Sport i istorija: Pedestrijanizam - čudo 19. veka popularnije od fudbala

Trka je, što je bilo neobično, počela u jedan ujutro u subotu.

Bio je to 21. septembar 1879. i 13 (uglavnom) brkatih sportista u pripijenim čarapama i malenim šortsevima okupilo se ispod visokih lukova prvobitnog Medison skver gardena u Njujorku - zajedno sa 10.000 bučnih posmatrača.

Bio je to najiščekivaniji sportski događaj u to vreme, ispunjen histerijom kakvu je svet dotad retko viđao.

Takmičari su već bili međunarodne zvezde i pristigli su sa ekipama ličnih nutricionista, lekara, kuvara, posvećenih sportskih masera i trenera - koji su im često preporučivali da usput pijuckaju šampanjac.

Ranije tog dana, velika gomila se tiskala ispred mesta na kom će se odigrati događaj i više od 200 ljudi pokušalo je da se progura unutra, tvrdeći da rade za sportiste.

Prema izveštaju iz Njjujork heralda, jedna žena je vrištala:

„Pustite me unutra! Ja sam kiropodistkinja koja se stara o stopalima [takmičara Pitera] Pančota!".

Širio se glas da bi oni koji ne mogu da priušte ulaznicu od jednog dolara mogli da pokušaju da razvale vrata.

Bio je to unosan posao.

Postojala su korporativna sponzorstva - jedan sportista, koji je bio prisutan na takmičenju, mada u njemu nije učestvovao, bio je portparol za jednu marku proizvođača soli.

Bilo je tu grickalica, recimo, pečenog kestenja i jaja iz turšije - a na štandovima se točilo pivo.

Prisutan je bio kompletan limeni orkestar, što je celoj areni davalo izvestan patriotski šmek.

Padale su ekstravagantne opklade.

U masi je bila gomila zastavica, izveštača i podignutih maramica.

Nije ovo bio ni fudbalski meč, ni teniski turnir, ni košarkaški susret - to je bilo takmičenje u „pedestrijanizmu", u kom je publika plaćala da gleda ljude kako hodaju.

Ovaj konkretni turnir bio je peta Velika šestodnevna trka, a organizovao ju je britanski političar i baron sporta ser Džon Astli.

Pravila su bila jednostavna - u suštini, od takmičara se tražilo da hodaju ukrug šest dana zaredom, sve dok ne bi prešli najmanje 724km.

Mogli su da trče, kaskaju, posrću ili pužu, ali nisu smeli da napuste ovalnu stazu posutu piljevinom sve dok se trka ne završi.

Umesto toga su jeli, pili i dremali (i, pretpostavljamo, obavljali ostale telesne funkcije) u malim šatorima pored staze, od kojih su neki bili bogato opremljeni.

Baš kao i današnji sportisti, pedestrijanci su dobijali basnoslovne sume novca.

Onaj ko je u određenom vremenu prešao najveću razdaljinu, dobijao je 25.000 dolara (današnjih oko 679.000) i pojas od čistog srebra, na kom je stajalo ugravirano:

„Šampion sveta u trci na duge staze".

Kako je nastala ova neobična sportska pomama?

Kako su takva takmičenja u izdržljivosti uopšte bila biološki izvodljiva?

I zašto je cela stvar nestala?

Glupa opklada

Pedestrijanizam je počeo onako kako je trebalo i da se nastavi - trkom i opkladom.

Bila je to 1859. i Edvard Pejson Veston je bio mršavi devetnaestogodišnji redakcijski kurir zaposlen u Njjujork heraldu - novinama koje će kasnije detaljno pokrivati njegovu karijeru.

Dobio je zadatak da pokupi kutiju najboljeg cveća sa zaprežnih kola i odnese ga, kao poklon, u ime svog šefa, ali je zaboravio to da učini - kola su stigla, pa i otišla.

Kako bi ispravio grešku, jurio ih je po gradu i naposletku ih sustigao negde kod Zapadne 70. ulice.

