Зашто жене ређе постављају питања из публике?

Током година водила сам десетине радио емисија и стотине јавних догађаја уживо пред публиком.

Питања из публике на крају су важан део сваке сесије и желим да се сви осећају довољно опуштено да смеју да поставе питање које их изједа.

Али колико год се трудила да опустим публику, кад људи почну да се дижу руке, увек ће бити више мушкараца него жена спремних да поставе питање, а често прве подигнуте руке припадају само мушкарцима.

Могуће је, наравно, да жене имају мање питања које желе да поставе, што је савршено легитимно.

Али безброј пута се деси да ми у редовима за женски тоалет после догађаја жене из публике кажу које су питање желеле да поставе, али нису.

Сваки пут је то одлично питање.

Анегдотска искуства нису поуздани подаци, па су ме године и године таквих искустава навеле да потражим статистику.

Већина истраживања на ову тему спроведена су посматрањем публике на академским конференцијама уместо на догађајима отвореним за најширу публику, али су и даље информативна.

Докази сугеришу да моје искуство није усамљено виђење. То је норма.

На пример, студија Шошане Џарвис са Калифорнијског универзитета у Берклију, објављена 2022. године, пратила је ко поставља питања на конференцији на којој су учествовали сви, од биолога преко астрофизичара до економиста.

Ово је била једна од оних конференција на којима ако желите да поставите питање морате да напустите место и станете у ред пред микрофоном док вас сви други гледају.

Од делегата, 63 одсто су били мушкарци, тако да бисте очекивали да је 63 одсто питања потекло од мушкараца, али заправо су мушкарци поставили 78 одсто питања.

Студије показују да жене ређе постављају питања

Исто се десило кад је 250 академских семинара у 10 земаља било предмет студије коју је предводила Алесија Картер, данас на Универзитетском колеџу у Лондону.

Она је открила да су жене два и по пута мање склоне да поставе питање од мушкараца упркос чињеници да је однос присутних мушкараца и жена у просеку равноправан.

Истина је да су у овим студијама посматрачи пратили само постављана питања, не и ко је све дигао руку у нади да ће поставити питање, тако да постоји могућност да су модератори бирали да чују само питања мушкараца.

Али поновљено искуство да мушкарци више постављају питања навела је неке у академским круговима да их назову сесије „питања и одговора".

Шта, дакле, одвраћа неке жене?

Чини се да није зато што немају шта да питају.

Алесија Картер је анализирала одговоре у анкетама 600 академика из 20 земаља.

Било је занимљиво видети да и мушкарци и жене тврде да нису поставили питање, иако су имали шта да питају.

Али би жене чешће одговориле да је разлог зашто то нису учиниле тај што нису скупиле храброст да га поставе, бринуло их је да су погрешно разумеле контекст, да је говорник сувише еминентан или застрашујући, или да су сматрале да саме нису довољно паметне да поставе добро питање.

Нико не жели да буде особа која поставља питање само да би јој неко рекао пред три стотине људи да је промашила поенту.

Али ова студија показује да би та могућност могла да одвраћа жене.

Двоструко више мушкараца него жена рекло је да су мотивисани да поставе питање зато што мисле да су запазили грешку.

У САД, Џарвис је открила да су жене имале обичаје да кажу да су биле сувише нервозне да поставе питање, док су мушкарци говорили да ако нису поставили питање, суздржавали су се да би дали другима простор, сугеришући да неки мушкарци предузимају активне кораке да не доминирају тим сесијама.

Двоструко више мушкараца него жена рекло је да су мотивисани да поставе питање зато што су мислили да су запазили грешку.

Могло би да звучи злобно, али то су академски догађаји на којима је одговор говорника на критику саставни део процеса.

Истраживање се такође бавило природом питања које постављају мушкарци и жене.

Понекад се тврди да су мушкарци склонији да постављају дужа питања или да покушају да поставе више од једног питања одједном (не могу да верујем колико често кад кажем да имамо времена само за још једно брзо питање, особа коју прозовем почне са тим да има три питања).

Али мушкарци ту нису једни преступници.

Кад је Џилијен Сендстром са Универзитета у Сасексу анализирала више од 900 питања постављених на 160 конференција или јавних фестивала одржаних уживо, у студији која чека на објављивање, није пронашла никакву разлику у овом контексту засновану на роду.

Кад жена јесте поставила питање, оно је било једнако дуго или из више делова као и мушкарчево.

Кад су упоређене друге карактеристике питања, као што су почетак поздрављањем говорника, удељивањем комплимента или властитим представљањем, једина варијација између мушкараца и жена била је да су жене склоније да поздраве говорника.

