, uznemirujuće i interesantne, a mnogi od njih su u goroj situaciji od mene.

„Komuniciram direktno sa velikom publikom, što je i moj zadatak, to je ono što volim da radim kao pisac."

Tokom cele njegove karijere, Kurejši tvrdi da je oduvek smatrao da je njegovo pisanje saradnja s čitaocem.

„Napišeš nešto i vidiš šta se desi u glavi druge osobe kad čita ono što si ti zamislio i kako ona od toga izvlači nešto.

„Ponekad prođe mnogo godina. Često srećem ljude koji mi kažu: 'O, Moja divna praonica mi je mnogo značila sredinom osamdesetih i želim da ti zahvalim na tome.'

„A ti pomisliš: 'Pa to je bilo pre mnogo vremena i baš mi je drago što sam to napisao i sada, s obzirom da si mi rekao to, to me je dirnulo, osećam da mi život nije bio potpuno besmislen.

„To je nagrada, iako je možda prošlo 35 godina. Čitalac stvara delo. Ako ljudi ne pročitaju šta si napisao, to nema nikakvog smisla."

Kurejši se sada vratio kući.

U intervjuu koji je snimljen ranije, on govori o tome kako se oseća povodom povratka koji je dugo priželjkivao.

„Stvarno želim da budem s Izabelom i mojom porodicom u mojoj kući. Želim da izađem iz kuće i krećem se, kao da je ovo bio nekakav užasni prekid.

„Ali vraćam se kući kao invalid i spavaću u bolničkom krevetu i dolaziće ljudi koji će da me podignu i vrate u krevet, da me presvuku i istuširaju.

„Zato moram da se priviknem da sam druga osoba sa drugačijim odnosima sa raznim ljudima.

„Moram da pokušam da se poistovetim s drugima kojima se ovo isto desilo, koji žive živote, kakve nikada nisu ni pomisli da će živeti".

Hanif Kurejši je pričao sa Mišalom Huseinom u emisiji Danas na BBC radiju 4.

Pogledajte video: Daniel Mate: O kolektivnoj traumi u društvu koje pamti rat

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]