Vestonove kolege su sa uživanjem pratili celu njegovu muku, i narednog dana je dobio duplu dnevnicu, zbog uloženog junačkog napora.

Shvativši da ima stopala zlata vredna, sledeće godine se sa prijateljem kladio u rezultat predsedničkih izbora 1860, tako da je onaj ko izgubi morao da peške ode u Vašington kako bi prisustvovao inauguraciji.

Kladio se na opskurnog demokratu Džona Brekinridža, rivala Abrahama Linkolna - te se stoga našao na desetodnevnom pešačenju koje ga je preko noći proslavilo.

Kasnije je organizovao šetnje izdržljivosti protiv drugih ljudi - i ostalo je istorija.

Prvi pedestrijanac je očarao kako lekare, tako i javnost - prvi su ga pomno proučavali, sve do urina i fecesa.

I dok se bizarni sport razvijao, poprimao je mnoge trope koji su nam danas poznati.

Slavni sportisti su dobili nadimke od milošte - Vilijam Gejl, knjigovezac rodom iz Londona koji je postao šampion, bio je poznat kao „Neumorni šetač iz Kardifa", dok je Veston prozvan „Pedestrijanac Veston".

Iako posmatranje ljudi kako koračaju u krug možda po današnjim sportskim standardima deluje izuzetno dosadno, Metju Aldžio, autor knjige Pedestrijanizam: vreme kada je omiljeni sport u Americi bilo gledanje drugih kako hodaju, objašnjava da su u areni ta takmičenja bila živopisna i živahna.

„Veston je svirao trubu dok bi hodao, i uvek je bio lepo odeven, nosio bi plašt i jahačko odelo."

Svako je imao sebi svojstvenu tehniku - Veston je bio čuven po svom geganju (ponekad su ga zvali „Vrljavi Vili"), dok je slavni Denijel O'Liri bio poznat po tome što mlati rukama kao klipovima, dok u svakoj šaci drži po klip kukuruza, za koji je tvrdio da upija znoj.

„Deca bi oponašala hod omiljenog pedestrijanca", tvrdi Aldžio.

Njihova opčinjenost poslužila je kao inspiracija za prve kartice - sličice slavnih ličnosti sa pakovanja cigareta koje su se razmenjivale među obožavaocima.

Zajedno sa slavom, sportistima je rastao i ego, a sve su se više i ponašali kao dive.

Tokom jedne londonske trke, šampion je zahtevao da se krčazi s vodom donesu iz grada Čestera, udaljenog 321km, zato što je tamo pio vodu dok je trenirao.

Razvila su se žestoka rivalstva, kao što je ono između O'Lirija i šetača Džona Hjuza.

Kada se ovaj drugi hvalisao da bi pobedio O'Lirija, samo kada bi mogao da si priušti putovanje do Britanije, imućni šampion je odgovorio:

„Ima da vam sagradim most". (Od tada nadalje, Hjuz ga je nazivao „onom protuvom koja je ponudila da mi sagradi most".)

Bilo je čak i skandala sa dopingom - godine 1876.

Vestona su uhvatili kako, dok korača, žvaće listove koke.

Ovaj prirodni proizvod se odvajkada upotrebljava kao stimulans i stariji je od civilizacije Inka u Južnoj Americi, gde ga je lokalno stanovništvo koristilo kako bi manje osećalo iscrpljenost i glad.

Iako je i danas zabranjeno u mnogim zemljama, u ono vreme žvakanje koke nije se smatralo striktnim kršenjem zakona - već samo nesportskim ponašanjem.

Vestonov izgovor je ušao u legendu: to mu je prepisao lekar.

„Ukaljana pobeda"

„Dva su razloga za izuzetnu popularnost pedestrijanizma", tvrdi Aldžio.

„Morate da imate na umu da je proces industrijalizacije u zamahu, ljudi se doseljavaju u gradove i rade u fabrikama - rade u noćnim i ranim jutarnjim smenama, i pošto je ovo bio neprekidni šestodnevni događaj, u arenu se uvek moglo ući."

