Израел и Палестинци: Бајденова потрага за решењем на Блиском истоку управо је постала тежа - Џереми Боуен

Чак и пре него што је уништена болница Ал Ахли у Гази, безрезервна подршка Џозефа Бајдена Израелу уверила је Палестинце и милионе других Арапа да су Сједињене Америчке Државе нешто више од најважнијег помагача Израела. Уверени су да је Америка саучесник у свему што Израел ради у Гази, па чак и кад се ради о убијању деце.

Огорчена расправа око тога ко је одговоран за напад неће променити многа мишљења.

Дванаест дана рата продубило је мржњу и поделе.

Израел је изашао у јавност са детаљним негирањем оптужби да је напао болницу Ал Ахли.

Представио је доказе за које тврди да показују како се пројектил који је испалио палестински Исламистички џихад покварио и пао много раније од намењене мете у Израелу.

За Палестинце - и не само присталице Хамаса - гомила окрвављених врећа за лешеве била је сав доказ који им је био потребан.

За њих, разлика у Ал Ахлију није била у принципима већ у степену.

Израел убија велики број Палестинаца сваки дан откако је почео да одговара на изненадни напад Хамаса, у ком је, подсетио је премијер Бенјамин Нетанјаху Бајдена, страдало најмање 1.400 људи, углавном израелских цивила.

Ал Ахли је, за Палестинце, био само још један доказ колико Израел не мари за њихове животе.

Први извештаји о разарању болнице појавили су се док су се мотори председничког авиона загревали да превезу Џозефа Бајдена на Блиски исток.

Пре него што је успео да узлети, његов програм био је у руинама.

Председник Бајден има дубоку везу са Израелом.

Мора да му је деловало природно да одлети у Тел Авив да би исказао подршку и понудио јавни загрљај Нетанјахуу.

Бајден се надао да ће то некако избалансирати са брзоплето организованим самитом у Аману, престоници Јордана, где је планирао да се сретне са краљем Јордана, председником Египта и палестинским председником.

Али Јордан је отказао посету због болнице Ал Ахли.

Палестински председник Махмуд Абас пожурио је назад у седиште у Рамали на Западној обали која се налази под окупацијом Израела.

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и сам Јордан издали су саопштење у ком осуђују Израел.

Посета је постала много тежа за председника Бајдена.

Шефови држава обично полазе у дипломатске мисије тек кад је тежи део преговарачког посла већ обављен и споразум је спреман да се потпише.

Долазак у Тел Авив био је коцка за председника Бајдена.

Желео је да ублажи хуманитарну катастрофу у Гази, истовремено пруживши подршку ратним дејствима Израела - што је вероватно било немогуће помирити са самим Нетанјахуом.

Али споразум се јесте изродио из њиховог састанка.

Израелу је обећано још војне помоћи.

Погледајте видео: Израел гађао палестински избеглички камп

Заузврат је он пристао да пропусти конвоје који носе храну, воду и лекове у Газу из Египта.

Болницама је очајнички потребно гориво за агрегате у њиховим болницама, али кад је споразум саопштен, то се није помињало.

Поред подршке Израелцима и подсећања да се придржавају закона ратовања, Бајден је такође желео да појача поруку да рат не сме да се прошири.

Он је већ послао два носача авиона у источни Медитеран, да би показао Ирану и његовом савезнику Либану, војном и политичком покрету Хезболах, да ће имати посла са Америком ако буду интервенисали.

Један од разлога зашто лидери на Блиском истоку и ван њега имају проблем са ратом између Хамаса и Израела је зато што се налазе на неистраженој територији.

Старе извесности постале су утешне претпоставке. Али сада су и оне распршене и нестале.

Блиски исток је деловао као позната територија пре Хамасових напада на Израел од 7. октобра.

Постојао је статус кво.

Ниједном лидеру у региону или његовим савезницима он се превише није допадао, али је макар обећавао стабилност.

Већина Палестинаца била је једнако изненађена као и сви кад је Хамас напао.

Неки су критиковали Хамас да је заборавио да је његово име на арапском акроним за Исламски покрет отпора.

Нетанјахуа су осудили многи његови политички противници у Израелу зато што је спавао на послу кад је Хамас напао и зато што председава над катастрофалним војним и обавештајним пропустом.

Израелци су мислили да њихова влада може да им гарантује безбедност.

Друга илузија директно повезана са Нетанјахуом била је његова претпоставка да Палестинцима може да се управља а да им се не дозволи независност.

Део тога је подразумевао склапање споразума са Хамасом око питања као што су број радника којима је дозвољено да се врати у Израел.

Истовремено, служећи се класичном тактиком завади па владај, Нетанјаху је радио на подривању Палестинске управе, главног ривала Хамаса за вођство над Палестинцима.

Палестинска управа је учествовала у вишегодишњим неуспелим мировним преговорима и признала Израел пре једне генерације.

Али да би она почела поново да преговара, Израел би морао да разговарао о предавању земље Палестинцима за будућу државу са главним градом у Јерусалиму.

Та идеја не долази у обзир за Нетанјахуа у његовој актуелној инкарнацији лидера владе коју у животу одржавају екстремни верски националисти.

Његов досадашњи учинак показује да он никада није имао намеру да одобри те уступке.

Лакше му је било да нађе начин да инсистира да Израел нема партнера за мир.

Нетанјаху, или његов наследник, морали би да промене светоназор ако желе да пронађу начин да спасу следећу генерацију од још ратовања.

За лидере арапских савезника Америке, то је био и сурови подсетник да Палестинци не могу да се игноришу.

Јордан и Египат имају давно успостављене мировне споразуме са Израелом.

Уједињени Арапски Емирати су нормализовали односе у Абрахамовом споразуму.

Сви су полагали велике наде у план Џозефа Бајдена да створи нови Блиски исток, и да ће моћи да се похвали успехом спољне политике преко посредовања у споразуму у ком би Израел и Саудијска Арабија признали један другог у замену за безбедносне гаранције САД-а.

Бајденови званичници су мислили да остварују напредак.

Сада је помирење Саудијске Арабије и Израела далеко од било каквог дневног реда.

А што се тиче арапских краљева, принчева и председника, рат у Гази и напад на болницу такође представља повратак њихових највећих ноћних мора.

Крајем 2010. године, незадовољни и бесни продавац воћа и поврћа у Тунису запалио се из протеста због корумпираних и силеџијских власти.

То је покренуло арапске устанке из 2011. године, који су престравили вође јер су мислиле да би могле да изгубе све - не само моћ и богатство, већ можда чак и своје животе.

Ако смрт бесног младог човека у Тунису може да буде искра за револуције, шта би могла да буде цена рата у којем страда хиљаде палестинских цивила?

Извесност, показало се за мање од две недеље крвопролића, стајала је на стакленим ногама.

Из рата ће се изродити нови статус кво.

Можда ће потреси које ће он изазвати приморати људе да почну да размишљају другачије.

Али ако буду само учврстили старе навике, перспектива за будућност делује суморно.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]