Џакарта, град који најбрже тоне

Џакарта, главни град Индонезије са 10 милиона становника, један је од градова који најбрже тону на свету. Ако се нешто не учини у вези са тим, делови тог мега-града могли би потпуно да потону до 2050. године, сматрају истраживачи. Да ли је већ прекасно?

Град је подигнут на мочварном земљишту, Јаванско море га запљускује, а кроз њега тече 13 река.

Стога није изненађујуће што су поплаве у Џакарти честе и што се, према мишљењу стручњака, стање погоршава.

Међутим, не ради се само о непредвидивим поплавама, већ овај огромни град буквално пропада у земљу.

„Могућност да Џакарта потоне није за шалу", каже Хири Андреас, који већ 20 година проучава клизишта у Џакарти на Технолошком институту у Бандунгу.

„Процењујући према моделима које имамо, 95% северне Џакарте ће потонути до 2050. године."

То се већ дешава - северна Џакарта је потонула 2,5 м за 10 година и наставља да тоне. Неки делови града потону и до 25 цм годишње, што је више него двоструко у односу на глобални просек за обалне мега-градове.

Џакарта тоне у просеку од 1 до 15 цм годишње, тако да се тренутно скоро половина града налази испод нивоа мора.

Ефекат тога најочигледнији је у северној Џакарти.

У градској четврти Муара Бару, цела једна пословна зграда стоји напуштена. Некада се у њој налазило рибарско предузеће, а сада је само веранда на првом спрату и даље функционална.

Потопљено приземље зграде пуно је стајаће воде. Околно земљиште је на вишем нивоу, па вода нема куда да се одлије.

Зграде које су толико дубоко потонуле ретко су напуштене, јер у већини случајева власници покушавају да их поправе, поново граде или нађу друга привремена решења.

Међутим, оно што не могу да учине је да спрече да земља увлачи овај део града у себе.

Рибља пијаца на отвореном налази се на само пет минута вожње одатле.

„Стазе су налик таласима, криве се горе-доле, па људи могу да се саплету и падну", каже Ридван, становник Муара Бару који често одлази на рибљу пијацу.

Док се ниво подземних вода смањује, тло по ком посетиоци пијаце ходају тоне и помера се, стварајући неравну и нестабилну подлогу.

„Сваке године земља само наставља да тоне", каже Ридван. Он је један од многих становника овог краја који су забринути због тога што се дешава у њиховом комшилуку.

Северна Џакарта је увек била лучки град, па се у њој и данас налази једна од најпрометнијих лука у Индонезији, Танџунг Приок.

Њена стратешка локација на ушћу реке Циливунг у Јаванско море, била је један од разлога због којих су холандски колонизатори у 17. веку одлучили да на том месту направе свој главни центар.

Данас у овој општини живи 1,8 милиона људи, који представљају мешавину радника у све мање присутним лучким предузећима, сиромашног приобалног становништва и немалог броја богатих Индонежана кинеског порекла.

Фортуна Софија станује у луксузној вили са погледом на море.

На први поглед није видљиво да њена кућа тоне, али каже да се у зидовима и стубовима појављују пукотине на сваких шест месеци.

„Морамо стално да је поправљамо", каже док стоји поред свог базена, на свега неколико метара од приватног дока. „Људи из одржавања кажу да су пукотине изазване померањем земљишта".

Већ четири године живи у тој кући, која је до сада неколико пута поплављена: „Морска вода се улије и потпуно прекрије базен, а сав намештај морамо да преместимо на први спрат".

Међутим, утицај на мале куће покрај мора је појачан. Становници који су некада имали поглед на море, сада виде само суморан сиви насип, који изнова граде у настојању да спрече уливање морске воде.

„Плима постаје око 5 цм виша из године у годину", каже рибар по имену Махарди.

Ови проблеми нису омели грађевинска предузећа. Упркос ризицима, све више луксузних станова појављује се у северној Џакарти.

Еди Ганефо, руководилац савета Индонежанског удружења за стамбену изградњу, каже да је захтевао од власти да зауставе даљи рад на тој локацији.

Међутим, „све док можемо да продамо станове, изградња ће се наставити", каже.

Остатак Џакарте такође тоне, премда споријим темпом. У западној Џакарти земљиште тоне и до 15 цм годишње, у источној Џакарти до 10 цм годишње, у централној Џакарти 2 цм, а у јужној Џакарти само 1 цм.

Пораст нивоа мора, изазван климатским променама, утиче на приобалне градове широм света. Ниво мора расте због термалне експанзије (вода се шири због додатне топлоте) и топљења поларног леда. Брзина којом Џакарта тоне забрињава стручњаке.

Иако то може деловати изненађујуће, становници Џакарте углавном се не буне, јер су клизишта само један од безброј инфраструктурних проблема са којима морају да се носе сваког дана.