Radnici su mogli da odu s posla u sedam ujutro i onda se, za vrlo malo novca, priključe bučnoj gomili na takmičenjima u pešačenju.

„Ukaljana pobeda"

Na onoj prvoj Velikoj šestodnevnoj trci, pedestrijanci su počeli da izlaze iz šatora i zauzimaju pozicije na stazi.

Pristigli su izdaleka, recimo iz Engleske ili s jugoistočnog Baltika (tadašnje Pruske), i publika je pratila njihovo stanje do najsitnijih detalja, raspravljajući o njima kao što bi o konjima.

Neki su smatrali da je Čarls Rouel „suviše nežne građe" - delovao je mršavo i očigledno je preterao s treninzima, tvrdili su.

Drugi su komentarisali stopala Pančota i Džordža Hazaela, koja su patila od starih povreda.

U Njujorku, Džon Enis je bio favorit, dok su u Bostonu najveće nade polagali u svog sportistu Frenka Harta - koji je kasnije postao jedna od prvih američkih crnih sportskih zvezda.

Posle silnog rukovanja i svlačenja kaputa, muškarci su bili spremni.

Signal za start se čuo i takmičari su krenuli - dok su ih sa tribina bodrili tako da se doslovce cela zgrada tresla.

Hazael je prvi dovršio krug i ostao je u vođstvu tokom prvih dvanaest.

Svaki put kada bi se takmičari primakli daljem delu staze, posmatrači bi nagrnuli na tu stranu, lomatajući se jedni preko drugih i gotovo obarajući barijeru.

Dvadeset i četiri časa kasnije, Rouel je sakupio najviše prednosti - i osvojio veliki bonus, kao i razne srebrne drangulije.

U trideset i šestom satu je oborio rekord.

Merit, Hazael, Hart i Gujon laktali su se za drugo mesto nekih 48km iza njega, dok su Vestona besni obožavaoci optužili za „apsurdne budalaštine i idiotske grimase", pošto je otišao na osmočasovnu pauzu.

Tokom narednih dana, takmičari su postepeno ispadali i sve se više činilo da je Rouel osigurao pobedu.

A onda, u petak ujutro, iznenada ga je savladao umor.

Proveo je šest sati u svom šatoru i naposletku se pojavio „u grčevima", što je izuzetno uznemirilo publiku - naročito one koji su se kladili na njega.

Međutim, Rouel se povratio, pa čak i vratio u trku koja je trajala do duboko u noć.

Poslednjeg dana trke, stigao je do 804,5km, i dodao je na to još 48.

Zatim se, obezbedivši sebi poziciju, naglo povukao u šator, više od dva sata pre isteka predviđenog vremena.

Trka je nastavljena, i kako se primicao poslednji, ključni trenutak, masa je prerasla u rulju, koja se gurala kako bi stigla do terena.

Sve skupa se završilo tik pre 22.00, pri čemu je Rouel proglašen pobednikom, a za njim su sledili Hazael i Hart.

Zasuti su cvetnim buketima i događaj je sutradan dospeo na naslovne strane novina.

Neobično je to što su pobednika mahom kritikovali.

Mnogi obožavaoci su se kladili da će stići do 855km ili čak 861km - da je nastavio da se trka još jedan sat, možda bi ih spasao od toga da ostanu bez ogromnih suma novca.

Njujorške novine San čak su objavile da je „ukaljao" svoju pobedu.

Evolutivna prednost

Veliku šestodnevnu trku su u međuvremenu prevazišla mnoga savremena takmičenja u izdržljivosti, kao što je iscrpljujuća pedesetdvodnevna Samotranscedentna trka od 3.100 milja, u kojoj se od učesnika zahteva da svakodnevno pešice pređu 60 milja (96,5km), kako bi dospeli do cilja.

Ali kako je tolika izdržljivost uopšte biološki moguća?