Бити примећен

Могли бисте тврдити да будући да ионако нема времена да сви поставе питање, ако се неки људи не јаве сами, онда то није ни битно.

Проблем је у томе што ако је половина публике мање спремна да се укључи, онда можда нећете добити толико разноврсан и занимљив распон питања као што бисте иначе.

До сада су се истраживања углавном бавила мушкарцима и женама, али било би занимљиво видети да ли се и друге недовољно заступљене или маргинализоване групе уздржавају од постављања питања на која би волеле да знају одговор.

У радном окружењу, постављање питања може да доведе до тога да будете примећени и ако желите најбоље послове, онда вам је видљивост важна.

У студији спроведеној на конференцији у Француској, истраживачица Џунханлу Женг са Пастеровог института открила је да су људи склонији да памте имена људи који стално постављају питања.

Наравно, то не значи да су њихова имена била нужно запамћена у позитивном контексту.

Можда су запамћени зато што су досадњаковићи који непрестано постављају нека питања!

Дакле, једина права разлика тиче се тога ко заправо добровољно пристаје да поставља питања.

Други проблем са женама које генерално ређе постављају питања је да жене на почетку академске каријере имају мање видљиве узоре међу другим женама које им показују да не треба да се плашите постављања питања.

Решeње

Шта би, дакле, могло да се уради да би се више жена подстакло да постављају питања ако то желе?

На први поглед, пандемија је могла да нам покаже један од путева.

Кад су догађаји били присиљени да се преселе онлајн, указала се нова прилика за постављање питања а да не морате да изговорите речи наглас - могли сте уместо тога да их откуцате на екрану, понекад анонимно.

Нема непријатног чекања са подигнутом руком, напола се надајући а напола страхујући да ће вас прозвати, нема бриге да ли микрофон ради или да ли ћете замуцкивати док постављате питање а сви вас гледају.

А и све више догађаја уживо користи апликације на којима пошаљете питање преко телефона, а водитељ добије списак питања на таблету.

Још боље, ако је ваше питање добило одговор док су вам мисли одлутале негде другде (увек мој страх док сам у публици), онда водитељ, чији је посао да води о томе рачуна, неће поставити то питање гостима. Само ће га игнорисати.

То би, онда, свакако могло да отклони део нервозе и жене би свакако могле да постављају једнак број питања као и мушкарци на онлајн догађајима, зар не?

Авај, не према студији Женг.

Ако мушкарац постави прво питање, мање жена се после јави са питањима.

Женг је забележила број питања која су поставиле жене и мушкарци на француској конференцији о биоинформатици одржаној онлајн у јуну 2021. године.

Ово је поље на ком су све донедавно већина делегата били мушкарци, али кад се конференција преселила онлајн, присуствовао јој је готово равноправан број мушкараца и жена.

И опет су мушкарци поставили 115 питања, док су жене поставиле само 57.

Старост је такође играла улогу, са мушкарцима старијим од 35 година који су поставили више него девет пут више питања од млађих жена и родних мањина.

Сендстром верује да модератори играју одређену улогу у опуштању присутних довољно да поставе питање.

У студији Женг, род водитеља није играо улогу.

Али можда постоје стратегије које би модератор могао да користи да би направио разлику.

Примећено је да ако мушкарац постави прво питање, мање жена се јави са питањима после њега.

Готово као да је тон постављен за остатак сесије.

Дакле, једно од решења могло би да буде да се одабере жена за прво питање и идеално неко који није много старији.

Наравно, то функционише само ако је млађа жена већ дигла руку.

Кад ниједна жена није желела да постави питање, повремено бих говорила публици о истраживању на овом пољу и отворено питала да ли има жене која би желела да буде прва.

Прогласите кратку паузу за припрeму

Исто истраживање открива алтернативну опцију - проглашавање кратке паузе између главног говорника или панела и почетка сесије са питањима и одговорима.

То је лукави план зато што даје људима прилику да тестирају своје питање на комшијама у публици.

Испробала сам ово и на крају добијете много више питања зато што људи имају прилику да провере да питање није ни глупо ни већ прокоментарисано док су вам мисли лутале.

Откривено је и да жене постављају више питања на дужим сесијама, тако да можда постоји аргумент за давање више времена за питања из публике, мада схватам да то није нешто што би свако поздравио.

Тренутно морамо да се ослонимо на истраживања спровођена у академском окружењу, али би сигурно било занимљиво знати да ли исто важи и за друга јавна дешавања.

Предност ових потоњих стратегија је да оне не само да помажу женама већ сваком ко се осећа маргинализовано и за кога је мања вероватноћа да ће тражити реч.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]