То је део објашњења за ово што се дешава.

Велика брзина којом Џакарта тоне делом је резултат претераног црпљења воде из земљишта, за пиће, купање и друге свакодневне потребе становника.

Вода из цевовода у већини крајева није доступна или није проверена, тако да људи немају избора, већ морају да пумпају воду из издана дубоко под земљом.

Међутим, када се вода из земље испумпа, земљиште изнад ње тоне као да се налази на издуваном балону, што доводи до клизишта.

Ситуација је додатно погоршана лабавим прописима на основу којих скоро свако, од власника појединачних стамбених кућа до управника великих тржних центара, може сам за себе да спроводи извлачење подземних вода.

„Сви имају право, од становника до индустрије, да користе воду из земље, све док се то ради на уређен начин", каже Хири Андреас. Проблем је у томе што узимају више него што је дозвољено.

Људи кажу да немају избора, пошто надлежни органи не могу да задовоље њихове потребе за водом. Стручњаци потврђују да водопривредна предузећа могу да обезбеде само 40% неопходне воде у Џакарти.

Закуподавац у централној Џакарти, познат само као Хендри, управља пансионом у виду блока зграда налик на студентски дом, који се зове кос-косан. Хендри већ 10 година испумпава воду из земље да би опскрбио станаре свог пансиона. Један је од многих у његовој улици који то раде.

„Боље је да користимо сопствену воду из земље, него да се ослањамо на државу. За кос-косан као што је овај потребно је много воде."

Локална управа тек је скоро признала да постоји проблем са нелегалним црпљењем воде из земље.

Градска управа Џакарте је у мају извршила инспекцију 80 зграда у улици Џалан Тамрин у централној Џакарти, пуној небодера, тржних центара и хотела. Установили су да 56 зграда има своју пумпу за подземну воду, а у 33 зграде се вода извлачи нелегално.

Гувернер Џакарте Анис Басвидан сматра да би сви требало да имају дозволу, јер би тако надлежни органи могли да измере колико се воде извлачи из земље. Онима који немају дозволу била би укинута употребна дозвола за зграду, а то се односи на сва предузећа у једној згради.

Власти се такође надају да ће Велики Гаруда, зид дужине 32 km који се гради на отвореном мору дуж Џакартанског залива, заједно са 17 вештачких острва, помоћи у спашавању града који тоне. Његова изградња коштаће око 40 милијарди америчких долара.

Пројекат подржавају холандска и јужнокорејска влада. Његовим спровођењем у дело би се направила вештачка лагуна у којој би ниво воде могао да се смањи, како би се омогућило отицање градских река. Помогао би и са поплавама, до којих долази током кишне сезоне.

Међутим, три холандска непрофитна удружења су 2017. године објавила извештај који је довео у питање зид на мору и вештачка острва, односно могућност да се њима реши проблем клизишта у Џакарти.

Јан Јап Бринкман, хидролог у холандском институту за истраживање вода Делтарес, тврди да то може бити само привремена мера. Сматра да би се тиме само обезбедило додатних 20-30 година за заустављање дугорочних клизишта у Џакарти.

„Постоји само једно решење, а сви знају које", каже.

То решење је потпуни престанак црпљења воде из земље и искључиво ослањање на друге изворе воде, као што су кишница, речне воде или вода спроведена цевоводима из вештачких резервоара. Сматра да то мора да се изврши у Џакарти до 2050. године како би се избегла озбиљно велика клизишта.

Ова порука за сада није озбиљно схваћена, а гувернер Џакарте Анис Басвидан сматра да ће и мање драстичне мере решити ствар.

Каже да људи смеју легално да извлаче воду из земље, све док је замене применом такозваног биопори метода.

Он подразумева копање рупе у земљи пречника 10 цм и дубине 100 цм, како би земљиште упило воду назад.

Критичари сматрају да се на тај начин вода надомешћује само на површинском нивоу, док се у Џакарти вода често испумпава са дубина од неколико стотина метара испод површине земље.

Технологија за замену подземне воде дубоко на њеном изворишту постоји, али је изузетно скупа. У Токију је примењен овај метод, назван вештачко пуњење, када је град био суочен са катастрофалним клизиштима пре 50 година. Влада је такође ограничила црпљење воде из земље, а предузећа су морала да користе рециклирану воду. Након тога су се клизишта зауставила.

Да би тако нешто успело у Џакарти, неопходни су алтернативни извори воде.

Хири Андреас из Технолошког института у Бандунгу сматра да би било потребно и до 10 година да се реке, бране и језера очисте тако да вода из њих може да се спроводи цевоводима, односно да се користи као замена за издане дубоко под земљом.

Становници Џакарте усвојили су донекле фаталистички став према својој будућности у граду који тоне.

„Живот овде је ризичан", каже Софија Фортуна у свом дому.

„Људи су овде сви прихватили тај ризик."