Олимпијске игре у Паризу 2024: Како је бити једини представник државе

Шон Гил једини је спортиста којег је држава Белизе послала на Олимпијске игре у Паризу 2024.

Овај спринтер ужива у тренутном статусу „најпознатијег човека" ове мале тропске земље Средње Америке.

Та врста одговорности доноси понос, али и додатну анксиозност.

Усамљени такмичари су за ББЦ рекли да је било узбудљиво што су носили заставе њихових земаља током церемоније отварања 26. јула.

Због Гилове изненадне популарности, становници његовог места утркују се за аутограм, каже он за ББЦ.

„У шали сам рекао пријатељу да ће ми бити потребно обезбеђење", додаје са осмехом.

Веће олимпијске делегације, попут америчких и британских, могу да бирају носиоце застава међу стотинама спортиста.

Али Белизе, централноамеричка држава са мање од пола милиона становника, имала је само једног кандидата за ту улогу, као и Лихтенштајн, Сомалија и Науру.

Гил је махао заставом његове државе са патриотским жаром, парадирајући заједно са другим спортистима дуж реке Сене.

Његово страствено махање заставом на киши постало је вирално на друштвеним мрежама.

Гил каже да је био под притиском знајући да су сви полагали наду у њега.

Није прошао у финале на 100 метара, верујући да је временска разлика услед путовања утицала на њега да не трчи онолико брзо колико се надао.

„Када изостане успех помислим: 'Човече, надам се да вас нисам разочарао", рекао је.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Сомајлијски тркач Али Идов Хасан се нада да ће да успе да уради оно што Гилу није пошло за руком: да стигне до победничког подијума на Стадиону Француска.

Ако буде довољно брз на 800 метара за мушкарце у среду, 7. августа, пласираће се у полуфинале.

У супротном, наде источноафричке земље да ће се домоћи олимпијске медаље биће готове за нешто више од 100 секунди, колико је потребно Хасану и његовим ривалима да престрче стазу.

„Срећан сам што сам усамљени представник моје земље у Паризу, али сам и тужан што сам сам", признао је 26-годишњи Хасан за ББЦ.

Хасан се спријатељио са спортистима из других афричких земаља.

Такмичари су сагласни да боравак у олимпијском селу ублажава осећај усамљеност.

Бициклисту Романа Пунтенера, јединог представника Лихтенштајна, 'ловио је' нико други до тенисер Енди Мареј који је одиграо последњи меч у каријери управо на овим Играма.

Тениски ас је желео да размени значке са бициклистом, знајући да је један из Лихтенштајна редак примерак.

Спортисти редовно размењују значке током међународних такмичења.

Лихтенштајн је мала земља, без излаза на море, између Аустрије и Швајцарске, у којој живи 38.000 људи.

Врхунски спортисти су реткост.

Пунтенер каже да су Олимпијске игре биле незаборавно искуство и да је уживао у улози јединог представника земље на Играма 2024. године.

„То ми је само помогло. Мог сам сам да бирам друштво - са ким желим да проводим време, а са ким не", рекао је.

Овај 20-годишњи спортиста завршио је на 28. месту на олимпијском дебију.

Од њега се није очекивало да ће да освоји медаљу, те је без притиска могао да ужива у подршци 30-ак сународника који су га подрили.

Међу њима је био и премијер земље.

У дигиталном добу, изливи подршке на друштвеним мрежама могу да деконцентришу спортисте.

„Осећао сам се као да су ми сви становници Лихтенштајна послали поруку", рекао је касније Пунтенер.

Шон Гил је рекао да је добио „хиљаде" добрих жеља.

„Мој телефон у једном тренутку није могао да ради. Инстаграм ми је био блокиран.

„Морао да га искључим јер нисам имао тренутак мира. Ценим подршку, али претпостављам да морам да научим како да се са тим носим", додао је.

Упркос огромној подршци коју добијају, усамљени такмичари на много начина се боре сами против свих.

Винзар Какиуе се такмичио у мушкој трци на 100 метара, представљајући државу Науру, острво у Пацифику са 11.000 становника.

Реч је о најмањој земљи на свету која углавном зависи од помоћи.

Испричао је за Њујорк тајмс да многи људи са којима је причао нису ни чули за његову земљу, која чак нема ни одговарајућу тркачку стазу већ „пешчану кривину".

Када се Игре заврше, а рефлектори окрену ка другим стварима, ови такмичари ће се вратити животима који су потпуно другачијих од оних које живе светске спортске мегазвезде.

Гил ће се повући из такмичења и тренираће нове генерације тркача у Белизеу, али ће се посветити и каријери инжењера.

Пунтенер се враћа на Шану, планину у Лихтенштајну, савршену за крос-кантри бициклизам.

„Ја то доживљавам као велики град", каже он.

Хасан се враћа тренинизма у Етиопији, иако се нада да ће једног дана поново живети у родном Могадишу, главном граду Сомалије.

Уочи такмичења на 800 метара, изјавио је да би волео да се безбедносна ситуација у његовој земљи побољша како би се повећао број учесника на будућим Олимпијским играма.

Сомалија има 17 милиона становника, али је погођена вишедеценијским грађанским ратом.

„Биће једног дана више спортиста. Десет, сто, биће их", предвиђа она.

Погледајте причу о играчу бадминтона из Африкекоји је дошао до Олимпијских игара:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]