Teorija o kojoj su se vodile žučne rasprave tvrdi da je sve posledica naše rane evolutivne istorije.

„Lov bez posustajanja" podrazumeva da jurite veliki plen satima ili danima, sve dok životinja ne kolabira od iscrpljenosti, kada ju je lako ubiti.

Neki lovci-sakupljači, kao što je pleme San, koji nastanjuju južnu deo Afrike, i danas se služe tom tehnikom.

Smatra se da prednosti lova bez posustajanja zavise od osobenosti ljudske biologije.

Kao ćosavi, oznojeni majmuni, moguće je da smo u prednosti nad dlakavim kopitarima kao što su jeleni, koji nisu u stanju da, kao mi, isparavaju tečnost kako bi se rashladili - te se stoga brže pregrevaju na dužim razdaljinama.

To ko je izdržljiviji, čovek ili životinja, predmet je zanimanja vekovima unazad.

Prvi su to pitanje postavili pedestrijanci - i kako to obično biva, sve je počelo jednom opkladom.

Godine 1818. engleski sportista Džej Barnet kladio se da je u stanju da pobedi konja u trci koja bi trajala 48 sati.

Konj je pobedio sa pređenih 288km, naspram Barnetovih 158, iako je pri tom nosio teret od 76kg.

Međutim, pošto je reč bila o kratkoj trci, poraz se nije smatrao konačnim.

Sledeći je pokušao Gujon, više od 60 godina kasnije - i opet je savladan, izgubivši sa 80km tokom trke od 52 sata (krivicu je svalio na hladan vazduh).

Ali šta je sa famoznom trkom od šest dana?

Posle neuspešnog prvom pokušaja, 1880. godine petnaestorica muškaraca i pet konja stupili su na stazu u Čikagu, u velikom finalu.

Pred gomilom sveta, konji su u početku desetkovali svoje dvonožne suparnike - drugog dana, jedan konj je prešao 354 kilometra, dok je čovek za to vreme prešao 313.

A onda se desilo nešto neočekivano.

Petog dana, vodeći konj - crna kobila poznata kao Betsi Bejker - prestala je da reaguje na bič i povukla se sa staze na dva sata.

Očito je bila iscrpljena i ništa osim šampanjca je nije moglo naterati da nastavi.

Njujorčanin Majkl Bern je odneo pobedu, prešavši 930,2km, naspram njenih 906,6.

Trke muškaraca i konja u centru su pažnje i danas, i prošle godine je tim naučnika odlučio da otkrije o čemu se tu, zapravo, radi.

Analizirali su rezultate tri godišnje trke čoveka protiv konja, te ih uporedili sa uslovima koji su vladali tih dana.

Otkrili su da brzina kojom trči konj opada brže nego kod čoveka kada je toplo - što bi, zaključuju autori, moglo da znači da smo bolje pripremljeni za trke izdržljivosti na visokim temperaturama.

U međuvremenu, u ranijem istraživanju je otkriveno da takmičari u izdržljivosti koji su postizali uspeh na takvim događajima obično imaju duže noge.

To bi moglo poslužiti kao dokaz da su duge noge kod savremenog čoveka evoluirale zbog selektivne prednosti koju pružaju tokom dugačkih perioda naprezanja.

Strmoglavi pad

Bili mi adaptirani ili ne, pedestrijanizam je samo nakratko uživao u slavi.

Do marta 1881. zanimanje za ovaj neobični sport strmoglavo je palo.

Bili su to poslednji dani O'Lirijevog pojasa - rivalskog šestodnevnog takmičenja koje je organizovao sportista Denijel O'Liri, odlučivši, izgleda, da je bolje da tako potroši bogatstvo nego da izgradi most za svog protivnika.

Njujork Tajms je, izveštavajući s lica mesta, opisao „šest bednika" koji se umorno vuku po stazi, okruženi retkom publikom, „kojoj nedostaje kako brojnost, tako i entuzijazam kojim bi bodrila šestoricu muškaraca".

Kada su se proslavljeni pedestrijanci Hjuz i Hart povukli, zanimanje javnosti je nestalo preko noći.

Arena je tokom dana bila praktično pusta, a noću ju je ispunjavalo manje od 10% nekadašnje publike.

Novine su presudile:

„Ova činjenica nas vodi do neizbežnog zaključka, a to je da ljudi masovno počinju da uviđaju kako su takmičenja u pešačenju u najboljem smislu hipodromi [cirkusi], a u najgorem brutalne predstave, te da ih u civilizovanoj zajednici ne bi trebalo tolerisati."

Sramotne činjenice na koje se izveštač pozivao oduvek su predstavljale mračnu tajnu tog sporta.

Iako možda zvuči zdravo otići u šestodnevnu šetnju, pedestrijanizam je više bio demonstracija bola i delirijuma nego fizičke spremnosti.

Uz malo ili nimalo sna, preterane količine šampanjca i česte ozlede, elitni pedestrijanci redovno su polovinu trke provodili šepesajući ukrug po terenu.

„Bilo je to grozno, ali je ljude u to vreme zabavljalo", tvrdi Aldžio.

Derek Martin, doktorand koji proučava pedestrijanizam na Univerzitetu Metropolitan u Mančesteru, upoređuje ga sa pomamom koja je tokom Velike depresije u Americi vladala za plesnim takmičenjima.

„Ideja je bila da parovi plešu, a da pobedi onaj ko poslednji ostane na nogama - čini mi se da ima nečeg okrutnog u tome da gledate kako ljudi dovode sebe do krajnjih granica izdržljivosti."

Konačni udarac zadao je izum zvani bicikl.

„Odjednom ste na svim mestima na kojima su se održavala šestodnevna takmičenja u pešačenju mogli organizovati biciklističke trke od šest ili osam dana", tvrdi Aldžio.

Želja za time da posmatrate ljude kako se povređuju se zadržala, ali „lomovi su bili spektakularniji pri brzini od trideset kilometara na čas nego pri onoj od pet", kaže on.

Pedestrijanizam, naravno, nije u potpunosti iščezao.

S vremenom je taj sport evoluirao u nešto prihvatljivije za publiku, i manje opasno po život učesnika: brzo hodanje.

Baš kao i njegova preteča, ova novija disciplina podrazumeva da takmičar hodajući pređe zadatu razdaljinu što je brže moguće - obično je reč o razumnijih 20 km (ženska olimpijska razdaljina), odnosno 50 km (muška razdaljina).

Kako bi se disciplina razlikovala od trčanja, u svakom trenutku jedno stopalo mora biti na tlu.

I možda je prerano ustvrditi da je pedestrijanizam zauvek nestao.

„Takva takmičenja u izdržljivosti nicala su i nestajala kroz istoriju", kaže Martin.

Uzmimo olimpijski maraton, koji je uveden kao sasvim nova sportska disciplina 1896. godine.

Inspirisan je drevnom grčkom legendom o glasniku Filipidu, koji je pretrčao razdaljinu između grada Maratona i Atine, i to mu je dalo duh kontinuiteta - mada u klasičnoj verziji igara nijedna trka nije bila duža od pet kilometara.

Nakon početnog oduševljenog interesovanja, ovaj sport je tokom narednih decenija uglavnom bio sveden na taj jedan događaj.

Tek su se sedamdesetih i osamdesetih pojavila javna takmičenja i maraton je dobio poklonike širom sveta.

„Niko nije smatrao da bi običan čovek mogao da pretrči maraton", kaže Martin.

„A sada vam, naravno, ljudi na poslu dosađuju sa: 'Možeš li mi biti sponzor?', 'Trčaću u Parizu sledeće godine', i sličnim glupostima", kaže on.

Zarija Gorvet je novinarka za BBC fjučer i tvituje pod @ZariaGorvett.

Pogledajte video o troškovima organizacije Olimpijskih igara

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]